Do pre samo nekoliko nedelja, možda čak i pre nekoliko dana, vakcine protiv koronavirusa iz Rusije i Kine u Evropi su se, prilično arogantno, predstavljale kao kategorija „niti pod razno“.

U međuvremenu, situacija se drastično promenila. Ključne vakcine proizvedene na Zapadu imaju gotovo sve probleme. Ili je problem u procesu proizvodnje (i isporuke), ili je ustanovljeno da će stići prilično kasno (a Evropa nema vremena za odlaganje), ili nove studije sugerišu da bi ove vakcine mogle biti manje efikasne u stvaranju imuniteta na nove varijacije koronavirusa koje pojavile su se kao deo ove pandemije.

Odjednom vakcine koje „nisu smele ni da se pominju“ ne samo da su dobre, već su i pohvaljene, posebno što se tiče kineske Sinofarm i ruske vakcine Sputnik V (nakon što je studija objavljena u medicinskom časopisu The Lancet).

Međutim, teško je zaboraviti da su se neki od vodećih stručnjaka pre nekoliko meseci očigledno prvenstveno vodili politikom, a ne naukom kada je reč o spašavanju ljudskih života i evropske ekonomije. Nema sumnje da su Astrazeneca i Pfizer učinili sve kako su očekivale ruska i kineska vakcina i sada bi bili „osuđeni na tržište trećeg sveta“.

Sada imamo situaciju da je Evropa otvorila pregovore o proizvodnji ruske vakcine u srcu Evrope. Kada je započela pandemija i kada je Rusija prva proizvela efikasnu vakcinu protiv koronavirusa, Moskva je ponudila široku saradnju sa evropskim farmaceutskim kompanijama kako bi potencijalno stvorila zajedničku, efikasnu i moćnu vakcinu, tako da ova situacija se što pre završi.

Neki su tada otvoreno prozivali Rusiju, tvrdeći da je reč o političkoj manipulaciji, da su napravili „vakcinu preko reda“ kako bi na kraju poremetili snagu „transatlantskog saveza“. Otprilike isti komentari usledili su kada je Rusija prošlog proleća poslala svoje vojne medicinske stručnjake u epicentar koronavirusa u Italiji.

Sada kada će Evropa morati da prihvati rusku vakcinu iz čiste potrebe, takvi stavovi će kod nekih biti još izraženiji.

Ali ovog puta biće delimično u pravu.

Foto: Kovid 19 vakcina
Foto: Kovid 19 vakcina

Bilo bi naivno očekivati da Rusija, posebno nakon evropskog pokušaja političke ekskomunikacije, neće iskoristiti ovu situaciju u svoju širu i dugoročnu korist.

Jedna stvar je konstantna poslednjih godina, skoro deset godina – pritisak Zapada na Rusiju.

Da, tačno je da je ovaj animozitet eskalirao nakon ukrajinske krize i ruskog preuzimanja Krima, ali to definitivno nije početak. Štaviše, može se slobodno tvrditi da je sama kriza u Ukrajini u velikoj meri bila rezultat ovog strmog pogoršanja odnosa između Rusije i Zapada. Takođe nije tajna da je Evropa sve ovo vreme usvajala američku politiku prema Rusiji, politiku koja se svodi na „izolovanje i okruživanje“ Rusije.

Jedino što Rusija mora da se brani su evropski interesi koje može da obezbedi.

Na prvom mestu je energija.

Ruski izvoz gasa u Evropu jedan je od glavnih razloga zašto Evropa bar ponekad zauzima ambivalentan stav prema Moskvi, dok onaj u Vašingtonu uopšte ne krije neprijateljsku retoriku. Kako se Evropa zagreva na ruski gas (a to će potrajati, uprkos ambicioznim planovima za obnovljivu energiju), moraće da održi, bar delimično, ukupnu stabilnost.

Rusija je toga svesna, da je njena energetska karta ista kao u svim drugim zemljama koje su izvoznice energije – zbog te veze mogu očekivati lažno prijateljstvo ili neprijateljstvo. Zemlje poput Iraka i Libije tako su iskusile punu dozu neprijateljstva dok, recimo, jedna Saudijska Arabija može računati na lažno prijateljstvo (koje se uvek može transformisati u neprijateljstvo).

Čemu je izložena Rusija? Zapravo neprijateljstvo, ali ono koje zna dokle može da ide. Zapad će uvesti sankcije Rusiji, podstaći unutrašnje preokrete (i u zemljama koje su u njegovoj sferi uticaja), isključiti je iz nekih sportskih, poslovnih i drugih događaja – ali znaju da ne mogu da se ponašaju prema Rusiji kao prema Iraku ili Libiji.

Amerika, s druge strane, želi da na svaki mogući način podigne gvozdenu zavesu između „demokratske Evrope“ i „režimske Rusije“, ali da bi to učinila moraće da Evropi pruži sve ono što Rusija još uvek pruža.

Ne da nema ambicija, ali to su preambiciozni projekti. SAD teoretski mogu da snabdevaju Evropu gasom, tačnije LNG gasom koji bi prešao Atlantik, ali takva operacija bi se morala subvencionisati iz džepova američkih poreskih obveznika, jer u praksi američki LNG gas ne može da se takmiči sa ruskim (posebno kada je reč o na cenu!).

Zašto u temi vakcine pominjemo energiju?

