Ovo je priča o ljubavi, svakako i seksu, strasti, umetnosti, lepoti i vernosti prema čoveku vašeg izbora čak i kada delite krevet s nekim drugim. Ovo je priča o moći bola da podigne osobu visoko iznad njene prirode i da stvara čuda. Ovo... je priča o životu koji se gura napred do iscrpljenosti.

Frida Kalo. Nemoguće je pisati o tome, i da čitaoc da dodirne njenu prirodu, a da ne mora imati tu vatru života u samom sebi, ili bar da traga za njom. Priču koja se propoveda i prima sa strašću koju Ili imate, ili nemate ... ako nemate tu strat vatre života, zaboravite ovo i potražite neke druge priče.

Priča govori o ženi i njenom vjeruju da se ima zašto voleti nekog i služiti umetnosti, verovati da je život, ipak, jedinstvena, lepa i neponovljiva pojava koju čovek sebi može da priušti. Jedini uslov je - da voli život koji ima. Da, Frida Kalo je apoteoza te žizneradosnosti.

Pametni ljudi znaju da veliki deo svoje sudbine čovek određuje sam, saglasno svojoj moći da to prepozna i prati pravila i modele koji afirmišu njegovo volju i ličnost. Da donosi odluke i uređuje stvari da bi se sudbina odvijala, manje-više prema njegovim potrebama. Pametni ljudi to znaju, ali da li je život po pravilima - život? Ili sigurna zona bez vatre i strasti, mala tačka sveta koju čovek ograđuje visokim zidovima svojih pravila, verujući da je u ograđenom prostoru pravila i reda zaštićen, moćan i zadovoljan

Jer zidovi sopstvene sigurnosti, kakvi i da su - stoje, a život se kreće. Uvek ide dalje, ostavljajući sve iza sebe.

Monasi, kao i oni koji su posvećeni veri, veruju da svet počinje i završava u svetim i drugim knjigama. Svaki korak izvan te mistike je svetogrđe, greh i kazna koja sledi. Ni oni pametni, ni ovi posvećeni ne pominju lepotu iznenađenja, spontanosti, strasti, bola koja rađa heroje i kreatore voljenih žena.

Frida Kalo je taj element u prirodnom sistemu duhovnog reda: vatra koja osvetljava i greje, bar povremeno doseže izvan bezbednih zidova pametnih koji znaju pravila, ili posvećenih veri koji misle da znaju odgovore.

Frida Kalo je Prometej: vatra koja gura život preko zidova pametnih. Više i dalje i od najsvetijih knjiga posvećenih monaha. Ona sama je priča puna života koji se nalazi u tom malom i nemirnom ženskom telu. I stoga, svaki napor da se ispriča priča o Fridi Kalo, kao i svako odvojeno vreme da se priča pročita, vredi zvaku reč i svaki minut.

Frida Kalo je ono što te gura napred kad sve govori da trebaš odustati jer se za dalje nema snage i nema smisla. Ona je vatra u sumrak, glasnik koji nosi poruku da je, uprkos svemu, ljubav razlog svega, a strast i bol pokretač života.

U julu 2013. bio sam u Baden-Badenu. Poseta se desila u vreme kada je u toj, nekada aristokratskoj banjskoj varoši, izložbu imala upravo - Frida Kalo, najupečatljivija životna priča jedne slikarke dvadesetog veka. U tom aristokratskom Baden Badenu gost sa punim poštovanjem bila je slikar levičarske slobode i entuzijazma. A domaćini i publika baš onakvi kakvi joj nikad nisu opraštali taj entuzijazam dok je živiela, i ređali si se tada, mnogo godina kasnije pred galerijiom u Baden Badenu, da vide umetnost od grubog realizma do nadrealizama i socijalizam na platnu rađen od umetnika koji ih je prezirao. Slikarstvo žene koja je u svemu bila supronost svoje publike, aristokrata i buržuja. Ali to je moć umetnosti: da sruši zidove pametnih, da pokaže strast života koja je zabranjena u svetim knjigama posvećenih. Frida Kalo je bila velika umetnica. Toliko značajna što je zaslužila vreme i poštovanje aristokrata i buržujskih naslednika koji su se zbog nje skupili u Baden-Badenu.

Ona je neukroćena levičarska ikona slobodnog duha, buntovnik, umetnik koji dane prolazi u raskalašnim druženjima... od onih likova kakvim aristokrate i buržuji plaše svoje naslednike. Uzgred, peva pesmu o slobodi i jednakosti njenog Meksika i opeva njenu ljubav prema njenom čoveku, Diegu Riveri. Slikaru, političaru, ljubavniku i preljubniku, njenom učitelju i njenom dubokom nemiru. Diego Rivera, njen izbor života do poslednjeg dana.



