Milica Ðorđević dugo je bila jedino srpsko dete u Prizrenu i jedini srpski đak u tom gradu na jugu Kosova i Metohije, gde je za nju u tek obnovljenom Hramu Svetog Ðorđa pre sedam godina opremljena jedna učionica sa samo jednom klupom i jednom stolicom, a samo zbog nje iz Velike Hoče svakodnevno dolazio da je podučava Vuko Danilović, profesor sociologije i filozofije.

Već tri godine, međutim, školska klupa u Svetom Ðorđu je prazna. U Prizrenu, gradu koji danas vri od života, ima osmoro srpske dece, ali ona su mala i ne idu u školu, a Milica već tri godine, od petog razreda, pohađa nastavu u osmogodišnjoj osnovnoj školi u Velikoj Hoči.

Dugo paradigma sudbine Srba na KiM, priča o maloj Milici, kako su je mediji "krstili", kao da pada u zaborav, a u stvari se ništa u njenom zivotu i bitno nije promenilo.

Sa majkom Evicom živi od ponedeljka do petka u iznajmljenoj kućici u jednoj od praznih uličica Velike Hoče u kojoj živi oko 600 Srba, a preko vikenda ide kući u Prizren. 

Milica voli svoj grad, ali za nju osvetljene ulice, puni kafići, poslastičarnice, bioskopi, škole.., ne znače mnogo. 

Ona je u ovom gradu od rođenja sama. Nisu je, kao ni druge Srbe, želeli ovde, gde danas živi više od 220.000 ljudi, uglavnom Albanaca, i samo tridesetak Srba.

Sada možda Milica više nikome i ne smeta, ali njoj treba pun život, a ovde ga može tražiti samo u okruženje svojih sunarodnika i u okviru svog jezika.

U Velikoj Hoči je lako naći. Ovde se svi znaju lično, a i nema mnogo dece. Ali, da su brojke relativna stvar, potvrdila je Milica.

- Ovde ima više dece. Došao nam je i novi drugar u razred i sada nas je četvoro, a u petom i šestom nas je bilo troje - informiše Milica o svom odeljenju sedmog razreda i školi u kojoj ukupno ima 52 učenika. 

Kaže i da je "mnogo lepše sa decom, nego bez dece".

- Pošto nas više ima, lepše mi je i na fizičkom. Nekada igramo fudbal, košarku, nekada odbojku - priča i deli svoje iskustvo o druženju s dečacima.

Priča kako se dečaci malo ljute na devojčice, pošto ne igraju dobro fudbal kao dečaci. 

- Dobra sam i u fudbalu. Kada igramo s nekim ko igra bolje, tada smo jači, a ako se podelimo na slabije, onda slabije igramo - zaključuje veoma ozbiljno svoju analizu igre i motiva.

Sada već tinejdžerka, Milica svakog vikenda ide u svoj dom u Prizren gde je rođena, gde su ona i njena majka proživele najteže godine u ovom gradu posle rata 1999. godine, bez rodbine i bez prijatelja, okružene podozrenjem i nenaklonošcu komšija i sugrađana Albanaca.

Tamo je željno očekuje i "njen" deda, plemeniti Albanac Adam Mujović (89), koji je brigu o Milici i njenoj majci preuzeo onog momenta kada je preko prijatelja Evicinih pokojnih roditelja saznao da je ova mlada žena ostala sama u roditeljskom stanu i da je, pošto se posle pogroma 17. marta 2007. vratila iz baze Kfora, izložena teroru brojnih sugrađana. 

Milica je rođena godinu dana kasnije i nije upoznala život u slobodi. Ona i njena majka godinama nisu izašle iz stana bez pratnje dede Adama, dugo je on bio jedini Miličin drug, igrao se s njom, vodio je u grad i uvek voleo bezgranično.

I dalje mu je, priča, ona najdraže unuče, a ima ih petoro rođenih. 

