x

Sarita Bradaš: Srbiji nedostaje radnička partija

08.10.2021

Sarita Bradaš: Srbiji nedostaje radnička partija

Na političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija jer su postojećim strankama sindikati sa fokusom na ekonomskim i socijalnim pravima nisu zanimljivi ni korisni, izjavila je Sarita Bradaš u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Na pitanje da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike i da učestvuju na parlamentarnim izborima, Bradaš odgovara da je to neophodno jer je političko delovanje „put ka uvažavanju interesa ključne društvene klase, radnica i radnika“.

Ocenila je da sindikati i država nisu ravnopravni partneri u socijalnom dijalogu zbog disproporcije moći, ali i da su za to zaslužni i sami sindikati koji su nesložni i „bez zajedničkog i nepokolebljivog nastupa u pregovorima“, kao i „zbog povezanosti sa državnim organima“.

„Dobra ilustracija odnosa vlasti prema sindikatima, a i obrnuto, je primer Fijata čiji su radnici stupili u štrajk 2017. Predsednica Vlade se tada otvoreno stavila na stranu poslodavca uslovljavajući pregovore prekidom štrajka, uz izjavu da iza štrajka ‘stoji politički interes i ozbiljno loša namera’. Nakon toga je Vlada pozdravila potpisivanje kolektivnog ugovora kojim se radnici odriču prava na štrajk. Ne samo da su saučesnici u kršenju Ustava i zakona već i ljudskih prava budući da je pravo na štrajk normirano u međunarodnom pravu (Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima)“, objasnila je Bradaš.

Rekla je i da se poslodavci prema sindikatima ponašaju slični kao i država.

„Većina naših poslodavaca, kao i stranih investitora, ne gleda blagonaklono na postojanje sindikalne organizacije u svom preduzeću. Prisutni su pritisci, pretnje, aktivisti se mobinguju. Ne čudi me to od stranih investitora, jer njih ne interesuje razvoj ove zemlje, već samo profit. Dobili su ogromne subvencije, imaju jeftinu radnu snagu, carinske i poreske olakšice, ne snose sankcije za nepoštovanje prava radnika. Ali da naši poslodavci prate njihov primer, to ne razumem. Oni ne shvataju da je samo zadovoljan radnik produktivan radnik. Naravno, postoje i poslodavci kod kojih to nije slučaj, ali imamo problem dok god postoji i jedan radnik koji ne uživa prava“, kazala je Sarita Bradaš.

Ocenila je da nedavni pregovori o minimalnoj ceni rada „oslikavaju stanje socijalnog dijaloga – forma bez suštine“.

„Moć je na strani države, a ne na strani reprezentativnih sindikata i poslodavaca, predstavnici države se ne libe da to pokažu socijalnim partnerima. Ove godine se ponovila situacija iz prethodnih godina – odluku o visini minimalne cene rada donela je Vlada baš u iznosu koji je zamislio predsednik Republike“.

Na pitanje o realnoj snazi sindikata da se bore za prava radnika Bradaš je ocenila da su „sindikati u nesporno u teškoj situaciji“.

„Ovo vreme mi liči na 19. vek kada su počele borbe za radnička prava. Tako su i problemi slični: zarade koje nisu adekvatne za dostojanstven život, predugo radno vreme (zaposleni u Srbiji u poređenju sa ostalim evropskim državama imaju najdužu radnu nedelju) i ponovo aktuelizacija tri osmice. Narastajuća prekarnost čija posledica su nesigurnost i neizvesnost, odsustvo zaštite u slučaju kršenja prava, zabrana /eksplicitna ili implicitna) sindikalnog organizovanja“, navela je ona.

Zato su, smatra Bradaš, pitanja socijalnog konsenzusa, dostojanstvenih plata i standarda rada, pitanja reindustrijalizacije i privrednog razvoja „testovi opstanka sindikata“.

Ona je podsetila na stav Sindikata industrijskih radnika sveta (IWW): „Svi članovi jedne delatnosti/sektora, ili svi sektori ukoliko je to potrebno, prestaju sa radom kada je u štrajku i deo sindikata, jer napad na jednog je napad na sve nas“.

„Generalni sindikalizam je način da se ostvari međusektorska solidarnost i da radnici, bez obzira na sve razlike, zajedno formiraju masovni pokret“, zaključila je Sarita Bradaš u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.