Na svakom stubu ograde oko Katedrale bezgrešnog začeća u Puebli stoji po jedan anđeo.

Anđeli su sleteli na polje na kome je danas grad da bi pokazali mesto gde treba da bude podignut, i kada je on sagrađen, tu su i ostali.

Puebla je grad anđela.

Ako izuzmemo legendu, onda je verovatnije da su Španci podigli grad da bi bio odmorište na putu od prestonice do luke Verakrus.

Mesto koje su izabrali je plodna ravnica. Izgradili su lep grad, ali između još uvek aktivnih vulkana (opasnost uvećava lepotu, jer je čini ranjivom!).

Dok smo se približavali Puebli iz Meksiko Sitija, Popokatepetl se dimio na horizontu, a njegova (po legendi) nesrećna ljubav, Istaksiuvati, spavala je pokrivena snegom.

Puebla je pobožan grad.

Osim katoličke crkve, svi važniji monaški redovi imaju svoje manastire i crkve – dominikanci, franjevci i jezuiti, jer su svi bili na istom zadatku pokrštavanja domaćeg stanovništva.

Arhitektonski impresivna katedrala, sa tornjevima najvišim u Meksiku, ima strogu unutrašnjost, kojom dominira osmougaoni oltar sa kraja osamnaestog veka, delo najpoznatijeg meksičkog vajara, Manuela Tolse.

Kapela brojanica u manastiru Svetog Dominika ima kitnjast spoljni izgled i raskošnu unutrašnjost, toliko bogatu ukrasima, da izgleda bajkovito.

Ipak, svi ti štuko izvedeni floralni motivi i figure anđela, sa teškom pozlatom, imaju religiozni sadržaj.

U oltaru je Bogorodica sa Hristom; oboje drže brojanice.

U kupoli je predstavljen Sveti duh, okružen zlatnim zracima, praćen figurom Božanske milosti i svojim darovima čovečanstvu izraženim u ženskim figurama, a na obodu kupole su figure šesnaest katoličkih svetiteljki.

Kapela je izraziti primer meksičkog baroka, koji je, pored crkava, vidljiv i u nekim svetovnim građevinama u Puebli.

Najlepša je „Kuća puslica“, obložena glaziranim keramičkim pločicama u crvenoj i beloj boji i ukrašena gipsanim motivima.

Glazirana keramika je zaštitni znak grada i turistički suvenir.

Puebla je uticala na meksičku modu i gastronomiju.

U sedamnaestom veku, bogati Poblano kupio je robinju dovedenu sa Filipina, koju su prozvali „Kineskinja iz Pueble“ (China Poblana).

Njena garderoba postala je obrazac tradicionalne odeće Meksikanki: široke suknja cvetnih dezena, bluze i šalovi – ono što vidimo na fiestama.

Kad je reč o kulinarstvu, iz Pueble je potekao specijalitet, mole poblano – piletina prelivena sosom od čokolade, ljutih papričica i začina.

Ovaj specijalitet, koji je spojio tradiciju Asteka (oni su izmislili čokoladu) i kolonijalni uticaj probao sam već u Meksiko Sitiju, uz orkestar od dvanaest marijača, koji su pokazali sav svoj repertoar (razume se, uz dolarski naknadu).

Na centralnom trgu u Puebli, u restoranu „Rojalti“ slušao sam ulične svirače na marimba udaraljkama uz „pulke“, piće od fermentisanog soka agave.

Nedaleko je kuća sa tragovima od metaka u kojoj je započela Meksička revolucija i stvorila Panča Vilju i Emilijana Sapatu, a nešto dalje kuća lokalnog fabrikanta, sada Muzej Belo.

Vlasnik je toliko voleo Pueblu da iz nje nikada nije otišao, iz straha da se više neće vratiti.

Nije verovao u magiju Pueble.