Iščekuje je s nestrpljenjem svakog petka popodne kada dolazi kući preko vikenda. 

Zbog Milice je prešao i na pravoslavnu veru, jer crkva su Milici i Evici u njihovom samotnom životu u Prizrenu, od momenta kada je obnovljena Bogoslovija, bile jedino mesto za utehu, razgovor i druženje.

U Bogosloviji, koja je obnovila rad 2011. godine, Milica je dobila i školu i učitelja i drugare, mlade bogoslove.

Oni koje je poznavala, dok je išla u školu sa njima, kaže, sada su otišli.

- Sada polako odlaze oni koje sam poznavala i dolaze novi. I dalje se družim sa onima koji su peta godina i koje poznajem, ali polako odlaze ti stariji, jer oni završavaju Bogosloviju i neki će da budu sveštenici. - priča i kaže da ona i dalje nema vršnjake u Prizrenu.

- Imaju tu popadijina deca i deca drugih nastavnika, ali nema dece koja su moje godište. Sve su mala deca - predočava Milica Ðorđević sliku života trinaestogodišnje tinejdžerke sa Kosova i Metohije koja je rođena u gradu dve godine posle martovskog pogroma u kome su osim svih objekata Bogoslovije izgoreli i konaci manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i Crkva Bogorodice Ljeviške iz 14. veka. 

Sada je već otkrila prednosti škole u Velikoj Hoči, ali i ograničenja.

- Nema puno toga što bih mogla da radim, da treniram. Bilo je nešto za karate, ali i to su ukinuli, nema posebno da se trenira ni fudbal. Samo na fizičkom možemo da igramo - priča i dodaje da "sa strane ponekad dođu i prikazuju se filmovi, inače ništa drugo nema".

Ponekad negde otputuje kada pozovu srpsku decu sa Kosova. Bila je u Republici Srpskoj, prošle godine u Beogradu. 

Volela bi, kaže, opet: "Nisam bila skoro, a volela bih da opet obiđem zoološki vrt".

Iščekuje i ekskurziju.

- Neko ide na Taru, neko na Durmitor, a neko u Prijedor. Ja sam odlučila da idem na Durmitor, pošto mi deluje zanimljivo, jer sam prošle godine bila u Bijeljini - kaže.

Milica je skromna i tiha devojčica. Nije stidljiva, ali nije brbljiva. Priča sporo, kao da dugo razmišlja kako da prenese istinito svoja osećanja i svoje razmišljanja i insistira na onome što u njenom sistemu vrednosti zauzima najznačajnije mesto.

Kaže da joj je u Velikoj Hoči lepa škola, jer je velika, ali i crkve.

- Crkva iz 13. veka koja je veoma interesantna, crkva Svetog Nikole. To je moja krsna slava i lepo je da je ja obilazim - kaže.

Dok je bila mala i na beogradskim ulicama srela prvi put Deda Mraza vodila je unutrašnjhu borbu oko njegove uloge u životu dece i vere u Svetog Nikolu kao zaštitnika najmlađih i uspela je tada da ih pomiri zaključkom: "Deda Mraza treba da volimo, a u Svetog Nikolu da verujemo".

U kakvim je odnosima sada s Deda Mrazom i Svetim Nikolom, ona kaže: "To je samo za malu decu, ali ipak postoji to ako hoćemo da budemo srećni za Novu godinu, ali ipak naš, sveti Nikola Čudotvoracn čuva decu".

A onda je Milica, kao da je htela da skrene pažnju, da možemo da sa njom i razgovaramo o manje "dečijim" stvarima, i da to što je ona u Velikoj Hoči nije samo zbog toga što ona i njena majka nemaju izbora, nego možda i zbog nečeg značajnijeg, rekla: 

- Nas čuvaju sveci i svetinje na Kosovu pošto su svi oni živi, a sve dok mi ovde čuvamo naše manastire i zadužbine, i sveci kroz njih žive ovde.

1

Najčitanije vesti