Od svih važnih finansijskih institucija u svetu, a ima ih puno, samo su švajcarske banke ostale mnogo vekova skrivene iza mitova u kolektivnom pamćenju. Diskreciono pravo da sačuva podatke od svakog, bez obrazloženja, tajnost, vrhunska diplomatija i beskrajno bogatstvo. Bilo koja moć u svetu, bogatstvo, politika, špijunaža ili vojna dobit tokom vekova imala je svoju poslednju destinaciju - jednu od banaka u Švajcarskoj. Od finansiranja francuskih kraljeva i širenja protestantske reforme do nacističkog zlata i tajnih računa miliona bogatih anonimnih ljudi.

Ovo je priča o otkrivanju velike tajne ove male alpske zemlje u srcu Evrope, bankarskom raju i finansijskom dvorcu u trajanju od sedam vekova, adresa i san svakog ko je uspeo da osvoji bogatstvo i moć. Pogotovo ako se radi o nekom ko ima vidljivu moć i veliko bogatstvo, švajcarke banke su njihov krajnji cilj u nameri da sakriju i sačuvaju svoje bogatstvo od ostalog sveta.

Kada je u pitanju sigurnost švajcarskih banaka, ne radi se samo o bankarskoj tajnosti, već i o likvidnosti ovih institucija. Naime, švajcarske banke imaju velike kapitalne resurse podržane stabilnom nacionalnom valutom, a država garantuje povrat svih depozita u slučaju stečaja banke.

U Švajcarskoj postoje različite vrste banaka. Od ukupno oko 400, dve banke su najveće: UBS i Sviss Credit Group, koji zajedno čine više od 50% kapitala švajcarskih banaka.

Prva vrsta banaka su komercijalne banke, kao što znamo ima ih u većini zemalja. Radi se o standardnim kreditnim, štednim i konsultantskim uslugama.

Druga vrste banke, kakve često vidimo u filmovima, su privatne banke. To su banke koje su dizajnirane za vrlo bogate klijente i nude specijalizovane usluge. Ove usluge uključuju diskreciju i niz finansijskih stručnjaka koji su na raspolaganju za potrebe svojih bogatih klijenata. Da bi otvorili račun u takvoj banci, potrebno je imati veliku količinu novca, obično se otvara račun sa najmanje 100.000 švajcarskih franaka.

Postoje i regionalne banke koje se fokusiraju na tržišta jednog regiona. To im omogućava da postanu deo poslovnog i finansijskog sveta određenog regiona, te da stvore poseban odnos sa lokalnim stanovništvom i poslovnim centrima. Švajcarska ima 26 kantona, sa 24 kantonalne banke sa punim ili većinskim vlasništvom kantona. Oni datiraju iz 19. veka i predstavljaju jednu trećinu kapitala švajcarskih banaka.

U švajcarskim bankama postoje različite vrste računa. Najpoznatiji među njima, koje često vidimo u filmovima, su šifrirani ili spavajući računi. To je jedna od dugo čuvanih tajni švajcarskih banaka.

Ovaj šifrirani račun sadrži niz brojeva ili kodova umesto korisničkog imena i prezimena, a identitet vlasnika poznat je samo nekolicini viših rukovodilaca u banci. Dakle, popularno uverenje da postoje potpuno tajni švajcarski raćuni - je mit. Uvek mora da postoji neki menadžer koji zna identitet korisnika šifrovanog naloga. Godišnje održavanje šifrovanog računa plaća se, i kreće od 1.000 do 2.000 švajcarskih franaka. Osim u Švajcarskoj, u Evropi postoje ovakvi tajni računi i u Austriji, Luksemburgu i Lihtenštajnu.

Pri prenosu novca sa tajnih bezimenih računa u švajcarskim bankama na drugi račun u inostranstvu, nema podataka o pošiljaocu, već samo njegov šifra. Zbog toga postoje banke koje ne dozvoljavaju takve transfere novca u kojima je identitet pošiljaoca nepoznat. U većini slučajeva ovakvi transferi su prihvatljivi.

Istorija švajcarskih bankara

Švajcarsko bankarstvo je rezultat sedmovekovnog procesa koji kombinuje određene istorijske, političke, verske i ekonomske okolnosti. Smeštena u samom srcu Evrope, okružena velikim silama, a izgrađena od ljudi koji imaju prirodnu sklonost ka cilju, čuvanju, tajnosti i kod ljudi koji tradicionalno neguju zatvoren životni sistem i stil među Aplima... ostvareni su potrebni preduslovi da Švajcarska postane važan ekonomski, bankarski i trgovinski centar već u srednjem veku.

Prvi švajcarski bankari pojavili su se u 13. veku, uz dolazak bogatih jevrejskih i italijanskih trgovaca u ovu alpsku državu. Tokom renesanse, od početka 15. veka počeli su da organizuju sajmove u Ženevi i drugim gradovima koji privlače bogate trgovace i finansijske stručnjake koji su primljeni i dočekani od veštih, diskretnih i dobro obučenih švajcarskih bankara. U 16. veku će ti bankari pratiti crkvenu i društvenu reformu koju je predvodio Kalvin u Ženevi i Cvingli u Cirihu, Švajcarska postaje delimično protestantska zemlju čime su stvoreni uslovi za slobodnu trgovinu novca, kredita i zajmova, praksa koja je u to vreme bila oštro osuđivana od strane Vatikana i katoličke crkve. Srećom, u Švajcarskoj je bilo slobodnih protestanata koji nisu marili za autoritet Vatikana.

