Odakle da počnemo? Možda sa godinom 1498. – Kristofer Kolumbo je na svom trećem putovanju u Ameriku i po prvi put stiže do delte reke Orinoco. Uzbuđen prizorom piše pismo španskoj kraljici Izabeli i kralju Ferdinandu o tome kako je upravo nabasao na „Raj na Zemlji“.

Raj za njega i španske kolonizatore, a pakao za autohtono stanovništvo koje je ili pobijeno ili porobljeno. Tamo su našli kolonizatori veće količine zlata, pa su porobljeno stanovništvo pretvorili u rudare, a kada im je počelo ponestajati lokalne besplatne radne snage krenuli su sa dovođenjem robova iz Afrike (koji su u 18. veku masovno završavali na plantažama kakaoa duž obale današnje Venecuele).

Odakle ime? Naziv zemlje dao je isti onaj koji je Kolumbu pojasnio gde je došao kada je tražio novi put do Indije – Americo Vespuči. Videvši sojenice na jezeru Maracaibo, ta scena je ovog Italijana podsetila na Veneciju, „malu Veneciju“ ili Veneziolu – a u španskoj  verziji Veneziola je Venecuela. To je opšte prihvaćena verzija naziva, ali ima i druga verzija- Martín Fernández de Enciso, član Vespučijeve posade, tvrdi kako su naišli na autohtoni narod koji je sebe nazivao „Veneciuela“.

Bez obzira na poreklo naziva, „Venecuela“ deluje nekako smirujuće, ali njena istorija sve je, samo ne mirna.

Pobuna protiv Španije i dolazak slavnog „El Libertadora“

Već u 1811. izbija pobuna protiv Španije, jedno od prvih proglašenja nezavisnosti od španske kolonijalne vladavine. Prva republika trajala je jako kratko – svega godinu dana: već u 1812. Karakas je zadesio strašan potres, upravo u vreme pobune zemljovlasnika na zapadu zemlje. Ali, želja za slobodom je buktala snažno – u avgustu 1813. buknut će još jedna pobuna i eto već i druge republike: ova će trajati još kraće – svega nekoliko meseci pre nego što je brutalno ugušena.

Ali ne zadugo – osam godina kasnije na scenu stupa „El Libertador“, slavni Simon Bolivar, koji će 24. juna 1821. izvojiti veliku pobedu republikanaca nad rojalistima u bitci kod Karaboboa. Venecuela je ponovo slobodna, ali ne samo ona – kreće „veliko oslobođenje“ i uspostavljanje nove države pod nazivom „Gran Colombia“ (Velika Kolumbija – službeni naziv bio je „Republika Kolumbija“, ali se istoriografski danas koristi Gran Colombia da bi se diferenciralo od postojeće današnje Kolumbije) koja će obuhvatiti prostor današnje Venecuele, Ekvadora, Paname, Kolumbije, severnog dela Perua, zapadni deo Gvajane i severozapadni deo Brazila.

Simon Bolivar potiče iz ugledne kreolske porodice (što znači da je rođen u španskoj koloniji). Poslan je na studije u Evropu, sa 16 stiže u Španiju, a uskoro odlazi i u Francusku. Tamo dolazi u direktni kontakt sa idejama prosvjetiteljstva što će ga kasnije motivisati da sruši vladavinu Španije u Južnoj Americi – a verovatno niko nikada nije tako efikasno rušio jednu kolonijalnu imperiju kao što je to uradio „El Libertador“. Na vrhuncu svoje moći vladao je ogromnim prostorom od Argentine do Karipskog mora – Velika Kolumbija bila je sila u stanju odupreti se celoj Evropi, ali i u to vreme sve snažnijim SAD.

Gran Colombia – san o jednoj moćnoj i ujedinjenoj Latinskoj Americi

Smatrao je da uspostavljanje federacije nalik na SAD neće proći na području oslobođenom od Španaca pa se odlučio za centralistički model upravljanja, smatrajući da će se tako sprečiti raspad Velike Kolumbije.

Njegov san bio je ujedinjena Južna Amerika, snažna velika zemlja koja samim time nikada neće postati ničija marioneta ili neo-kolonija. Bolivar kao da je mogao predvideti vreme koje će doći, vreme u kojem će velike sile eksploatirati i upravljati manjim državama – državama koje će biti slobodne i autonomne samo na papiru.

Ali, njegov san, koji je u jednom trenutku zaista izgledao kao stvarnost, počeo se rušiti. Već sredinom 1820-ih počele su da izbijaju unutrašnje podele u Velikoj Kolumbiji. Mira nije bilo – pobuna je buknula u Venecueli, pa Ekvadoru… Bolivar je nastojao zadržati zemlju na okupu, što diplomatijom, što silom. Izbio je i rat s Peruom, a sam Bolivar bio je u sve težem stanju (razboleo se od tuberkuloze).

