Dok pandemija ugrožava globalni status-kvo, dok se nemiri šire Amerikom i generalno dolazi do slabljenje američke moći, mnogi se pitaju kako probuditi uspavanog diva - Evropu?

I zaista, Evropa jeste div.

Evropa ima najveću ekonomiju na svetu, ima 450 milijona stanovništva, na vojne kapacitete izdvaja otprilike koliko i jedna Rusija.

Zašto se onda "div" ne budi? Zašto već nije počeo "evropski vek"?

To je tema kojom ćemo se baviti danas, videćemo ko želi evropsko "buđenje" i sa kakvim interesima.

Govoreći o tome, spomenimo kako postoji jedna prikladna izreka Navaho Indijanaca koja glasi otprilike ovako: "Najteže je probuditi onog koji se pretvara da spava".

Svakako, nije da u Evropi nema tendencija za veličinom i "evropskim vekom", ali Evropa je kontinent u gotovo permanentnim problemima kada je reč o institucionalnim nedostatcima, ograničenjima, i krizama (uključujući pritom i krizu identiteta!).

Kada govorimo o "snažnoj Evropi" onda puno češće mislimo na njene vodeće članice, a ne na Evropu (ili EU) kao moćan kolektiv.

Ali sve njene moćne članice danas više ne izgledaju moćno same po sebi.

Velika Britanija, koja više nije ni deo Evropske unije, mogla bi postati krajnje marginalizirana nekadašnja velika sila (a do nedavno osrednja sila). Nakon Bregzita moraće udovoljavati i Vašingtonu i Briselu da bi se održala.

Francuska je možda jedina evropska sila koja još donekle pokazuje želju za vodstvom, ali teško je reći želi li itko igde podržati francusko vodstvo izvan Francuske - verovatno ne, samim time se isto neće ni desiti.

Nemačka, koja je najveća ekonomska sila Evrope, uporno odbija preuzeti bilo kakvu "vodeću ulogu".

Nemačka zapravo već i ima vodeću ulogu koju najradije ne bi priznala jer će joj manje evropske ekonomije to zameriti.

Kada je reč o striktnom političkom vodstvu Nemačka još oštrije odbacuje takvu ulogu što je zapravo razumljivo. Takva uloga bila bi štetna po njenu ekonomiju, a Nemačka drži ekonomiju daleko na prvom mjestu.

Jasno je i ko želi "buđenje evropskog diva" - to buđenje primarno želi Amerika, i to jedna struja američke politike, ona koja bi htela da Evropa kroz svoj pojačani politički angažman postane centralna kočnica prema silama istoka kao što su Rusija i Kina.

Evropa to odbija, naročito spomenuta Nemačka, jer joj je jasno da bi to onda uključivalo i smanjenje ekonomske saradnje sa Rusijom i Kinom.

Svaki američki poziv na "evropsko buđenje" nije do kraja iskren, nije zapravo nimalo iskren.

Evropa je naučila egzistirati između Amerike i Istoka i sama nema ambiciju menjati taj položaj na koji se navikla.

Samim time Evropu frustrira američko slabljenje, a još i više američki pritisak koji traži od Evrope da bude "nova Amerika" koja će se izložiti potencijalno pogubnim situacijama delom sveta (i na vlastitim granicama!).

Već je pomalo dosadno gledati američke delegacije na čelu sa državnim sekretarom Majkom Pompeom kako neumorno obilaze evropske zemlje i bez imalo originalnosti traže samo jedno - izolirajte Rusiju, izolirajte Kinu!

Do koje mere je Vašingtonu to važno pokazuje da Pompeo ne preskače ni manje članice EU pa je tako pre desetak dana bio i u Sloveniji gde je došao kako bi vlastima u Ljubljani pojasnio da se moraju kloniti "nepoverljivih telekoma" kada je reč o implementaciji 5G mreže, misleći pritom primarno na Huawei.

I što će učiniti jedna Slovenija (ili jedna Hrvatska)?

Potpisali su deklaraciju koja je, navodi se u tekstu iste - "predana zaštiti privatnosti sloboda građana SAD-a i Slovenije".

Drugim rečima Slovenija se obavezala da neće dozvoliti kineskoj telekomunikacijskoj infrastrukturi da se približava.

"Morate da nastavite da se odupirate kineskim pokušajima nametanja ekonomskog i političkog pritiska na vašu zemlju", poručio je Pompeo u razgovoru sa slovenskim zvaničnicima.