Švajcarske banke duguju svoju slavu veštim diplomatima. Švajcarska ima poštovan status neutralnosti, uspela je da ostane po strani pri velikim srednjovekovnim razarajućim ratovima, da sačuva sigurnu političku i poslovnu klimu i stabilnu infrastrukturu koja nije pogođene ratovima vekovima unazad. Naime, Švajcarska je poslednji put bila u ratu 1515. godine. Tada su pretrpeli veliki poraz od francuskih trupa u bici kod Marignjana, u blizini današnjeg Milana, nakon čega su švajcarske vlasti odlučile da slede put neutralnosti. Ova neutralnost je na kratko prekinuta 1789. godine, kada su Napoleonove trupe izvršile invaziju na Švajcarsku, pet godina kasnije  Švajcarska je postala republika.

Konačno, 1815. godine, mirovnim sporazumom u Parizu, nakon konačnog poraza Napoleona, Švajcarska je potvrdila svoju političku neutralnost, ovaj put prepoznata od strane velikih sila u Evropi.

Kako su stvorene švajcarske bankarske tajne?

Jedna od osnovnih karakteristika švajcarskih banaka je diskrecija. Tajnost po svaku cenu. Odnos između vlasnika švajcarskog tajnog računa i banke je sličan onom između pacijenta i doktora, ili vernika i sveštenika u vreme ispovedi. Zakon je to garantovao. U Švajcarskoj državni tužilac ima pravo da pokrene krivični postupak ako banka otkrije informacije o računima svojih klijenata. Kako je ovo pravilo nastalo, i kako su stvoreni zakoni kako bi se garantovalo to pravo banke na potpunu tajnost?

Švajcarsko bankarstvo počelo je usvajati današnju formu u 18. veku. U to vreme, među najvažnijim klijentima bili su bogati evropski plemići i francuska kraljevska porodica. Ova vrsta saradnje nametnula je potrebu za apsolutnom diskrecijom pri čemu se razvio kod ćutanja, ili zabrane otkrivanja bankarskih informacija trećim licima, koja je još uvek na snazi. Ili, skoro isto kao tada.

Godine 1713. Savet bankara u Ženevi, zakonodavno telo osnovano 1457. godine, odlučilo je da reguliše ovu oblast. Odlučeno je da svaki bankar mora imati pisanu evidenciju svih klijenata i njihovih finansijskih aktivnosti, ali takođe to moraju držati u tajnosti, kao strogo poverljivo. Ovi podaci su smeli, a i danas je tako, da se otkriju samo po zahtevu i odluci Saveta. Ovim, praktično, bankari u Švajcarskoj postupaju paralelno i nezavisno u odnosu na ukupni švajcarski pravni i finansijski sistem.

Prvih nekoliko vekova povredu ovog zakona bankarski Savet je smatrao krivičnim delom i sankcionisao velikim finansijskim kaznama, ali od pojave nacista na vlasti u Nemačkoj i Italiji, stvari su se promenile,i od tada zakon o bankarskoj tajnosti je postao zločin za koji je bankar mogao otići u zatvor .

Naime, nemački nacistički zakon predviđao je smrtnu kaznu za svakog građanina Trećeg rajha koji je imao novčani kapital u inostranstvu. Jer, je u to vreme, nemačke institucije za progon Gestapo i Ziherhajtsdinst uspeli su da imaju uvid u švajcarske račune nemačkih državljana, među kojima je bilo i mnogo Jevreja. Ovim su nacisti stvorili uslove da u Nemačkoj vrše progone i zatvaranje bogatih Jevreja i Nemaca zbog njihovih računa u švajcarskim bankama, i prisiljavaju ih da taj novac iz Švajcarske vrate u nemačke banke. Zbog toga je odlučeno da se Zakon o bankarskoj diskreciji treba promeniti, i 1934. godine donešen je novi švajcarski bankarski zakon sa strožim pravilima prema kojem - po članu 47, za objavljivanje bankarskih detalja računa o svom klijentu bankar se kažnjiva zatvorom i globom od 50.000 švajcarskih franaka. Taj zakon je još uvek na snazi i danas.

Ali postoje izuzeci, a utaja poreza nije zločin u Švajcarskoj

Suprotno široko rasprostranjenom verovanju, švajcarski zakon o tajnosti bankarskih podataka nije univerzalan i sveobuhvatan. Postoje situacije i okolnosti kada su banke prinuđene da pružaju i dostavljaju podatke o svojim klijentima.

Jedan takav slučaj je kada postoje jake indicije ili dokaz da je vlasnik švajcarskih računa uključen u ozbiljne kriminalne aktivnosti, kao što su terorizam, trgovina oružjem ili značajna količina novca koji potiče iz organizovanog kriminala.