Snovi su se raspali 13. januara 1830. godine – Venecuela proglašava nezavisnost od „Velike Kolumbije“, a novi predsednik postaje komandant vojske, Jose Antonio Paez, a Bolivar je prognan. I tada, 20. januara, Simon Bolivar predaje vlast Velike Kolumbije, zemlje koja se upravo raspada pred njegovim očima. U emotivnom obraćanju narodu između ostalog poručuje:

„Dragi zemljaci! Počujte moju završnu molbu dok završavam svoju političku karijeru – u ime Kolumbije, tražim od vas, preklinjem vas, da ostanete ujedinjeni, jer ako postanete ubice svoje zemlje postaćete i vlastiti krvnici“.

Planirao je otići u Evropu, ali nije stigao nikada – te iste godine, u decembru, preminuo je od tuberkuloze, kada je imao samo 47 godina.

Snovi se raspadaju, ostaje samo „caudillismo“

Velika Kolumbija se raspala na tri nove države – Venecuelu, Ekvador i Novu Granadu (danas je to primarno prostor Kolumbije i Paname). Zanimljivo je to da su pobunjenici u Velikoj Kolumbiji kritikovali Bolivara zbog centralističke vladavine, nazivajući ga diktatorom, ali upravo takve vlasti preuzele su sve tri nove republike!

Ono što je usledilo i što je trajalo više od jednog veka je nešto specifično za ovaj prostor, za nekadašnju „Gran Colombiju“ – pojava koja se naziva „caudillismo“: to je reč za despote, diktatore, lidere koji kontroliraju i vojsku i politiku, nešto kao „Führer“ i „Duce“ bili bi nemački, odnosno italijanski, ekvivalenti.

Nakon smrti Bolivara dolazi vek građanskih ratova, sukoba, pobuna, napetosti sa Evropom (1902. i 1903. britanska, nemačka i italijanska mornarica uvode pomorsku blokadu Venecuele nakon čega tadašnji predsednik Venecuele, Cipriano Castro, poručuje kako više neće plaćati spoljne dugove).

Sreća i prokletstvo prvo pravog, a zatim i crnog zlata

Ali, ono što će biti presudno za budućnost Venecuele dogodilo se tokom Drugog svetskog rata – naime, u to vreme na prostoru Venecuele pronađene su velike zalihe nafte. Sreća ili prokletstvo? Imajući u obzir što će se Venecueli dešavati dalje, a i njenu situaciju danas, verovatno ovo drugo.

BDP Venecuele je zahvaljujući nafti eksplodirao i uskoro je imala najveći BDP u celoj Latinskoj Americi. Ali, u isto vreme naglo je rasla korupcija, usledili su vojni udari, vojne hunte, kraći periodi demokratske vlasti, pa opet vojne diktature.

Celo to vreme jača još jedna prepoznatljivost Venecuele – odnos između vlasti i privatnog biznisa. Kada privatni biznis tako odluči, bez nekih većih poteškoća padaju i vojni diktatori i autoritarni lideri kao što je 1958. u samo devet dana pala vladavina predsednika Pereza Jimeneza nakon što mu je biznis elita kolektivno okrenula leđa.

Venecuela je prolazila kroz ekonomske krize i kroz ogromne uspone, na primer, kada je cena nafte naglo skočila sredinom 70-ih godina. Velike količine novca već tada se počinju izdvajati za javnost (naročito nakon što je naftena industrija nacionalizirana 1976. godine), ali pored toga problemi se gomilaju, veliki problemi. Početkom 80-ih životni standard stanovnika Venecuele dramatično pada. Zašto? Zbog pogrešnih ekonomskih politika, ali možda još i više zbog korupcije koja je do sada dostigla ogromne razmere. Dolazi do naglog povećanja kriminala i siromaštva… Krajem 80-ih stvari izmiču kontroli. U februaru 1989. izbija tzv. „Caracazo“ pobuna, masovni izlazak demonstranata na ulice glavnog grada Caracasa – u svega nedelju dana pobune, bezbednosne snage pobile su stotine demonstranata. Bio je to masakr.

