Bela kuća je ponovila da još uvek ne može reći da li velika eksplozija u Bejrutu bila samo tragični incident ili rezultat nekog "terorističkog napada". Sve informacije su da je to bio tragičan incident, ali ako je neko hteo da vidi revoluciju u Libanu, možda će to dobiti zahvaljujući ovoj eksploziji.

Trenutak kada se luka Bejrut „dizala u vazduh“ (uzimajući sa sobom nekoliko gradskih četvrti, ubivši preko 100 ljudi, a nekoliko stotina hiljada ostali su beskućnici) dolazi u presudnom trenutku za Liban.

Situacija je mesecima bila takva da mnogi predviđaju da će uskoro „eksplodirati“ - a sada se to desilo, bukvalno u formi ove eksplozije, i politički u obliku onoga što će uslediti.

Liban je relativno mlada zemlja, mlađa od 100 godina. 1. septembra 1926. godine, Francuska je stvorila Republiku Liban, na prostoru raspadanog Otomanskog carstva koja je upravljala prostorom današnjeg Libana više od 400 godina.

Održavanje Libana u stabilnu zemlju je bio izazov (ili misija nemoguća) od početka. Govorimo o zemlji u kojoj su verske grupe gotovo podjednako zastupljene - hrišćani, sunitski muslimani i šiitski muslimani (postoje i Druze, a među muslimanima i hrišćanima imamo brojne podgrupe).

Liban je bio pod Francuskom do 1943. (do tada je Pariz već bio pod nemačkom okupacijom i oni su gubili kontrolu nad svojim kolonijama i protektoratima).

Uprkos pokušajima uspostavljanja ravnoteže u zemlji sa više religija i tradicija, u Libanu je 1975. godine izbio krvavi i frakcijski građanski rat koji je trajao do 1990. godine. 

Zašto građanski ratovi najčešće izbijaju u zemljama koje su se oslobodile kolonijalne kontrole? Čest razlog je način na koji su lokalnu vlast uspostavili bivši kolonijalisti, a Liban nije izuzetak.

Naime, Francuska je prvenstveno gurnula libanske (maronitske) hrišćane na poziciju moći. Ali nakon odlaska Francuske, postalo je jasno da takav sistem neće biti održiv, jer hrišćani u Libanu čine oko jedne trećine, dok su druge dve trećine muslimani (mada je prilično izražena podela između njih na sunitsku i šiitsku frakciju).

Bio je to rat sa strašnim posledicama koji nikada neće izostati, jer su neki događaji bili previše brutalni da bi se zaboravili. Na primer, masakr 3.500 libanskih i palestinskih šiita u izbegličkom kampu Šatila i obližnjem bejrutskom predgrađu Sabra. Masakr nad civilima počinjen je u septembru 1982. godine od strane hrišćanskih ekstremista (Falange) uz podršku izraelske vojske.

Rat je takođe doveo do dve okupacije - deo Libana je Sirija vojno okupirana do 2005. godine, a deo na jugu je bio pod izraelskom okupacijom do 2000. godine.

Rat je završen proterivanjem palestinske PLO iz Libana, dogovoren je nešto pravedniji odnos hrišćana i muslimana u parlamentu, veća ovlašćenja data su muslimanskom premijeru (naime, u Libanonu je 1943. godine dogovoreno pravilo da premijer mora biti musliman sunitski, predsednik parlamenta - šiitski musliman, a predsednik države hrišćanin).

Nakon rata, sve aktivne oružane grupe u Libanu bile su razoružane, sve osim jedne - pretežno šiitski Hezbollah, koja je postala veoma moćna vojna (i politička) organizacija.

Uprkos svim tim problemima i sukobima, Liban je zapravo dugo bila vrlo perspektivna zemlja - libanska kultura, ekonomija i opšti ugled bili su koncept u arapskom svetu (nema sumnje da je na ovu činjenicu uticala brojna libanska dijaspora).

Pre izbijanja građanskog rata 1975., Liban je bio poznat kao vrlo atraktivna turistička destinacija, ali i zemlja sa vešto izvršenom diverzifikacijom svoje privrede (zajedno sa turizmom, poljoprivredom, trgovinom, bankarstvom ... bili su snažni).

Zbog svega toga, 50-ih i 60-ih, Liban je dobio nadimak "Švajcarski istok", a glavni grad Bejrut "Pariz Bliskog Istoka".

