Turski predsednik Erdogan sigurno neće navijati za američkog demokratskog kandidata Džoa Bajdena na predstojećim američkim predsedničkim izborima koji će se održati 3. novembra ove godine. Naime, od pre četiri dana, turskim medijima cirkulira video snimka intervjua u kojem Džo Bajden poručuje kako bi SAD trebao stati čvršće iza turske opozicije.

Reč je o intervju koje je Bajden u decembru prošle godine snimio za emisiju "The Weekly" koju izdaje The New York Times. Epizoda je trebala biti emitovana u januaru, ali nije. Snimku je sada pronašao kurdski novinar Arif Zerevan koji je objavio prošle nedelje.

Na snimci Džo Bajden ističe kako bi SAD, pod pretpostavkom da on pobedi na izborima, morao "jasno pokazati da podržava opozicisko vodstvo".

"Uveren sam da možemo sarađivati sa turskom opozicijom direktnije, kao što sam i ja radio. Verujem da možemo podržati one elemente turskog vodstva koji još uvijek postoje, možemo ih ohrabriti do te mere da izazovu i poraze Erdogana", ističe Bajden na snimci. Odmah je i pojasnio, da ne bi bilo zabune, kako želi videti Erdogana srušenog u "demokratskom izbornom procesu", a ne u vidu državnog udara.

Ali i pored tog protokolarnog objašnjenja ovo su izjave koje su sada, očekivano, izazvale burne reakcije u vrhu turskih vlasti.

Podsetimo, u leto 2016. u Turskoj je pokušan vojni državni udar koji je umalo i uspeo. Erdogan je ipak opstao na vlasti i od tada je pokrenuo veliki progon svih elemenata turskog društva koji bi se mogli na bilo koji način smatrati direktnom ili indirektnom pretnjom njemu.

Do sada je u Turskoj, prema nekim izvorima, uhapšeno i do 100.000 ljudi. Oko pola miliona ljudi nalazi se pod istragom. Posao je u javnim službama izgubilo oko 150.000 ljudi, a progon se nastavlja bez zaustavljanja i do današnjih dana. Zatvoreni su i otpušteni brojni novinari, intelektualci, zaposlenici u javnim službama, a naročito u vojsci. U međuvremenu na prostoru Turske, mnogi se slažu, sproveden je proces islamizacije društva. Drugim rečima - Erdogan je ojačao one sfere društva za koje smatra da će mu biti lojalni.

Iako je prošlo već više od 4 godine otkako je pokušan državni udar po mnogočemu čini se kao da je to bilo nedavno jer današnja Turska direktna je posledica te noći 15. jula 2016.

Iako Erdogan to nikada nije javno rekao u više navrata sugerirao je kako je upravo SAD stajao iza pokušaja državnog udara u saradnji sa utecajnim klerikom Fetulahom Gulenom koji već godinama živi u SAD-u (isti je nekada, 90-ih godina, bio Erdoganov saveznik, ali u međuvremenu su postali ljuti rivali).

U svakom slučaju, Erdogan veruje da je Obamina administracija htela srušiti ga silom sa vlasti, a mogući povratak Bajdena (koji je 8 godina, od 2008. do 2016. bio američki potpredsednik) - i to Bajdena koji sada već najavljuje da treba "osnažiti tursku opoziciju" - nikako mu ne bi bio po volji iako ni odnosi između Ankare i Trampove administracije svakako nisu idealni.

Erdogan je svestan da je Tramp neko sa kime bi se mogao brzo "dogovoriti", ali Trampova administracija veća je od Trampa, a i neke politike američkog establišmenta nastavljaju se iz administracije u administraciju. To se možda najbolje može videti u odnosu prema Turskoj (kao i Rusiji).

Ipak, kada bi mogao birati, za očekivati je da bi Erdogan preferirao još 4 godine Trampa.

Šta je sa drugim zemljama? Tu imamo brojne situacije koje mogu biti i kontradiktorne u kontekstu nekih drugih međusobnih saveza.

Na primer, jedan Izrael uvek može računati na američku podršku bez obzira jesu li na vlasti Republikanci ili Demokrati. Ali, imajući u vidu da je Izrael i dalje u "eri" Bedžamina Netanjahua daleko bi im više odgovarao ostanak Trampa na vlasti čija je administracija daleko snažnije izašla u susret izraelskim interesima nego Obamina (Izrael je, primera radi, bio izrazito ljut zbog Obamine podrške za Arapsko proljeće, naročito rušenje Mubaraka u Egiptu).