Ekonomska „neutronska bomba“ protiv naroda: Venecuela u rukama neo-liberalizma i MMF-a

Venecuela je i inače često imala periode nestabilnosti, ali odakle ovakva eksplozija nezadovoljstva i gneva? Jedan čin je ključan – 1988. na vlast je došao predsednik Carlos Andres Perez, ponovo. Naime, on je već bio predsednik u periodu od 1974. do 1979. – da, onom periodu ogromnog venecuelskog prosperiteta, nacionalizacije naftene industrije, period koji se danas često naziva „Saudijska Venecuela“ (zbog velikih naftenih profita). Ljudi su mislili kako bi bilo pametno ponovno dovesti Pereza na vlast – vezujući sećanje na njega sa sećanjem na prosperitet u 70-tih. On je trebalo biti čovek koji će ih izvući iz mraka i očaja 80-ih.

Ali, ono što će on uraditi bilo je baš suprotno – dolaskom na vlast Perez je odmah krenuo sa implementacijom neo-liberalnih ekonomskih reformi na temelju sugestija Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). To će Venecuelu, njen narod, u samo godinu dana slomiti do kraja. Mere koje je on uveo dovele su do Caracazo pobune, do pokolja na ulicama glavnog grada.

Masovna privatizacija državnih kompanija, poreska reforma, naglo smanjenje državnih intervencija u ekonomiji – neo-liberalni san. Rezultat? Cene goriva skočile su za 100%, cene transporta za 30%.

Da stvar bude još gora, Perez je drsko prevario narod – naime, za vreme predsedničke kampanje 1988. ovo je rekao o MMF-u:

„MMF je kao neutronska bomba koja ubija ljude, ali zgrade ostaju stajati“.

Tom istom „neutronskom bombom“ onda je ciljao na vlastiti narod čim mu je ovaj poklonio izbornu pobedu.

Vojnik iz radničke porodice i promena istorije na kraju veka

Presudni trenutak u novoj istoriji Venecuele. Sada već počinje snažnije tinjati ideja revolucije i to socijalističke revolucije, kao direktan otpor neo-liberalizmu. U isto vreme, smatraju pojedini stručnjaci za ovaj period, Kuba nastoji ojačati svoj uticaj u Venecueli (osećajući da gubi SSSR koji je već bio u svom periodu Perestrojke). Ne čudi onda da je 1992. dva puta u Venecueli pokušan državni udar (u februaru i novembru) – i oba puta na čelu pučista bila je jedna osoba, osoba koja će obeležiti sve naredne godine u Venecueli: Hugo Čavez.

Ali zar nije Čavez demokratski izabran za predsednika Venecuele? Jeste, ali tek kasnije – prvo je pokušao „bržom“ metodom, ali mu nije uspelo.

Rođen je 1954. u radničkoj porodici. Odabrao je vojnu karijeru. Nezadovoljan stanjem u zemlji još ranih 80-ih osnovao je tajni „Bolivarski revolucionarni pokret – 200“. Oho, poznato ime – svakako, reč je o Simonu Bolivaru ovde, a broj „200“ označava 200 godina od rođenja „El Libertadora“.

Čavez je godinama planirao državni udar, ali „Caracazo“ pobuna bila je okidač – on i njemu lojalni vojnici krenuli su u rano jutro 4. februara 1992. u akciju: cilj je bio preuzeti vojne lokacije u Karakasu i komunikaciske instalacije. Iako je godinama pripreman, plan se počeo raspadati već u jutarnjim satima – izdaje, dezertiranja, pogreške… Ubijeno je 14 vojnika, oko 150 civila i vojnika je ranjeno. Predsednik Perez je preživeo pokušaj puča, bežući na vreme iz predsedničke palate Miraflores. Čavez i manja skupina pobunjenika uspeli su pobeći skrivajući se u vojnom muzeju.

U novembru iste godine preostali pobunjenici okupljeni oko Čaveza pokušali su još jedan državni udar – opet neuspešno, ali ovog puta poginuo je znatno veći broj ljudi, najmanje 143 (možda i nekoliko stotina prema pojedinim izvorima). Čavez je opet izbegao zarobljavanje (ili gore), ali kasnije se sam predao vlastima pojavivši se na državnoj televiziji u uniformi pozivajući svoje pristalice da polože oružje. Poznata je njegova rečenica u tom obraćanju kada kaže da je puč propao „por ahora“ (za sada).

Od pučista do demokratski izabranog socijalista: Hugo Čavez je najveća noćna mora moderne kapitalističke klase

Ali, na neki način puč je i „uspeo“ u smislu da sada cela zemlja zna tko je Hugo Čavez – za mnoge Venecuelce, naročito one siromašne, on postaje simbol borbe i otpora prema korupciji i kleptokratiji koja zemljom vlada već decenijama.

Čavez je zatvoren, a vlasti su pokrenule veliki lov na njegove istomišljenike, uključujući i novinare za koje se smatralo da ga podržavaju.

Ali, situacija u zemlji promeniti će se već sledeće godine – 1993. predsednik Perez je razrešen vlasti zbog korupcije.