Nakon rata, uloženi su veliki napori da se obnovi libanska ekonomija, da se obnovi nacionalna infrastruktura.

Liban je oduvek imao kosmopolitski karakter, najviši indeks ljudskog razvoja (HDI) i najveći BDP po glavi stanovnika u arapskom svetu (osim naftnih monarhija, naravno).

Nažalost, i pored svih ovih napora, ideal mirnog suživota (koji je u Libanu, ako postoji, bio kratkotrajan, pa čak i tada verovatno bio iluzija), nikada se nije vratio. Napetosti duž sektaških linija sporadično bi postale toliko velike da bi eskalirale u oružane sukobe (na primer, 2007. i 2008.).

U protekle dve decenije libanski hrišćani su pasivniji posmatrači jer glavni fokus napetosti postaje onaj između sunita i šiita. Sama činjenica da je Hezbolah ostao na snazi nakon građanskog rata i da se u međuvremenu dodatno ojačao je nešto što nikad nije "leglo" mnogim sunitima.

Štaviše, na Hezbolah je od početka uticala i podržala najveća šiitska sila, Iran.

S druge strane, odnosi između Irana i Izraela su dobro poznati (posle Islamske revolucije u Iranu 1979.) - Izrael se nikada nije pomirio (niti će) sa činjenicom da je tako snažna pro-iranska organizacija na njihovoj granici.

Došlo je do sporadičnih sukoba između Hezbolaha i izraelskih snaga na granici, a onda je situacija totalno eskalirala u rat 2006. godine.

Izrael je izveo silovit vazdušni i kopneni napad na položaje Hezbolaha, ali i civilnu infrastrukturu, uključujući glavni grad Bejrut. Izraelska vojska pokrenula je kopnenu invaziju na južni Liban, ali tada se dogodilo nešto što se obično ne dogodi kad izbijaju izraelsko-arapski ratovi: Izrael je izgubio (to jest, njihova invazija nije uspela i morali su se povući iz južnog Libana).

Kako je Hezbolah uspeo pobediti Izrael? Prvenstveno upotrebom gerilske taktike. Iako su na kraju rata (koji je trajao 34 dana) obe strane proglasile taktičku pobedu, jasno je da je ovo bio veliki trijumf za Hezbolah koji se sada predstavio kao "zaštitnik Libana" (uprkos sektaškim tenzijama koje su u zemlji i dalje rasle) .

Sektaške tenzije u Libanu uvek su negde „na ivici“ da bi postale nešto mnogo opasnije, veće, što će biti uzrok drugog građanskog rata.

Ono što zaista može gurnuti zemlju bliže takvom najgorem scenariju su ekonomske krize, a Liban se trenutno nalazi u najvećoj ekonomskoj krizi od građanskog rata (možda ikad u istoriji).

Šta se desilo? Postoji nekoliko faktora.

Broj jedan (na kome će se složiti sve libanske frakcije) je svakako korupcija.

Korupcija može čak i najperspektivniju zemlju baciti u ekonomski očaj, a to se dogodilo i sa Libanom. Naravno, zemlja će amortizovati korupciju, iako tešku, dok je sve ostalo relativno stabilno.

Ali sa Libanom su se desile druge stvari.

Nastavak serije - Libanov problem broj 2, je svakako izbijanje rata u susednoj Siriji. Rat u Siriji doveo je do dolaska velikog broja izbeglica (oko 1,5 miliona izbeglica iz Sirije - u Libanu čije je stanovništvo u vreme rata u Siriji bilo samo 5,2 miliona!).

Kao što se očekivalo, libanski hrišćani postaju sve više zabrinuti zbog dolaska izbeglica (pre svega muslimana) u zemlji.

Štaviše, samo prisustvo toliko mnogo izbeglica dodatno je stvorilo teret libanskoj ekonomiji.

Treći razlog ekonomskog kolapsa Libana je i taj što su lokalni ekonomisti prečesto kopirali ono što im je sugerisano spolja.

Uz sve to postoji i stalno prisutna politička drama.

Političku scenu u 21. veku u Libanu svakako je obeležio kontroverzni premijer (i milijarder) Saad Hariri (sunitski, kao i ostali libanski premijeri) koji je bio na vlasti u dva navrata (od 2009. do 2011. i od 2016. do 2020.) - protesti i kontra protesti su izbili zbog istog, a u jednoj epizodi Saad Hariri su čak i "oteli" saudijske vlasti tokom posete Rijadu (iako ni on ni Saudijci ne prikazuju na taj način).