Sa druge strane bliskoistočnih rivalstava, jedan Iran svakako se nada odlasku Trampa i dolasku Bajdena pošto je za vreme Obamine administracije 2015. postignut istoriski nuklearni sporazum koji je imao priliku normalizirati odnose s Iranom. Tramp sa druge strane, opet izlazeći u susret Izraelu, naprasno je izašao iz tog sporazuma i počeo je da vrši ogroman pritisak na Iran.

Slično kao i Iran, povratku Demokrata na vlast u SAD-u verovatno se nadaju i socijalisti u Venecueli, baš kao i kubanske vlasti. Potsetimo, Obama je pred kraj svog drugog mandata iznenadio svet ponovnom uspostavom diplomatskih odnosa sa Havanom. Ti odnosi su se ponovo krajnje zaoštrili otkada se na vlast nalazi Tramp.

A Kina? Koga bi radije Peking od iduće godine video u Beloj kući - Trampa ili Bajdena?

Teško je reći. Nema sumnje da su se odnosi između Kine i SAD-a drastično srozali u drugoj polovini Trampovog prvog mandata, ali, u isto vreme upravo Džo Bajden proziva Trampa da nije "dovoljno oštar" prema Kini.

Čini se da ponovo imamo aspekt američke vanjske politike koji potencijalno nadilazi trenutačnu administraciju te se provodi bez obzira ko se trenutačno nalazi u Beloj kući.

Ipak, imajući u vidu koliko je Tramp "zagrizao" po pitanju rivalstva između SAD-a i Kine možda bi Pekingu ipak više odgovaralo da se vrate Demokrati na vlast. Ako ništa drugo Demokrati više naginju globalnom slobodnom tržištu dok Tramp preferira izolacionističku politiku - Kini kao izvozniku (koji očito nema nameru radikalnije otvarati vlastito tržište) svakako više odgovara ekonomska politika globalizma, bar za sada dok još uvek imaju ambiciju bogatiti se investirajući svoj nagomilani novac u SAD .

Slično bi se moglo reći i za Evropsku uniju (naročito Nemačku). EU generalno želi "povratak na staro", a to je nešto za čim najviše "pati" Berlin, ne nužno i Pariz koji u ovom raskolu koji se nazire usred Atlantika vidi priliku za vlastite liderske ambicije.

Zatim imamo zemlje kojima je možda sasvim svejedno što god da se desi u SAD-u početkom 11. meseca ove godine.

Može se reći da Tramp nije previše delovao na prostoru Sirije, čak je jednom sugerirao da je voljan povući vojsku da bi se uskoro predomislio i poručio kako će okupirati istočna sirijska naftena polja.

Zatim, zadnjih nedelja, Trampova administracija uvela je žestoke nove sankcije koje ciljaju sirijsku ekonomiju i bilo kakav oporavak iste nakon deceniskog rata. Ali, sa istim, možda i većim pritiscima prema Siriji gotovo sigurno bi nastavio i Bajden.

U sličnoj poziciji je i Rusija koja je - bez obzira na teoriju zavere o dosluhu između Trampa i Kremlja - još tamo pred izbore 2016. konstatirala da joj je sasvim svejedno pobedi li Hilari Klinton ili Donald Tramp.

Činjenica jeste da su se odnosi između Moskve i Vašingtona nastavili srozavati nakon dolaska Trampa, a ako je i bilo nekakvih pokušaja oporavka, isti su brzo iščezli.

Sam Tramp se hvalio da niko nije bio oštriji prema Rusiji od njega - i zapravo je i u pravu, niz novih sankcija koje ciljaju rusku ekonomiju još su i veće od onih koje je uvela Obamina administracija.

Zatim, Trampov "geopolitički pitbull" Majk Pompeo gotovo neprestano kruži po svetu (primarno Evropi) vršeći pritisak na sve američke saveznike da zauzmu oštriji stav prema Rusiji i Kini, a posebno se namerio na zaustavljanje projekta Severni tok 2, gasovod između Rusije i Nemačke.

Ne ističe se javno, ali nekim zemljama bi ipak najviše odgovarao "treći scenarijo" - niti Bajden niti Tramp.

Koji je taj "treći scenarijo"?

Ono što se u Americi već mesecima nazire: haos.

I dok se ankete bave isključivo podrškom za Bajdena ili Trampa taj potencijalni treći scenarijo zapravo je ovog puta poprilično moguć.

Tramp je već u nekoliko navrata najavio da možda neće priznati rezultate izbora, unapred sugerirajući da će biti izbornih prevara.

Kako bi se spomenute zemlje ponašale u slučaju da haos i politička kriza zavladaju Amerikom?

To je već prostor za jednu drugu, puno veću analizu - dovoljno je za sada samo reći da bi takva kriza imala temeljit utjicaj na celi ostatak sveta.

1

Najčitanije vesti