Novi predsednik od 1994. do 1999. će biti Rafael Caldera (već je bio – od 1969. do 1974.) – od početka mandata radi na borbi protiv korupcije, što dolazi kao odahnuće nakon Pereza, ali u isto vreme i dalje provodi MMF’ove mere zbog čega ne može računati na veliku popularnost u narodu. Možda baš zbog toga, da bi pokazao koliko je drugačiji od prethodnika, odlučio je već 1994. pomilovati Huga Čaveza.

Čavez je slobodan, sve mu je odjednom oprošteno, a on sada može krenuti tamo gde je stao dve godine ranije – u borbu za vlast, ali ovog puta ne oružanim putem već demokratskim.

Dobija izbore, sledeće, i one sledeće… sve što je mogao osvojio je, i tako sve do 2013. godine kada je preminuo nakon dve godine borbe sa rakom.

Čavez je započeo revoluciju kakva se već dugo nije videla – bila je to revolucija demokratskog socijalizma, ponovno euforija da se do socijalizma može doći i mirnim putem, preko glasačke kutije. Svakako, dolaskom na vlast „predsednik siromašnih“ odmah je postao i najveći neprijatelj bogatih i moćnih, a takvih u Venecueli nije nedostajalo. Biznis se odmah pobunio protiv njega, ali ne samo biznis – u velikoj panici bila je najveća sila ove polutke i sveta, SAD. U Vašingtonu su verovali da su „komunizam“ izolirali na karipskom otoku Kubi. Dolaskom Čaveza upaljene su sve crvene lampice i aktivirani su svi jastrebovi, planovi, metode i ranije prakse kojima se SAD, uvek panično i uvek agresivno, rešavao socijalističkih lidera u Latinskoj Americi – a najviše od svega svakako preziru kada ti isti lideri dođu na vlast demokratskim putem, jer ako se pita SAD demokratija je rezervirana samo za pro-kapitalističke kandidate (i samim time takva „demokratija“ nije ništa drugo nego kapitalistička diktatura presvučena u osećaj lažnog izbora).

Aljende i onaj drugi 11. septembar – slična sudbina spremala se i Čavezu, ali narod uzvratio udarac

Zadnji put kada je jedan istaknuti socijalistički lider u Latinskoj Americi došao na vlast demokratskim putem bile su rane 70-te, a on se zvao Salvador Aljende. Bio je predsednik Čilea do 1973. kada je izveden državni oružani udar orkestriran od strane američke CIA-e. Bio je 11. septembar 1973. – zadnji dan vlasti i zadnji dan na životu Salvadora Aljendea.

Dok su trupe opkružavale predsedničku palatu La Moneda, poručio je kako se neće predati da bi kasnije tog dana – navodno – počinio samoubistvo. Mnogi u Čileu i izvan Čilea skeptični su prema ovoj verziji i veruju da je ustvari pogubljen. U svakom slučaju, SAD je proveo brutalnu „smenu režima“ u Čileu, a na mesto Aljendea doveden je fašist Augusto Pinoče čime u Čileu počinje gotovo 20 godina strahovladanja i progona.

Sličan scenario SAD je pokrenuo i u Venecueli 2002. Čavez mora biti srušen. Pokrenute su demonstracije, aktivirani su konzervativni lideri sindikata… 9. aprila u Karakasu izbijaju veliki sukobi pristalice i protivnika Čaveza u blizini predsedničke palate. Čuju se pucnjevi, 19 osoba je ubijeno. U isto vreme u samoj palati izbija puč – vojni vrh hapsi Čaveza. Istog trenutka predsednik Venecuelske privredne komore, Pedro Karmona, proglašava se „privremenim predsednikom“ (zvuči poznato?). Odmah ga „priznaje“ i SAD (zvuči još poznatije?).

Karmona je odmah proglasio Ustav iz 1999. nevažećim i krenuo je u ukidanje reforme koje je već započeo Čavez – to je počelo ljutiti ključne sektore u vojsci. I onda, 13. aprila prostrujila je vest da Čavez ustvari nije podneo ostavku, kako su rekli – odnosno lagali – pučisti (lažirali su i njegovo navodno pismo ostavke). Izbija velika pobuna pro-Čavez demonstranata, mahom sirotinje iz predgrađa Caracasa. Opkružuju predsedničku palatu, zaposedaju televizijske prostorije – zahtev je samo jedan: Čavez se mora vratiti!

Te noći Karmona podnosi ostavku i beži u egzil. Pro-Čavez predsednička garda vraća kontrolu nad predsedničkom palatom Miraflores bez ispaljenog metka. Čavez je vraćen na vlast uz euforični doček pristalice.