Saad je rođen u Rijadu, glavnom gradu Saudijske Arabije (pored saudijskog i libanskog, ima i francusko državljanstvo). Obogatio se raznim poslovima (telekom, televizija), a tome je sigurno doprinela i činjenica da je njegov pokojni otac Rafik Hariri takođe bio poslovni tajkun i političar.

Rafik je bio premijer od 1992. do 1998., a zatim od 2000. do 2004. godine. Tako je klan Hariri odredio novu istoriju Libana.

Iako je Rafik Hariri odstupio 2004. godine, sledeće godine je ubijen u Bejrutu (u bombaškom napadu samoubice).

Četiri člana Hezbolaha optužena su za atentat, ali iako to nije izričito rečeno, mnogi smatraju da je atentat na Rafiku Hariri naredio sirijski predsednik Bashar al-Assad (on, naravno, tvrdi da nije).

Da li je završena poslednja istraga ko je naredio ubistvo Raficka? Slučajno je presuda specijalnog suda UN-a po tom pitanju trebala biti objavljena sutra (7. avgusta). Sada je, međutim, izricanje kazne odloženo za 18. avgust zbog eksplozije koja se dogodila prekjuče (4. avgusta).

Spomenimo da žestoki antivladini protesti traju već mesecima u Libanu, posebno u Bejrutu, ovaj put bez sektaške podele - demonstranti zahtevaju odlazak cele političke klase.

Naravno, to su demonstranti u Bejrutu koji, nažalost, nisu odraz cele zemlje (ili čak celokupne prestonice).

Iza njih, nove sektaške tenzije već usijavaju i izbijaju na površinu. U noćima žestokih protesta bilo je i oružanih sukoba, opet na sektaškim osnovama.

Već smo naveli više nego dovoljno razloga za haos u Libanu, ali možemo i više.

Tu je i koronavirusna kriza koja je, kao i ostatak sveta, imala velike ekonomske posledice za Liban.

A sada, na kraju te duge linije u utorak, došlo je do ove katastrofe ... eksplozije koju neki upoređuju sa Hirošimom (što se dogodilo na današnji dan 1945. godine), a druge do Černobila.

Bilo kako bilo, ovo je eksplozija koja će sada gurnuti Liban preko ivice.

Danas je francuski predsednik Emanuel Makron posetio Bejrut kako bi izrazio svoju podršku.

Veliki broj ljutih ljudi pojavio se u pretežno hrišćanskom okrugu Bejrut koji je posetio Macron.

"Revolucija! Revolucija!", uzvikivali su mnogi.

Opkolili su Macrona koji je, mora se priznati, ostao prilično miran u vrlo haotičnoj situaciji.

"Michel Aoun je terorista! Pomozite nam!", povikao je jedan od okupljenih skoro na Makronovo uho, misleći na predsednika Libana Aoun.

Drugi su vikali slične stvari.

Poslednje informacije kažu da su vlasti namerno ignorisale upozorenja o skladištenju opasnih hemikalija koje se godinama u gradskoj luci čuvaju bez konkretnih mera sigurnosti. 

Za Libance ovo je još jedan dokaz nepažnje, korupcije i nesposobnosti čitave političke elite.

A da je reč o kosmopolitskim glasovima naroda Bejruta, onih koji su podjednako i bez ikakvog verskog osnova već mesecima osuđivali korumpiranu političku elitu, u Libanu bi se mogla dogoditi "revolucija", na koju neki danas pozivaju svom snagom.

Nažalost, nešto gore može se dogoditi Libanu, novi unutrašnji sukob, možda novi građanski rat.

Ispravni glasovi biće utihnuti veoma brzo kada oni sa oružjem preuzmu priču, a u Libanu ih ima dosta.

Eksplozija je najverovatnije tragični incident, ali može promeniti istoriju Libana jer su razne tragedije (požari, suše, poplave ...) znale da preusmeravaju tok budućnosti u celoj ljudskoj istoriji.

Ako se nešto mora dogoditi u Libanu, nadajmo se da to još uvek neće biti građanski rat, jer se od prvog, iako je završio prije 30 godina, država nikad nije oporavila, a od potencijalnog drugog, možda se čak ni ne može oporaviti jer neće biti država.

(24vesti.com)

1

Najčitanije vesti