Jasno je Slovencima, kao i celoj Evropi, da je Pompeo taj koji upravo vrši "ekonomski i politički pritisak", ali u ovoj situaciji svaki je otpor uzaludan.

Ali, kako vreme prolazi Amerikanci sve više uviđaju da se Evropljani samo smeškaju i drže šipak u džepu.

Tako je Pompeo krajem prošle godine bio u Italiji kako bi Italijanima "pojasnio" da Kina koristi "grabljivi pristup po pitanju trgovine i investicija" i da to predstavlja "zajedničku pretnju Italiji i SAD-u".

I svi su se lepo rukovali, potpisali što su imali za potpisati, a Pompeo je krenuo dalje, u sledeću evropsku zemlju kako bi njoj pojasnio što je zapravo Kina.

Pompeo obilazi i stavlja "krpelj" na svaku zemlju gde je odradio obaveštajni razgovor, ali ispada da njegove lekcije u retrospektivi ne znače previše, pa je tako italijanski ministar vanjskih poslova Luiđi Di Majo prekjuče za vreme sastanka sa kineskim kolegom poručio kako je Kina "ključni strateški partner Italije".

Pročitavši ovu izjavu, Pompeo je negde u sebi rekao "pa nismo se tako dogovorili!".

Decenijama SAD je tretirao Evropu kao skupinu zemalja koja će po potrebi kimati glavom, a Evropa je zaključila da ih taj pokret ništa ne košta, a da u isto vreme mogu dobiti.

Što to Evropa konkretno "dobija"?

Novac, pre svega.

Uzmimo Nemačku - američki trgovinski deficit prema Nemačkoj se kontinuirano povećava. Tekom prethodne godine, Nemačka je u SAD izvezla 129 milijardi USD proizvoda i usluga, a SAD prema Nemačkoj "samo" 60 milijardi USD.

Na nivou Evropske unije, SAD ima trgovinski deficit od čak 150 milijardi USD.

I onda kada Trump se počne "derati" da evropski NATO saveznici moraju hitno povećati obrambenu potrošnju (drugim rečima: moraju početi kupovati više američkog naoružanja), Evropljani se jako meškolje i protestiraju.

Sve dok Evropljani više izvoze u Ameriku nego što iz Amerike uvoze, neće biti previše motivirani za promenu tog stanja.

Ali zašto u zadnje vreme sve češće možemo od strane američkih analitičara pročitati da je "vreme za evropsko buđenje"?

Nešto ih je očito potaklo na to, nekakvu dobru priliku vide u tome, u najmanju ruku priliku za "preventivni uticaj".

I zaista, prilika postoji, a ta prilika se zove "oko 2 bilijona evra".

Naime, Evropska unija je izglasala ranije ove godine paket jačanja ekonomije (nije bilo lako, ali je) zbog aktuelne pandemije koronavirusa.

Reč je ne samo o ogromnom novcu već i o činjenici da kad se isti počne trošiti (a nema članice koja će reći "ne") doći će do neminovnog jačanja federalne vlasti EU.

Drugim rečima, Amerikaci znaju da je "evropski vek" možda upravo i počeo u ovoj velikoj krizi (jedan od originalnih arhitekata Evropske unije, Žan Mone, rekao je kako će "Evropa biti stvorena u krizi") i sada bi hteli da ta nadolazeća snažnija (i kompaktnija) Evropa po svaku cenu brine o istim stvarima kao i SAD, odnosno da bude, ako zatreba, i novi hegemon koji će napadati Rusiju i Kinu sve dok tamo u potpunosti ne trijumfira liberalna demokratija.

Problem po SAD-u je taj što Evropa to ne želi.

Ako se pita cela Evropa (izuzev nekoliko izrazito anti-ruskih članica na istoku unije) nikome ne smeta izgradnja Severni tok 2 između Rusije i Nemačke (u projektu sudeluje više evropskih energetskih kompanija).

Za SAD je to nedopustivo.

Oni želi Evropu koja će odmah u startu odbaciti bilo kakvu saradnju sa "režimima koji ne poštuju ljudska prava" (svakako, Amerika će bez problema nastaviti saradnju sa Saudijskom Arabijom - sa kojom imaju suficit - ne mareći gotovo nimalo za brutalno smaknutog Džamala Khašogija).

Evropski div se budi, iako je do sada glumio da spava.

Budi se jer zna da mora, da je vreme spavanja prošlo.

Sada će ipak krenuti bitka za njegova stajališta.

(24vesti.com)

1

Najčitanije vesti