Propao je puč koji su zajedno planirali poslovni lobisti, privatni mediji, pojedine verske organizacije i snažan spoljni uticaj.

Određene snage bile su spremne srušiti vlastitu ekonomiju sa predumišljajem znajući da će im se to na kraju isplatiti

U retrospektivi izgleda da se ova drama morala dogoditi – uspostavljeni sistem jednostavno nije mogao „tek tako“ pregrmeti radikalno drugačiju politiku koju je počeo sprovoditi Čavez. Sama činjenica da je počeo graditi prijateljski odnos sa Kubom izazvala je ogromnu paniku kod nekih jer je bilo jasno šta to znači.

U ovom pokušaju puča američka uloga postala je kristalno jasna, a isto tako pokazalo se koliku moć imaju privatni mediji u Venecueli, kako tada tako i danas. Mnogi i danas, paradoksalno zahvaljujući baš mediskoj propagandi, pogrešno misle da su svi mediji pod kontrolom centralne vlasti u Venecueli, što ne može biti dalje od istine – privatnih medija je puno, mediji koji su direktno finansirani poslovnim interesima, i gotovo su ekskluzivno protiv socijalističkih vlasti. Svakako, to nikako ne znači da anti-vladini mediji u Venecueli nemaju „problema“ zbog činjenice da pišu protiv vlasti – imaju, itekako. Informacije govore kako je čak 50 novina prestalo sa štampanjem otkad je samo Maduro na vlasti. U Venecueli definitivno postoji gušenje slobode novinarstva, u to nema nikakve sumnje, ali isto tako nije istina da su „svi mediji pod kontrolom režima“. Ovo nije Sjeverna Koreja.

Ali, nisu samo mediji bili protiv Čaveza, tu su i moćne sindikalne organizacije kao što je CTV (Konfederacija sindikata Venecuele) koja je proglasila masovni nacionalni štrajk koji je trajao od decembra 2002. pa sve do februara 2003. Štrajk je prouzrokovao velike ekonomske udarce za zemlju, a cilj je bio kao i ranije – srušiti Čaveza sa vlasti. Samo naftena industrija Venecuele zbog štrajka u tom periodu je izgubila ogromnih 13,3 milijarde USD.

Kada pričamo o današnjoj ekonomskoj krizi (slomu ustvari) u Venecueli, mora se imati na umu odakle ona dolazi i kako je stvarana. Jesu li socijalisti napravili niz propusta? Jesu li pogrešno tempirali određene projekte? Jesu li radili pogrešne kompromise u pogrešno vreme? Je li u njihovim redovima opstala endemična Venecuelska korupcija? Da, da, da, i da. Ali, i pored svega, nikako se ne može ignorirati jasna činjenica da je opozicija od početka socijalističke vladavine bila spremna sabotirati vlastitu zemlju, srušiti je ako treba, samo da bi izbacili socijaliste sa vlasti.

Iz perspektivne interesa velikog biznisa to je itekako „pametna“ taktika: osiromašenjem naroda ruši se potpora socijalista, a za kapitaliste je to opet dobro, pa čak i ako moraju trpeti par bolnih godina – ako rezultat bude povratak njihovih lojalista, sve se isplatilo, dugoročno sa socijalizmom ne mogu živeti ni preživeti. Naravno da Čavez nikada nije proveo nekakvu „diktaturu proletarijata“ u Venecueli, daleko od toga (sama činjenica da su privatni mediji opstali jasna je potvrda), ali su se panično bojali da bi jednog dana mogao.

Čavezova Venecuela, Peta Republika, od strane njega prozvana Bolivarska Republika (što postaje i službeno ime), za njih, nacionaliste, je bila neprijateljska tvorevina od samog početka, nešto što treba uništiti da bi se vratilo natrag u njihove ruke (zvuči opet kao nešto vrlo poznato, zar ne?).

Zbog te činjenice socijalističke vlasti Venecuele nikada nisu dobile priliku stvarno vladati, vladati bez konstantne opstrukcije, što će se na kraju katastrofalno odraziti na zemlju, njenu ekonomiju i njen standard života.

Primer, od naftenog profita deo je nestao u „socijalnom inženjeringu“, na neki način kupovanju lojalnosti masa, a drugi deo je proždrla korupcija usput. Naftena industrija zahtevala je investicije, modernizaciju, najbolje rafinerije… ništa od toga nije ostvareno, na veliku štetu Venecuele i njenog naroda.

Čavez je osvojio izbore ponovo 2006. i kasnije 2012., ali zadnji mandat, treći u nizu, nije službeno ni počeo, preminuo je pre inauguracije, 5. marta 2013.

