Dve spletene zmije i krst između njih, Turčin koji gađa srnu, dva pištolja koja pucaju jedan u drugoga, anđeo na steni, konjanik sa savijenm bičem u ruci - ovo su samo neko od znakova koji nagoveštavaju da se u blizni možda nalazi zakopano blago.

Od Atile, preko Nemanjića, pa sve do ulova čuvenog Popa Martina, mnoge su bogate ličnosti krstarile i živele na ovim prostorima, zbog čega nemali broj Srba misli da hodamo po dukatima. Ako je tako, ona stara "što južnije, to tužnije" važi samo na površini zemlje, jer po verovanju se baš južna Srbija zlati.

Kako objašnjavaju lovci na blago, naći znak nije lako, jer vreme čak i na prirodi vreme uzme svoje, a to naročito ako su prošli vekovi.

- Čak i kada se nađe znak, to nije kraj puta. Znak je tek pokazatelj da tu u blizini ima nečeg, no kako do tog nečeg dođi pitanje je za milion dolara. Niko nije lud da ostavi znak na steni, a onda ispod te stene zakopa blago. Slova, mačevi, životinje, glave, za sve mora da se gleda kako su poređani, kao npr. na koju stranu gledaju. Takođe veoma je važno da li i ostalih znakova ima u blizini - objašnjava Dragan A, jedan od zaljubljenika u lov na blago.

Te je tragove ostavila priroda.

- Najbitnije je tražiti potok, izvor, put, pećinu... Znakovi gotovo uvek vode ka drugim znakovima, na ka primer drvetu, češće pećini ili uvali. Ni to baš nije lako naći. Nekada morate da kopate da bi našli pećinu - kaže on.

Uputstvo o tome šta neki znak govori, u kom pravcu treba ići i da li tražiti pećinu, izvor ili potok nalaze se u "planovima". U planovima ili mapama opisuje se lokacija na kojoj je možda i zakopano blago. Nekada su to zapisli o životu hajdučkih družina,

Planove nemaju svi tragači. Oni koju sumnjaju da su pronašli znak za koji nemaju plan, moraju da se obrate ostalim kolegama, za slučaj da neko od njih može da ga dekodira. Tada se udružuju i, ako pronađu neki kovčeg ili ćup, dele njegov sadržaj.

- Ima ljudi koji pokušavaju i bez planova i oslanjaju se samo na detektore za metal. Prelaze sa njima preko celih brda. Nekome se posreći, neko nađe vrhove strela i novčiće male vrednosti - dodaje naš sagovornik.

IZGUBLjENI GRADOVI, MARINA KULA I POP MARTIN



U gotovo svakom kraju Srbije s kolena na koleno prenose se priče o skrivenom blagu u Srbiji. Ipak, fantastične ideje o silnom bogatstvu prati i strah od njegovog prokletstva.

- Gde god da ima priča o zlatu, ima i priča o mukama i pogibiji onih koji su pokušali da ga nađu. To zlato je kradeno, otimano, ljudi su ubijani. S razlogom je zakopano. Nije ni čudo što mnogi veruju da je prokleto - kaže Dragan.

Stanovnici Vojvodine i dalje se ponekad čežnjivo zagledaju u talase Tise, pitajući se da li će na njima ugledati i odsjaj silnog blaga sa kojim je Atila Bič Božji sahranjen na dnu reke, kako legenda kaže.

Na sasvim drugom kraju zemlje, oko Kuršumlije, deca se uspavljuju uz priče o blagu Marka Kraljevića na Marinoj kuli. U blizini, oko Lukovske banje, celo je selo tražilo blago cara Milutina. Najviše mitova o skrivenim dukatima upravo i ima u južnoj i istočnoj Srbiji.

Uglavnom se traži ulov hajdučkih družina. Selo Rgotina kod Zaječara poprište je dve velike priče - jedna je o hajducima Nili i Živanu i silnom novcu koji su pljačkali, a druga o ostacima čitavog zaboravljenog grada.

Nezaobilazna tema tragača je i Pop Martin, koji je svoju riznicu prema legendi sakrio u pećini blizu manastira Svetog Jovana Bogoslova, poznatijeg kao Poganovo, gde je bogoslužio pre nego što je postao harambaša i sa četom hajduka počeo da pljačka turske karavane širom Balkana.

Ostale su priče kako se sve ono što su oni pokrali nalazi u Smukovoj pećini, na Vlaškoj planini blizu ovog manastira. Mnogi su pokušavali da je nađu, a ako je i nekom to pošlo za rukom, taj se nije hvalio.

NAĐENO BLAGO POSTAJE SVOJINA DRŽAVE

Po zakonu, sve i da neko nađe blago, on je dužan da to prijavi policiji. U tom slučaju, veći deo postaje svojina Republike Srbije, naročito ako je reč o predmetima koji imaju istorijsku, kulturnu ili umetničku vrednost. Na­la­zač ima pra­vo na na­gra­du u vi­si­ni od 25 od­sto od vred­no­sti bla­ga, a isti pro­ce­nat pri­pa­da i vla­sni­ku ze­mlje u kojoj je vrednost pronađena, dok dr­ža­vi osta­je po­lo­vi­na. Me­đu­tim, ako je vla­snik ze­mlje ujed­no i na­la­zač, on­da nje­mu pri­pa­da trećina vrednosti "ulova".

1

Najčitanije vesti