Kada se pojavio na biračkom mestu kako bi ubacio listić, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko poručio je kako "neće dozvoliti" da se situacija u Belorusiji destabilizira i da se stvore "neke situacije nalik građanskom ratu".

Zvuči kao da je sam znao što bi moglo uslediti neposredno nakon objave prvih izbornih rezultata (prema kojima dobiva više od 80% glasova). Spominjanje pak građanskog rata, u bilo kakvom kontekstu, samo po sebi već je opasno. Generalno kroz istoriju već samo spominjanje "građanskog rata" obično znači da isti - nije nužno tako daleko.

Neki će možda reći kako scene u Minsku već poprilično podsećaju na "ratno stanje". Žestoki sudiri policije i gnevnih demonstranata svakako su nešto na što Belorusija nije navikla, nešto što generacije već ne pamte.

Sve do nedavno možda je baš Belorusija bila zadnja zemlja u Evropi u kojoj bi se takvo nešto događalo. Verovalo se da je sama prisutnost režima u neku ruku već dovoljna "kočnica" za bilo kakve socijalne nemire. S druge strane Belorusija je već neko vreme zemlja koja više ne ostavlja onaj utisak stabilnosti kakvog je imala pre, recimo, 5 do 6 godina.

Belorusija je bila zemlja sa minimalnog "talasanja", ostatak sveta doživljavao ju je više kao kuriozitet, ostatak nekadašnjeg SSSR-a gde se stvari nisu bitno promenile, gde još vlada autoritarna vlast, gde obaveštajne poslove obavlja KGB (beloruska obaveštajna služba zapravo se još uvek i zove KGB), a demokratija je mrtvo slovo na papiru. Svakako, takvu Belorusiju takođe se smatrala nekakvim kvazi-produžetkom Rusije, prostora na kojem Kremlj ima možda i veći uticaj nego u nekim ruskim provincijama (recimo na Kavkazu).

Takva "mirna i autoritarna" Belorusija već neko vreme prestaje postojati (barem onaj deo što se tiče "mirne" Belorusije). Iskre napetosti između Minska i Moskve nagovestile su da će nestabilnosti doći po Belorusiju, da je takav scenarijo neminovan. U celoj toj priči Aleksandar Lukašenko je donekle enigmatičan - on ili tačno zna što radi ili blefira nadajući se najboljem mogućem ishodu.

To da Belorusija pazi na svoj suverenitet i da nema volje (to svakako uključuje i samog Lukašenka) biti isključivo u seni Moskve (i pod njenom kontrolom) je sasvim razumljivo iako se postavlja pitanje što je pravi povod za distanciranje koje je uveliko naglasio sam Lukašenko. Je li to zaista želja za većim suverenitetom ili su neki drugi razlozi u pozadini? Ili je kombinacija?

Naime, nije tajna da je Belorusija - recimo to "zauzvrat" - dobila poprilično preferencijalni tretman od strane Rusije, naročito kada je reč o energetici, ali i drugim ekonomskim sferama.

Belorusija je mogla računati na poprilične popuste i subvencije kada je reč o ruskom plinu dok je Rusija pak mogla "mirno spavati" znajući da je Belorusija "sigurna", da preko nje neće doći neka nova opasnost (i Napoleon i Hitler morali su prvo pregaziti Belorusiju da bi došli do Moskve!).

Ta "nova" opasnost po Rusiju svakako je NATO vojska koja se već postavila na prostoru bivših sovetskih republika na Baltiku (Litvanija, Latvija, Estonija), Moskva se boji da bi uskoro mogao doći i dan kada će NATO ući i u Ukrajinu. Ali u Belorusiju? To definitivno nisu videli u bliskoj budućnosti - pod uslovom da na vlasti u Minsku ostane neko od poverenja.

Ali kako zadržati "nekog od poverenja"?

Ništa nije večno, pa ni Aleksandar Lukašenko (iako se takvim činio do nedavno). Rusija je vrlo dobro videla što se može dogoditi kada "osoba od poverenja" padne, u slučaju Viktora Janukoviča u Ukrajini (iako je to bila osoba od tek "delimičnog poverenja"). Lukašenko, koji je, do ne tako davno, važio za saveznika, bez ikakve dileme sada je već negde bliže statusu Janukoviča.

Sam Minsk već izgleda pomalo kao Kijev pre nekih 6 godina. Beloruska opozicija takođe izgleda kao i ukrainska, zagovarajući demokratizaciju zemlje (Belorusija je, svakako, "teži slučaj" no što je bila Ukrajina u vreme kada je buknuo Maidan).

Opšto stanje demokratije u Belorusiji svakako je lošije nego što je bilo u Ukrajini kada je silom sa vlasti srušen Viktor Janukovič (Ukrajina je imala Timošenko, Juščenka...). No, demokratizacija nije sve, pa čak ni jedina komponenta u kontekstu kvaliteta života (što god netko rekao o tome). Sa zemljom poput Belorusije teško je velikom sigurnošću tvrditi bilo šta. Ipak, moglo bi se zaključiti da je njome više dominirala stega nego korupcija, stega koju je sprovodio Lukašenko.