Vreme je za naslednika

Jesu li izbori za vreme njegove vladavine bili pošteni? Strana koja gubi redovno tvrdi da nisu, ali činjenica je da su strani posmatrači bili prisutni i da su neke veće nepravilnosti/prevare pronađene, već bi se o tome znalo. Moglo bi se reći da, s obzirom na sve, uključujući i standard regiona, izbori u Venecueli jesu pošteni.

Čavez, kada je shvatio da će možda umreti od bolesti, izabrao je naslednika – za svog potpredsednika početkom 2013. izabrao je Nicolasa Madura. Nakon smrti Čaveza Maduro se tek trebao dokazati na izborima – pobedio je, ali jedva. Maduro je osvojio 50,61 % glasova, njegov protivkandidat Henrique Capriles Radonski 49,12%.

To je razumljivo, i u „najrazvijenijoj“ demokratiji sveta strana koja je izgubila uvek se buni – opozicija u Venecueli se bunila žestoko, moglo bi se reći da nikad nije ni prestala. Ipak, nikada nisu uspeli dati dokaz da su izbori bili nepošteni.

Tako počinje Madurova administracija, sa užasnim početkom. Pobeda od 50,61% znači da je pola zemlje protiv njega (godinu dana ranije Čavez je pobedio Caprilesa sa gotovo 10% prednosti!).

Opozicija nikada nije priznala Madura. Tvrde kako nije zaslužio pobedu, da je diktator „od početka“ (rado bi tako nazvali i Čaveza, ali znaju da ne mogu). Vrhovni sud Venecuele je potvrdio Madurovu pobedu, a kasnije je priznat i od strane Nacionalne skupštine (Asamblea Nacional), odnosno venecuelskog parlamenta.

Na strani opozicije odmah su stali i međunarodni mediji nazivajući Madura često diktatorom, a njegovu vlast „režimom“.

Na čelu zemlje koja tone

Sledeće godine, početkom 2014., u Venecueli su buknule ogromne anti-vladine demonstracije – stotine hiljada izlazili su na ulice gradova delom zemlje. To ne čudi – zemlju već trese hiperinflacija, hronični nedostatak osnovnih potrepština, nasilni kriminal, korupcija… U nekoliko dana poginulo je najmanje 40 demonstranata sa obe strane. U to vreme, zbog optužbi za poticanje nasilja, uhapšen je opozicijski lider Leopoldo Lopez – ovo će samo zacementirati u očima stranih medija da je Venecuela postala diktatura.

Dolazi 2015. – u Venecueli se održavaju parlamentarni izbori i opozicija dobija većinu. Kako je to moguće u zemlji gde se „izbori namještaju“? Ova pobeda opozicije ustvari je potvrda da su izborni procesi legitimni, pa samim time i tesna Madurova pobeda iz 2013. godine.

Ekonomski gledano, stvari sada već opasno izmiču kontroli – zbog nedostatka osnovnih namirnica kao što su mleko, brašno i druge, dolazi do pothranjenosti, naročito kod dece. Venecuela, uvek nemirna, ali po standardu života jednom stabilna, sada naglo postaje najteži slučaj u Latinskoj Americi.

Inflacija u 2015. se penje na preko 100% i postaje najveća u istoriji zemlje. U isto vrijeme cveta kriminal, crno tržište, a korupcija počinje vladati sve sfere života.

Diktatorske sklonosti

U januaru 2016. Maduro proglašava „ekonomsko vanredno stanje“ i javno govori o magnitudi krize. Situaciju je istovremeno iskoristio kako bi povećao svoja ovlašćenja – izazivajući time još veći gnev sada već militantne opozicije (demonstracije su davno prestali biti „mirne“).

Iako su neke preuveličane, iz Venecuele počinju stizati horor priče – narod je gladan, dolazi čak i do nestašica WC papira, u zatvorima izbijaju pobune (pojavljuju se i priče o pojavi kanibalizma u zatvorima).

Vlasti odbacuju mnoge priče kao propagandu i glasine, tvrdeći u isto vreme kako privatne kompanije sistematski rade na zadržavanju robe i čak se kreće u preuzimanje niza skladišta. Takođe navode kako je kriza rezultat ekonomskog rata koji Venecueli nameće SAD kroz sve žešće sankcije. Što je istina? Verovatno negde na sredini. I opozicija i vlast sada igraju na kartu retorike, propagande, preuveličavanja i laži. Ali, kada se podvuče crta ostaje istina – Venecuela je u rasulu i ništa ne upućuje na to da bi se stanje uskoro moglo popraviti. Sve što je loše postaje još lošije, a inflacija nezaustavljivo raste.