Ali, kao što je odavno prepoznao Pitagora: Zlato poveriti vatri, ženi poveriti zlato, a čoveku poveriti - ženu. Stoga, priča o Fridi Kalo ne može postojati ukoliko u njoj nema Diega Rivere. Samo zajedno stvaraju legendu o bolu i strasti. O ljubavi.

Frida Kalo je esencija svega što života sadrži: ljubav, umetnost, ljutnje, erotiku, strast i razvrat, posvećenost, bol kao što ju je Niče opisao a ona preživela; niz padova i lanac ponovnog dizanja i produžetka puta, politike kao sudbine i sudbine kao talenat... i, opet i ponovo: umetnost, ljubav, bol i gnev.

Da li je Frida Kalo veliki umetnik, ili samo velika priča ... prema globalno prestižnom i stručnom portalu artscenetodai.com - u izboru 200 najvećih umetnika dvadesetog veka, Frida Kalo je rangirana devetnesta u svetu likovne umetnosti. Ako su ispred nje neki kao Pablo Pikaso, Sezan, Gustav Klimt, Mone, Matis... iza Fride Kalo na listi su Brus Nojman, Salvador Dali, Roden, Maks Ernst, Renoar, Henri Mur, Modilijani, Šagal, Miro... dovoljno da zaključimo i zajednički prihvatamo da je Frida Kalo velika slikarka koji iza sebe ostavlja veliku priču. Jedinstvenu.

Sve je počelo 6. jula 1907. kada je Magdalena Karmen Frida Kalo Kalderon rođena u Kojoakanu, južnom predgrađu Meksiko Sitija – kao ćerka nemačkog Jevrejina, fotografa Vilhelma Kaloa i njegove druge žene, Matilde. Njen otac je bio miran čovek posvećen umetnosti celim svojim bićem: slikao je, fotografisao, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. Radio je sve to za sebe, i lično zadovoljstvo bez eksponiranja, bez potrebe za javnim nastupima i izložbama.

Kuća u kojoj se rodila Frida Kalo, od 1958. godine, je muzej nazvan Casa Azul (Plava kuća).

Mnogo godina kasnije, Frida Kalo je promenila svoju biografiju. Ona bira svoje ime, i tvrdi da je rođena dan kasnije, 7. jula, 1910. godine, na dan meksičke revolucije.

Kao mala, uzrast oko šest godina, preživela je dečju paralizu nakog čega joj je jedna noga ostala kraća i slabija, ali nikada se zbog toga nije stidela i osećala inferiornom... naprotiv. Njen prkos i osećaj vlastite vrednosti nadvladao je ograničenja tog invaliditeta. Stanje je stvorilo dopunsku energiju i njen oštar um, posvećenost i istrajnost da se stvara, da se bude voljena žena sa strašću koja je nedostižna mnogima. Nagon za borbu i čuvanje svog mesta u umetnosti do poslednjeg dana života. A put do tog poslednjeg dana bio je, blago rečeno, prilično buran i naporan.

Odrastala je, skoro bez izuzetaka, sa muškim drugovima i prijateljima oko nje. A kada se upisala u srednju školu bila je uporna da bude tamo gde je namerila, putem je napisala i lažne podatke o datumu rođenja. Po svojoj načitanosti, govorništvu i oštroj misli izdvajala se već tada od drugih. U to vreme je postala član Meksičke komunističke partije, kao jedina devojka u partiskoj omladini.

Tamo je upoznala svog prvog momka, Alekandra Gomez Ariasa, sa kojim je provela tri godine u vezi i upoznala politiku sa kojom će ostati zauvek povezana. Njemu je 1926. godine podarila svoj prvi portret - Frida u neobičnoj haljini. Upisala se u prestižnu školu Peparatoria, i sanjala o studijama medicine.

Međutim, 17. septembra 1927. godine, vozeći sa svojim momkom u tramvaju, desio se sudar u kojem ona zadobija ozbiljne povrede stomaka, nogu i kičme. Prema doktorima, šanse za preživljavanje su joj bile minimalne, pa čak i kada bi preživela - predviđali su da će biti paralizovana za ceo život.

Nakon mesec dana u bolnici, ona odlazi kući i još pola godine leži u gipsanom korsetu preko skoro čitavog tela. Nije mogla da se pomeri, tako da je njen otac postavio ogledalo na plafon da bi mogla videti svoje lice i dao joj je pribor da provodi vreme u slikarstvu. Te godine, njena jedina vizuelna inspiracija bila je njen sopstveni lik i njeno vlastito zarobljeno telo. Jedina komunikacija sa spoljnim svetom je bila slika. Od stotinu četrdeset i tri slike Fride Kalo, pedeset i pet su autoportreti.

