Ishitrena tvorevina Jugoslavija pomutila je politički razum i rezon Srbima u poimanju srpskog nacionalnog interesa, na sopstvenu štetu i korist svih ostalih naroda.

U „Politici” od 18. jula izašao je na naslovnici tekst – „Metohija zabranjena reč u Briselu i Prištini”, u kojem su vaši sagovornici izneli mišljenja o knjizi „Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije”. Knjiga se dala videti na prijemu Varheljija od strane Vučića u srpskoj kancelariji u Briselu. Tim povodom oglasila se „ministarka spoljnih poslova i dijaspore” Kosova Meliza Haradinaj Stubla i ocenila kao diplomatski skandal i provokaciju „namerno izlaganje šovinističkih knjiga”. Đurić, Grubješićeva, Adamović i Vukoičićeva sporili su šiptarsku ministarku u pogledu tumačenja hrišćanskog nasleđa i reči Metohija na malo uverljiv način.

Metohiju su Turci osvojili u ratu, u ratu su je Srbi povratili (1912). Moramo sebi priznati da smo je stvarno izgubili u miru, iako nam je oduzeta nasilno u ratu s NATO-om. U vreme Drugog svetskog rata ona je bila u sastavu Albanije, pod italijanskim protektoratom.

Srpska posleratna nacionalna nesreća počinje formiranjem pokrajina: Vojvodine i Kosmeta. Prvu čine Srem, Banat i Bačka, a drugu Kosovo i Metohija. Nikome severno od Save i Dunava nije padalo na pamet da bilo koju od ove tri oblasti suspenduje iz sastava severne pokrajine. U pogledu južne pokrajine nije bilo tako.

Ishitrena tvorevina Jugoslavija pomutila je politički razum i rezon Srbima u poimanju srpskog nacionalnog interesa, na sopstvenu štetu i u korist svih ostalih naroda. Kad je reč Metohija izbrisana iz Ustava (1974) i time pojam Kosovo (ne ni Kosmet) postao legitiman, nije zabeležen nijedan javni narodni protest, ako izuzmemo pojedinačne nastupe, izjave i pritajene razgovore. Taj pravni akt doveo je šiptarski mirni separatizam do vrhunca. Tek šiptarske javne demonstracije o Kosovu kao republici, potom i o otcepljenju, probudile su uspavanu svest i savest srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, a potom, usporeno, u Srbiji i Crnoj Gori.

Za Kosovo i Metohiju moglo se učiniti mnogo više u Kraljevini Jugoslaviji, ali je sasvim sigurno da se nije ništa izgubilo. Posrnuće je nastalo dolaskom komunista. Nacionalna svest šiptarskih komunista bila je daleko jača od nacionalne svesti srpskih komunista, ako su je ovi uopšte imali. Više puta sam napisao da su Srbima s Kosmeta Srbi komunisti bili neprijatelji veći nego Šiptari. Sa Šiptarima se srpski seljak nekako i nosio, ali nikako nije mogao da izađe na kraj sa srpskim komunistima, koji su, ne svi, radili u interesu Albanaca. Podrška im je stizala, i Šiptarima i srpskim komunistima, iz Srbije i ostalih jugoslovenskih republika. Srbi, ne ubrajajući u njih pripadnike Komunističke partije, bili su prepušteni sami sebi i poklekli su u toj neravnopravnoj borbi protiv privilegovanih Šiptara, podržavanih od srpskih i jugoslovenskih komunista, a pomaganih zdušno iz Albanije. Srpsko buđenje krajem osamdesetih godina 20. veka došlo je prekasno.

Vraćam se spornoj knjizi i ukazujem na primere naše nemarnosti, nepažnje i rada protiv sopstvenih interesa. Godinu dana pre Ustava iz 1974. godine, dakle pre izbacivanja reči Metohija iz Ustava, izašla je knjiga na srpskom i albanskom jeziku: „Kosovo. Kosova”, u izdanju „Ekonomske politike” iz Beograda. Bez imena Metohija, iako je u knjizi prikazana njena povest.

Navodim još dva primera naše nebudnosti. Godine 1980. „Jedinstvo” je u deset tomova štampalo „Narodnu književnost na Kosovu”; ni ovde u naslovu nema reči Metohija, a pominje se u predgovoru. Pet godina kasnije izlazi iz štampe delo Dimitrija Bogdanovića „Knjiga o Kosovu”. Ni tu u naslovu nema Metohije, iako je ovo delo od izuzetne vrednosti. Te godine, vaš list objavljivao je u nastavcima feljton iz knjige Sinana Hasanija o Kosovu (ni u njoj nema Metohije), a odbio je da objavi moj prikaz Bogdanovićeve knjige.

Postoje i drugačiji primeri, suprotni od ovih, ali su oni ostali bez uticaja. Kao reakcija na zapostavljanje reči Metohija može se navesti knjiga Igora Đurića „Metohija i Kosovo”, Zemun 2010.

Ni u jednom od tri navedena primera Šiptari nisu mogli da nam nametnu naslove knjiga, niti su, pak, odlučivali šta će naša štampa u Beogradu da objavi. Danas, posle 35 godina, držim „Politiku” u rukama i ne mogu da verujem da su to iste novine. U ono vreme, dok je još bilo i ljudi i snage i imovine, mi, Srbi s Kosmeta, bili smo kao ukleti: neprijatelj prodire iz Albanije i naseljava našu zemlju, Šiptari s Kosmeta prisvajaju sve što mogu i masovno kupuju srpku imovinu. Tada ispoljavanu našu slabost, ostrašćenu komunizmom, danas preskupo plaćamo. Nacionalna uspavanost jednog naroda siguran je znak o njegovom propadanju, plašim se i odumiranju.

I, naposletku, od kada su počeli pregovori Šiptari traže sve i dobijaju skoro sve, sporo, ali sigurno, dok Srbi traže malo i ne dobijaju skoro ništa. To je posledica rata iz 1999. Svima nama rascvetala su se usta od reči kompromis. Šteta što za nju nisu znali Miloš Obilić i Vuk Branković, možda bi s padišahom Muratom našli neko rešenje koje bi nam danas bilo od koristi. Murat i Miloš ostali bi živi, a Vuk ne bi bio izdajnik, niti bi se Vučić i Hoti sastajali u Briselu. I Metohija ne bi bila sporna!

Radoš Ljušić. Redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

(Politika.rs)

0

Najčitanije vesti