Dobro, ali opozicija još od 2015. kontrolira parlament, zašto oni nešto ne učine sa svojim novim ovlašćenjima? Zato što ne mogu, i kad bi hteli. Naime, Maduro je, koji kako smo rekli proglasio vanredno stanje, formirao je novo zakonodavno telo – Vrhovni tribunal. Taj tribunal, koji je postavljen kao važniji od parlamenta, sada redovno odbacuje odluke parlamenta, anulira ih. Drugim rečima, opozicija ima „vlast“ u parlamentu, ali kao da je nema – Maduro ih je blokirao.

Vrhovni sud je zatim opet ukinuo Madurov „Vrhovni tribunal“, ali to nije ništa rešilo jer je Maduro zatim ubrzo osnovao novo veće – „Ustavnu nacionalnu skupštinu“ koja, u suštini, ima isti zadatak kao i prethodno telo, blokirati opoziciju i njihovu kontrolu nad parlamentom.

Ne treba posebno ni isticati kako je ovaj politički sukob, zemlju digao na jednu sasvim novu gnevnu visinu. Za opoziciju više nema dvojbe – Maduro je postao diktator i oni još uvek postoje samo formalno. Parlament je pretvoren u nebitno telo, a cela vlast je u rukama predsednika. Kako Maduro to „argumentira“? Možda ne baš tim rečima, ali ako se njega pita sve ovo je nužno za očuvanje „Bolivarske revolucije“, odnosno vladajuće ideologije.

Svakako, problem je u tome što za velik broj stanovnika Venecuele, i kompletnu opoziciju, „Bolivarska revolucija“ ustvari ne znači ništa, jedino smetnju, eksperiment koji treba što pre ugušiti i vratiti zemlju tamo gde je i bila pre Čaveza, na put neo-liberalne pro-tržišne ekonomije.

Je li Maduro postao diktator? Nije teško naći argumente za to. Što bi učinio pokojni Čavez na njegovom mestu? Verovatno slično.

Romantičari, realisti i opasan bojkot

Zašto onda Madura mnogi u Venecueli i dalje podržavaju? Romantičan odgovor bio bi da veruju u socijalističku revoluciju i da su spremni podržavati partiju kroz ove teške trenutke sve do konačne pobede. Realističan odgovor bi bio da mnogi još uvek dobivaju kakve-takve državne subvencije kojima vlast, naročito kod sirotinje, još može donekle kupiti lojalnost.

Koliko pristalica ima Maduro, bili oni romantičari ili realisti? Više nego što se čini, to je sigurno.

Nekako je došla i 2018. godina, jedva – ali vreme je za nove izbore, prošlo je pet godina otkad je Maduro na vlasti, pet dugih i teških godina.

U Venecueli postoje brojne stranke, ali kada kažemo „opozicija“ onda ustvari mislimo samo na jednu, odnosno na veliku koaliciju koja ih obedinjuje pod nazivom Okrugli sto demokratskog jedinstva (MUD).

Tekom 2017. godine MUD su se dogovarali oko toga ko će biti Madurov izazivač na predsedničkim izborima – Leopoldo Lopez ili ponovno Henrique Capriles Radonski?

I onda, odjednom, svega 2 meseca pre izbora koji su bili zakazani u aprilu 2018., iz MUD-a poručuju kako neće uopšte nominovati kandidata na predsedničke izbore, odnosno kako će ići na bojkot jer veruju da će isti „biti namešteni“.

Ovo je opasan potez – bojkotom izbora bukvalno su pokušali naterati Madura da ode s vlasti, jer što može napraviti? Ako otkaže izbore, diktator je. Ako ipak održi izbore, i naravno pobedi, opet je diktator jer izbori postaju travestija zbog bojkota opozicije!

Opozicija još uvek nije ni dala adekvatno objašnjenje kako su pobedili na parlamentarnim izborima 2015. godine? To što ih je Maduro  blokirao kasnije itekako mogu iskoristiti protiv njega (i koriste), ali izbori su bili, čak su i pobedili na njima, ko kaže da sada ne može Capriles ili možda Lopez svrgnuti Madura demokratskim putem?

U tome i jest srž njihove dileme – nisu sigurni, to ih brine. Jer sa druge strane, ako Maduro pobedi, ne samo što dobija još jedan mandat, njegova pobeda je u neku ruku i dobijanje legitimiteta od strane naroda za sve dosadašnje poteze, čak i za blokadu opozicije! Pobeda Madura za opoziciju je apsolutno nedopustiva pa su odlučili igrati na sigurno – bojkot izbora i tako osigurati Madurov „poraz“, bar u očima njima sklonog sveta.