Ti dani pokazuju istinsku Fridu Kalo: uporna, snažna i pouzdana, sanjar koji živi svoj san protiv svega što se dešava s njom i oko nje. Zato, za njene slike, ona kaže da nisu iz snova, već iz života. Godinu i po nakon nesreće ona ponovo hoda. Teško joj je to, sa problemima i naporom, ali kreće se. Posledice koje su ostale zauvek su veliki bol u leđima koji će je pratiti do kraja života.



Opersana je više od trideset puta. Za kontrolu bola često je koristila opijum, druge analgetike, kao i alkohol. Taj njen tretman je osiromašio porodicu, pa je Frida Kalo napustila školu i počela da radi. I šta bi ona uradila, osim što je mogla da slika.

Na jednoj zabavi srela je tada velikog meksičkog slikara Diega Riveru kome je kasnije pokazala svoje slike. Njegove primedbe su bile odlučujuće za nju. Primetio je da slike imaju identitet, zaključio je da imaju meksički duh kojeg ona ne sme da se odrekne i savetovao je da treba da nastavi.

I nastavila je. Njene slike su joj obezbedile mesto u istoriji. Ona je slikala brutalni realizam, simbolizam sopstvenih teških perioda, i traumu Meksika, zemlje koja je prolazila kroz posleratni period revolucije. Slike pune jevrejskih, indijskih i acteških simbola i mitova. Slike života i smrti - koje je smatrala međusobnim partnerima, i njen lik koji je njihov saučesnik. Uz strast, živopisne boje i jaka osećanja.

Ali, taj susret nije bio samo inspiracija njenom daljem radu i slikanju. Zaljubila se u Diega Riveru. Fatalno, sa svim svojim bićem. Zauvek.

Delila je mnogo noći i kreveta u životu sa drugim muškarcima, pa i sa drugim ženama, ali je za nju svo to vreme postojao samo Diego Rivera. Za njega je ona bila inspiracija i dokaz života. Ali Rivera nije mogao protiv sebe: za njega postoji slikarstvo, murali, levičarska politika... i mnogo drugih žena bez kojih nije mogao sebe da zamisli. Bio je strastveni, pasionirani preljubnik do te mere što je spavao i sa njenom najbližom prijateljicom, poznatom glumicom Marijom Felik, kao i sa mlađom sestrom, Kristinom.

Iako je Diego Rivera bio takav kakav jeste, uzgred i preko dvadeset godina stariji od nje, venčali su se 21. avgusta 1929. godine. Samo je njen otac došao na to venčanje.

Ubrzo su se preselili u SAD, živeli su u San Francisku a potom u Njujorku gde je Diegu Riveri u 1933. bilo ponuđeno da naslika veliki mural u Rokfeler centru, ponuda koja mu je donela slavu u Americi i šire. Na slici, muralu, bio je prikazan lik Lenjina što je bio razlog da se slika odlukom Rokfelera uklani sa zida, nakon čega su se oboje vratili u Meksiko.



Posle povratka, Rivera je bio depresivan, neko vreme čak zanemaruje slikarstvo a njihovi međusobni sukobi i svađe eskaliraju. Frida Kalo je zaslužna što je upornošću i podrškom vratila slikara Diega Riveru njegovom slikarstvu, i njegovom normalnom životu.

Razveli su se 1940. godine, ali su bili razdvojeni samo godinu dana, nakon čega su nastavili zajedno. Opet su se venčali, 1950. godine, kada je Frida Kalo bila već ozbiljno bolesna, ležala je devet meseci u bolnici i slikala.

Diego Rivera nije bio zgodan, lep čovek. Naprotiv. Bio je komunista, alkoholičar, ženskaroš i kavgadžija. Kada je upoznao Fridu Kalo, već je bio u drugom braku. Ali, u to vreme Rivera je u Meksiku bio metafora slobode i jednakosti, obožavan od nacionalista kao i od radničke klase, poštovan slikar meksičkog romantizma i socrealizma, iako je novac zarađivao prodajom slika bogatima i druženjem sa kapitalistima. Mit o njegovim ljubavnim odnosima sa ženama gde god mu je pružena prilika pažljivo i marljivo je gradio i održavao.