Jer ove dve priče nisu toliko različite. Evropska unija ponovo ima hitnu potrebu, trenutno je to vakcina za koronavirus, a umesto ostvarenog sporazuma dobila je samo nekoliko praznih obećanja. Njeni atlantski saveznici, Sjedinjene Države s druge strane i Ujedinjeno Kraljevstvo, donedavno članica EU, s ove strane Atlantika, radili su na tome da prvo daju vakcinu svojim građanima, i pustili da EU sačeka.

Zamislite hipotetičku budućnost gde Evropa zaista odustaje od ruskog gasa i ide da trguje sa američkim LNG-om, koji kaže da, tokom neke vrlo hladne zime, Evropa ponovo ne bi bila „na čekanju“?

Foto: Gasovod Severni tok 2
Foto: Gasovod Severni tok 2

Rusija je sigurno zemlja koja ima niz unutrašnjih problema, ali kada je reč o njenoj posvećenosti isporuci, onda se ponaša profesionalno.

Napokon, Saudijska Arabija ima mnogo većih unutrašnjih problema, pa i dalje od nje se kupuje nafte iz celog sveta i pre svega brine o njenim „spoljnim pitanjima“ (posebno o energetici).

Rusija bi želela takav status za sebe. Da odnosi između nje i ostatka Evrope budu dobrog poslovnog kvaliteta, a da se niko ne meša u njene unutrašnje stvari.

Ali Evropa veoma „voli“ da se meša u ruske unutrašnje stvari.

U sadašnjem slučaju Alekseja Navaljnog ovo je više nego očigledno. Ako je zaista heroj u borbi protiv ruske oligarhijske i korumpirane hobotnice, tada će ga na krilima do pobede nositi narod – baš kao što će narod Mjanmara ovih dana odlučiti da li će Aung San Suu Kii provesti godine ponovo u kućnom pritvoru ili ustati protiv povratka vlasti vojne hunte.

Evropa perfidno podržava Navaljnog i slične pokrete usmerene na preokret u Rusiji, ne da bi podržala borbu za ljudska prava i tamošnju korupciju (jer mega-korupcija u Rusiji, na primer 90-ih, ali i u prvih deset godina vladavine Vladimira Putina , skoro da joj to nije smetalo!).

Zašto? Jer oni zamišljaju „kako bi bilo lepo“ da znaju da je snabdevanje gasom sigurno, da čak ni ne moraju da teoretski zamišljaju kako bi bilo da ruska vlada „izvrće cevi“.

Ali novi trenutak je ovde i može stvoriti dalekosežne geopolitičke posledice.

Kako dani prolaze u Evropi, postaje sve jasnije da im je potreban Sputnjik V ako žele da zaustave epidemiju i otvore svoje ekonomije.

Poređenja radi, jedna Nemačka je do sada vakcinisala samo 2,4% stanovništva, dok je jedna Srbija, koja ima mnogo slobodnije ruke u kupovini vakcina, jer nije članica EU, do sada vakcinisala više od 7% stanovništva. Ovaj element nacionalnog suvereniteta danas može biti, bukvalno, pitanje života i smrti.

Nemačka, koja je sa svojom najvećom ekonomijom u bloku sinonim za Evropsku uniju, pod velikim je pritiskom.

S jedne strane, oni žele ruski gas (gasovod Severni tok 2), a sada i rusku vakcinu (Sputnjik V).

Foto: EU i vakcinacija
Foto: EU i vakcinacija

Istovremeno, određene političke snage (unutar i van Nemačke) očekuju da Berlin otkaže sve zbog zatvaranja Alekseja Navaljnog (!).

To je prilično smrtonosan potez (ili samoubistvo, kada se traži u samoj Nemačkoj) ka Nemačkoj. Ogromna žrtva za jednog aktivistu (koliko je aktivista u zatvorima u jednoj Turskoj? SAD?).

Što se Rusije tiče, „vakcinalna diplomatija“ je sada nova linija odbrane od neprijateljstva, sankcija i izolacije kojoj je bila izložena godinama, i bilo bi apsurdno misliti da Moskva tu priliku neće iskoristiti maksimalno sada.

Mađarska već koristi njihovu vakcinu, Austrija počinje snažno da zagovara njenu upotrebu. Nemačka, koja danas u panici spominje dugu blokadu zbog pojave novih sojeva virusa, takođe će morati da prihvati novu stvarnost, a zatim i ostatak EU koji se ponaša onako kako sugeriše Berlin (u ovu grupu svakako spada i Hrvatska, što je odjednom isto „promenilo ploču“ kada su u pitanju vakcine iz Rusije i Kine).

Biće geopolitičkih posledica, posebno za plan ruske izolacije (koji je prvenstveno iskovan u Vašingtonu), i na kraju to može dovesti do normalnijih odnosa između Evrope i Rusije, po mogućnosti stabilnijeg odnosa jer ta stalna napetost nikada ne može biti dobra. Evropa, čak ni Rusija (samo SAD od toga mogu i pokušavaju da profitiraju).

Ali situacija je ozbiljna i izvan geopolitike.

Već godinu dana gotovo čitav svet živi u vanrednom stanju.

Tužna je činjenica da je upravo politika jedan od najvećih krivaca zašto pandemija još traje.

U kombinaciji sa kineskim iskustvom u borbi protiv virusa i koprodukciji vakcina, ovu situaciju bismo već mogli globalno staviti pod kontrolu.

Nije kasno, ali čini se da se prava rešenja sprovode tek nakon što se iscrpe sve politički pristrasne mogućnosti, što je pogubno za celo čovečanstvo u prvoj četvrtini 21. veka.

(24vesti.com via)