Što se dogodilo? Očekivano – izbori su se održali, MUD se nije pojavio, a Maduro je osvojio novi mandat sa 67,8% glasova. Je li izlaznost bila niska? Svakako, verovatno najniža u istoriji Venecuele, ali to je očekivano pošto je MUD pozvao sve svoje pristalice na bojkot.

Nicolas Maduro, čovek na kraju jednog vremena

U međuvremenu, od 2013. otkad je Maduro na vlasti, Latinska Amerika politički se promenila iz temelja – Venecuela je izgubila niz levičarskih prijatelja: Brazil, Argentinu, Ekvador, Paragvaj, Čile… Ostali su gotovo sami, sami s Kubom i Bolivijom.

Bukvalno više nema koga da Madura prizna kao predsednika, celi region sa izuzetkom par njih, proglašava ga nelegitimnim predsednikom i stvar eskalira i dolazi do usijanja ove nedelje kada lider opozicije u (blokiranom) parlamentu, mladi Juan Guaido, proglašava sebe novim predsednikom Venecuele. Nakon njegovog samoproglašenja u sredu odmah ga „priznaje“ i SAD, a zatim Brazil, Argentina, Kanada, Francuska, Britanija…

Jasno je da se opozicija ne bi osudila na takav potez da ne osećaju toliku stranu podršku.  

Socijalizam u Latinskoj Americi doživeo je renesansu sa Hugom Čavezom i brutalno gašenje u vreme Nicolasa Madura gde je on ostao kao zadnji koji još stoji, a i sam već je samo sena jedne ideje koja je uistinu u datom trenutku bila velika – ideja da socijalizam stiže preko demokratije.

Sada se Venecuela nalazi na samom rubu ponora, na rubu građanskog rata. Velike ideje o obnovi nekakve nove „Velike Kolumbije“ nestale su, san se još jednom ugasio, a ispod svega ostalo je ono najteže – surova geopolitika. I tako sada imamo Venecuelu kao potencijalno opasni nastavak niza Libija, Sirija…

Građanski rat u Venecueli mogao bi biti još i kudikamo strašniji nego onaj u Siriji. Rat u Siriji od početka bio je i vodio se upumpavanjem novca, oružja i militanata na stranu jedne radikalne manjine. Sirijski predsednik Bašar al-Asad bi i danas sa lakoćom odneo transparentnu pobedu na izborima i to njegovi neprijatelji znaju, ali Venecuela… Venecuela je stvarno podeljena zemlja, opasno podeljena. Ako se u nju sada spolja baci šibica požar bi bio strašan.

Nažalost ova zemlja kroz nekoliko vekova svog postojanja nikako da dođe do stabilnosti i mira, a pred njome je možda i najteži period u barem 100 zadnjih godina.

Ostaje samo surova geopolitika

Što će se dogoditi u narednim danima? Može se samo reći da će oni biti presudni. Vojska, izgleda, ostaje lojalna Maduru i socijalističkoj vlasti. Opozicija zbog toga sigurno neće pokleknuti, kao ni njihovi međunarodni partneri koji su ih već priznali kao „jedinog legitimnog predstavnika venecuelanskog naroda“ (po posljednji put – zvuči opet poznato, zar ne?).

Cela slika mora biti poznata, nemoguće je uključiti se samo u ovu „završnicu“ između Čavezovog socijalizma i nacional-kapitalističke opozicije da bi se doneo nekakav sud o tome ko je kriv za što. Sukob u Venecueli, kao i pre u Siriji i Libiji, nastoji se postaviti krajnje jednostrano – „dobri“ protiv „loših“, i ko god situaciju postavlja na takav način ne bavi se istinom.

Na kraju priče jedina je istina ta da, bez obzira kakav bio unutrašnji sukob Venecuele, on je unutrašnji sukob – svako spoljno upletanje jedna je vrsta agresije, kršenje međunarodnog prava. Dvadeset godina Venecuela je na meti američkog upletanja, pokušali su srušiti Čaveza , nisu uspeli, sada žele srušiti Madura. Američki „jastrebovi“ u Trampovoj administraciji dobili su krila kakva već dugo nisu imali, a sada kreću u napad na jedno od nekoliko meta koje su izdvojili (još jednom ih mami crno zlato, ono koje je „proklelo“ već tolike zemlje sada bi moglo i Venecuelu).

Da je Maduro kojim slučajem čak i bezgrešno vodio zemlju, što svakako nije, opet bi pokušali da ga sruše samo zato jer se odbija pokoravati. To je jedina istina koja nije sporna, sve drugo su detalji, jasni ili diskutabilni, jedne priče, tragedije još jednog naroda.

(24vesti.com)