Frida Kalo je teško podnosila njegova neverstva, iako je često govorila da je Diego Rivera tolika veličina što ne može biti samo njen. - "Nazivam ga moj Diego, iako on nikad nije bio moj, niti će biti. On pripada samom sebi, pa se tako i ponaša ..." rekla je Frida Kalo o njemu. - "U mom životu imala sam dve nesreće, jedna je sudar koji je sve promenio, a drugi je Diego Rivera ..." kaže Frida Kalo nakon razvoda.

Ali, sa obema nesrećama ona će živeti tako što će ih prevladati, dozvoljavajući im da joj promene život i da upravo zbog njih prođe put do jedne od najvećih slikarki savremenog doba.

Njeno slikarstvo je slikanje bola: fizičkog kao rezultat nesreće sa kojom se stalno borila... emotivnog jer nije ostvarila potpuno jedinstvo sa svojim Diegom Riverom kao i zbog toga što je nakon nesreće izgubila sposobnost da imaju decu.

Slike koje je radila bile su izuzetno personalizovane faze njenog života. Euforija ljubavi sa Diegom Riverom i posveta svojoj superiornosti da se izdigne iznad bola i živi sa strašću i ljubavlju... ali, i tamnoj strani svoje borbe da prevaziđe bol. I prevaziđe povređivanja Diega Rivere.

Ta dvojnost i transformacija u svakom smislu je prikazana u njenom najpoznatijem delu - Dve Fride. Motiv Fride u tradicionalnoj meksičkoj odeći, a druga Frida u savremenoj evropskoj haljini. Slika je napravljena 1939. godine, u vreme razdvojenosti sa Diegom Riverom.



Na slikama koje je radila dominiraju pojave trauma, rana, deformisana tela, telo koje je zaraslo sa zemjom, bola koji je njena sudbina, ali i bol Meksika koje se guši u siromaštvu i ugnjetavanju pod kapitalistima.

Njene slike su i politika, socijalistička. Obožavala je Staljina i Lava Trockog kog je Staljin proterao, a koji je potom ubijen u Meksiku, i koji je bio njen ljubavnik.

Lav Trocki i njegova supruga Natalija 1936. došli su u Meksiko na insistiranje Diega Rivere koji je zatražio i dobio dozvolu za to od meksičkog predsednika Lazara Kardenesa. Trocki je sa suprugom bio smešten u kući Fride Kalo, ali nakon što se saznalo za njihov ljubavni odnos, Trocki i njegova žena su se preselili. Nakon ubistva Trockog u avgustu 1940. godine istraga je tražila odgovor na sumnju o učešću Diega Rivere i Fride Kalo u ubistvu, ali sumnje nisu dokazane, a za ubistvo je osuđen Ramon Merkader.

Portret Fride Kalo sa Trockim nazvan - Iza zavese smatra se naglašenim emotivnim sadržajem, a danas se nalazi u Vašingtonu.

U tom periodu, opijena meksičkim romantizmom i socijalizmom pojavljuje se obučena u odeću sa narodnim motivima njenog Tehuana: duge haljine u živim bojama i sa etničkim motivima, prikupljene kose koja je ukrašena tradicionalnim cvećem... Imala je burne ljubavne veze sa mnogim muškarcima, ali i sa ženama. Tražila je emocije, energičnost i strast koja bi prevazišla bol, fizičku i ljubavnu. Vodila ljubav sa nekim od ljubavnica njenog muža Diega Rivere, spavala sa ženom francuskog nadrealiste, pesnika Andre Bretona, sa muzičkom zvezdom Džosefin Bejker, pevačicom Čavelom Vargas ...  bila ljubavnica i slavnog Pikasa od kog je na poklon dobila naušnice koje kasnije stalno nosila. Dugo vremena, od 1928. godine pa u narednih deset godina, imala je povremene odnose sa američkim fotografom Nikolom Muriom.

Frida Kalo je bila zavisnik od zabava na kojima je plesala, pevala i pila na iznemoglosti. Sa puno entuzijazma, emocija, strasti, bola, seksa i alkohola.

Godine 1953. dobila je gangrenu nakon čega su morali da joj amputiraju desnu nogu, a ona je tom prilikom duhovito dobacila doktorima: - "Šta će mi noge, ja imam krila."



Kada će posle inicijative jedne druge legendarne meksičke umetnice, glumice Salme Haek u 2002. godini Džuli Tejmor snimiti kultni film Frida, posvećen Fridi Kalo sa Salmom Haek u naslovnoj ulozi ... noseću pesmu u filmu - La Lorona će pevati upravo Čavela Vargas, bivša ljubavnica Fride Kalo. Život zaista zna kako da napravi čuda.