Ekonomski gledano Belorusija zapravo ne stoji loše. Zemlja je zadržala industrijski razvoj iz vremena SSSR-a, poljoprivreda je razvijena, obrazovanje je na visokom nivou. Prema nekim pokazateljima životni standard je čak među najvišima kod zemalja bivšeg SSSR-a (možda ne baš kao u Estoniji, ali ipak...).

Po raspadu SSSR-a sve bivše sovetske republike našle su se u velikoj krizi, što je bilo sasvim očekivano, tako i Belorusija.

Ali, stabilizacija se naglo vraća nakon što je kontrolu preuzeo 1994. Aleksandar Lukašenko. On je, prema njegovim rečima, tada odabrao "tržišni socijalizam" umesto "divljeg kapitalizma" (kakav je bio implementiran u Rusiji).

Nema sumnje da je to omogućilo Lukašenku da relativno mirno vlada sve ove godine. Snažna država, snažna socijalna politika, i pored popriličnoj izolaciji od ostatka sveta (stvarno nije lako ući u Belorusiju), dovela je do toga da je narod bio generalno zadovoljan opštom situacijom, naročito videvši pakao "doktrine šoka" (nagli prelazak na neoliberalni kapitalizam) u susednoj Rusiji.

Ipak, i sva ta ekonomska stabilnost (uz minimalni vanjski dug) opet je uveliko bila vezana uz Rusiju. Jeftini ruski energenti pogonili su beloruske fabrike, a ta Rusija opet bi bila i glavno belorusko izvozno tržište (skoro polovinu proizvoda prodavala bi se u Rusiji).

Belorusija ipak ima dosta prirodnih resursa kao što su treset, glina, dolomit, fosforit, kamena sol, kalij, drvo... Sve se to koristi u beloruskim fabrikama za obradu i dalji izvoz.

Prema izvještaju UN-a Belorusija je zemlja sa "vrlo visokim procentom razvoja", vrlo efikasnim zdravstvenim sistemom (primera radi, stopa smrtnosti novorođene dece u Belorusiji je 2,9 - u Rusiji je 6,6, a u Britaniji 3,7!).

Broj lečnika na 10,000 stanovnika je 40,7 - to je ipak više nego u jednoj Finskoj (32). Dalje, tzv. Gini koeficijent (indikator nejednakosti, odnosno jaz između bogatih i siromašnih) je među najmanjima u celoj Evropi.

Što se u međuvremenu dogodilo? Rusija je ekonomski oslabila (uz zapadne sankcije i aktualnu pandemiju koja naročito pogađa zemlje koje se primarno bave izvozom energije, a to je Rusija), a to neminovno pogađa i Belorusiju.

To je dovelo i do toga da je Rusija smanjila neke energetske privilegije prema Belorusiji (možda su i politički razlozi, primera radi, Lukašenkovo koketiranje sa Zapadom, imali neke veze).

Lukašenko se naljutio, očekivano.

Njegovo sve češće druženje i "sporazumevanje" sa ljudima koje Moskva nipošto ne smatra prijateljima (Pompeo, Bolton, pa i ukrajinske vlasti) moglo bi se interpretirati i kao Lukašenkov pritisak na Moskvu. Ali možda je Lukašenko otišao malo predaleko jer izlazak u susret prema Zapadu ubrzo je doveo do stvaranja dobro povezane, organizirane i nasilne opozicije.

Tome se verovatno nije nadao - iako je trebao (primera je mnogo, autokratski lideri obično padaju nakon što prihvate blef pomirenje sa Zapadom, setimo se Gadafija).

On ipak i dalje tvrdi da je Rusija destabilizator koji je poslao "plaćenike" da naprave haos u njegovoj zemlji. Referira se pritom na nekoliko desetaka uhapšenih Rusa - sumnjivi svakako jesu, ali Moskva tvrdi da je reč o "zaposlenicima jedne privatne kompanije za obezbeđivanje" koji su preko Belorusije išli u "treću zemlju" (negde u Africi, verovatno).

Teško je reći što je istina u tom incidentu, ali sama činjenica da Lukašenko odbija putem tihih diplomatskih kanala smiriti napetosti u odnosima Minska i Moskve svakako je indikativna.

Jutro nakon prvih nemira, Lukašenko je poručio: "Odgovor će biti prikladan. Nećemo dozvoliti da rastrgaju našu zemlju".

I očekivalo se da će reći nešto u tom stilu. To su izgovorili i svi oni pre njega čije zemlje na kraju jesu završile rastrgano, u nekim slučajevima i tragično permanentno.

Što se može učiniti sada? Neki procesi sada su već nezaustavljivi, dogodili su se i ići će dalje svojom tokom. Belorusija je, nažalost, već izgubila.

Utisak beskonačne stabilnosti više ne postoji, tamam da se mir i promptno vrati na ulice Minska, a verovatno neće.

(24vesti.com)

 

1

Najčitanije vesti