Krug života je želeo, i uspeo da ih ponovo sastavi, čak i nakon njene smrti. Bile su zajedno u četrdesetim godinama, kada je mlada Čavela Vargas došla u Meksiko i svojim promuklim glasom pevala rančeros kantri po meksičkim barovima i ulicama, obučena kao muškarac, emotivna i žestoka kao i Frida Kalo. I ko bi to pevao lepše i iskrenije o Fridi Kalo od Čavele Vargas, njene savremenice i ljubavnice.

Ona sebe nije videla kao vrhunskog i poznatog slikara, već kao nekog koji stvara, slika da bi ževio i prevazišao bol. Nije verovala u visoke domete svoje umetnosti ni kada je francuski Luvr 1939. godine kupio njenu sliku, autoportret nazvan Ram. To je bila prva slika koju si iz Luvra kupili od nekog meksičkog umetnika, kupljena za vreme izložbe Fride Kalo u Parizu koju je organizovao Andre Breton. U to vreme, Frida Kalo se pojavila na naslovnici pariskog Voga kao izuzetan, originalan lik i umetnik.

Želela je da živi punom snagom, a slikrstvo je bilo njen saputnik. Jedini veran saputnik.

Tako je bilo i 1931. godine, kada je u San Francisku imala svoj prvi nastup, na izložbi gde je prikazana i njena slika, sa očekivanim naslovom: Frida i Diego Rivera.

Nije sebe doživljavala kao velikog umetnika ni 1937. godine, kada su po prvi put neke njene slike izložene u Meksiku; ni 1938. u vreme kada je imala svoju prvu samostalnu izložbu u Džulijan Levi galeriji u Njujorku ... a ni onda kada je pred smrt 1953. godine imala svoju prvu samostalnu izložbu u svom Meksiku.

Na tu jedinu samostalnu izložbu koju je za života imala u Meksiku došla je u bolničkom krevetu, postavljenom usred galerije, jer je već bila nepokretna.

Deset dana pre smrti 13. jula 1954. godine, u dobi od 47 godina, sa Diegom Riverom je po velikoj kiši učestvovala u političkim demonstracijama. Vratila se u svoj bolnički krevet, u njenoj Plavoj kući, i rekla da je dovoljno. Ubrzo, nakon nekoliko dana, umrla je.

Njena poslednja napisana poruka u dnevniku, nekoliko dana pre smrti, je: - "Nadam se daću otići sa radošću, i da se nikada neću vratiti ..."

Žena, umetnik koji je živeo život sa punom snagom, sa strašću i voljom da od njega uzme sve što će joj ponuditi ...otišla je sa željom da joj se život nikada ne ponovi. Gde je nestala strast, ljubav, njena sposobnost da se od života izvuče više nego što je taj život oduzimao ... a uzimao joj je mnogo, nanoseći joj bol neprestano. Kao što joj je još više dao, dajući talenat, snagu i moć da do kraja živi burno i ispunjeno. Život joj je dao i Diega Riveru. Mnogo ljubavi, mnogo zanosa i strasti, burno i uzbudljivo dugo putovanje, slavu i umetnost koju su živeli zajedno.

Pa ipak, uprkos svemu, ona će za svoj život i za Diega Riveru reći da su to bili njeni nesrećni slučajevi.

Ali, možda su to samo reči izrečene ili napisane pod opterećenjem teškog bola. Ostaje da bi njen život i Diego Rivera bili prazni bez nje. A ona bez njih.

Poslednjih deset godina svog života Frida Kalo je vodila dnevnik ličnih zapisa iz svog života, porodice, o sastancima i odnosima sa ljudima, slikanju ... u njemu je napisaala: - "Slomljena sam. Noga mi je apmutirana, i više puta sam razmišlajala da sve to okončam sama... Ali, izgleda da sam sujetna i brinem šta bi Diego radio bez mene, bio bi usamljen. On mi je to rekao, i ja mu verujem. To me održava i odlučila sam da sačekam, da sve dođe na svoje i kada mu je vreme."

Želja joj je bila da posle smrti bude kremirana - "Previše sam ležala u ovom životu, i zato – zapalite me. Jednostavno me samo zapalite i ništa više od toga ....".

Diego Rivera je umro tri godine kasnije.

Kremirana je, a urna se nalazi u njenoj kući, sada je muzeju Casa Azul u Kojoakanu, Meksiko Siti, gde su njene slike, fotografije sa Diegom Riverom, slike Staljina, Lenjina, Maoa ... mesto koje je su posetili milioni ljudi koji veruju da je život još uvek tu da bi se živeo. Uz strast, ljubav i uzbuđenje ... do poslednjeg daha.

(DP Latas)

1

Najčitanije vesti