Sud, takođe, može zahtevati da se otkriju podaci o računu kada, na primjer, to traže pravni naslednici imaoca tajnog računa pri čemu zahtijevaju ostvarivanje njihovih prava. Isto važi za naplatu duga i finansijske garancije.

I na kraju, švajcarske banke su obavezne da sarađuju sa drugim državama u skladu sa saveznim zakonima i međunarodnim sporazumima koje je potpisala Švajcarska. Jedan takav savezni zakon usvojen je 1983. godine, kojim se reguliše međunarodna zajednička pravna saradnja u oblasti krivičnih dela. Švajcarska međunarodna saradnja sa drugim zemljama se zasniva na određenim principima, uključujući i princip da Švajcarska priznaje kriminal kao osvov stečenog novca ako je neko lice, koje ima račun u švajcarskoj banci, izvršilo krivično delo u drugoj zemlji samo ako se radi o delu koje je kriminal i prema švajcarskim zakonima.

Zašto je ovo tako interesantno bogatim klijentima švajcarskih banaka? Prema švajcarskom zakonu, utaja poreza je prekršaj, a ne krivično delo. Oni smatraju da su razlike u porezskim obavezama koje daje građanin i one koje utvrde državne službe -  propusti i prekršaj, a ne kriminal. Ako osoba ima devizni račun u Švajcarskoj, a u drugoj državi ga krivično gone zbog utaje poreza, u tom slučaju švajcarske banke neće otkriti bankarske podatake o klijentu. Ili, za Švajcarsku nije kriminal ako neko ne prijavi porez, ili ga ne plati, već samo ako je pri prijavi poreza koristio falsifikovana dokumenta.

Jedini izuzeci su bilateralni sporazumi za razmenu informacija o porezu koje je Švajcarska potpisala sa drugim zemljama kao što su Australija i države Evropske unije i sa Sjedinjenim Američkim Državama. U ovim slučajevima, samo u određenim okolnostima, može biti razmene finansijskih informacija i procesuiranja stranih državljana u zemljama domaćina za utaju poreza. Naime, nakon niza velikih finansijskih skandala vezanih za utaju poreza kroz švajcarske banke, vlasti u Cirihu odlučile su da pod pritiskom ratifikuju bilateralne sporazume sa ovim državama i regulišu razmenu finansijskih podataka.

Ali i pod takvim jakim međunarodnim pritiscima i pokušajima da se ukine bankarska tajnu u 1984. na referendumu 73% švajcarskog stanovništva se usprotivilo inicijativi, i sačuvali su legendarnu bankarsku tajnost bar u većini slučajeva.

Procenjuje se da švajcarske banke imaju na svojim računima iznos od oko 2 biliona evra (2.000 milijardi evra), što je proporcionalno više nego novac koji ima bilo ko na bankovnim računima, u bilo kojoj zemlji. Iako su ovi bilateralni sporazumi oslabili bankarsku tajnost, ona u svom tvrdom obliku ostaje na snazi za mnoge zemlje Trećeg sveta, kao što su Rusija, Kina, arapske zemalje, Indija, Japan, Južna Amerika... sa kojima Švajcarska nije ratifikovala takvu saradnju. Bankarski sektor je bitan deo švajcarskog privrede, i razumljiv je otpor banaka i javnosti protiv ukidanja zakonske zabrane za objavljivanje podataka o klijentima banke.

Zlato nacista

Gledano istorijski, nacisti su nesumnjivo počinili najveći pljačku zlata u istoriji sveta. To zlato, do raspada nacističkog sistema, bilo je obebzbeduvanje njihova elita i moralo je da se čuva ne nekom sigurnom mestu, daleko od ratnih frontova. Procenjuje se da su nacisti opljačkali više od 19 milijardi dolara (računajući tadašnju vrednost dolara) zlata iz 15 evropskih nacionalnih banaka, posebno iz holandskih, francuskih i belgijskih centralnih banaka. Na ovaj iznos se dodaje i ukradeno zlato od žrtava nacizma kao što su kompanije, sa privatnih računa i otimanjem od fizičkih lica.

Za poređenje tadašnje i sadašnje vrednosti, da pomenemo da su nakon Drugog svetskog rata SAD dale kredit Velikoj Britaniji od 3,5 milijardi dolara za sanaciju štete od rata i oživljavanje ukupne britanske ekonomije. SAD su imale novac za takve kredite pre svega zato što njihova zemlja i ekonomija nisu stradale od ratnih zbivanja, ali i zbog bogatot ratnog plena kao pobednik u ratu. Samo u nemačkom rudniku soli Merkers, američka vojska je pronašla i zaplenila nacistički zlato u vrednosti od 2,5 milijarde dolara.

Prema podacima koje je objavio američki diplomata Stuart Ejzenštat nacisti su na privatnim računima u Švajcarskoj imali oko 4 milijarde tadašnjih američkih dolara u zlatu. Nakon rata, 1946. godine pobednička saveznička strana formirala je Trojnu Komisiju koja je utvrdila ovaj iznos, pa je stvaranjem sistema evidencije utvrdila i sistem povratka ovog zlata vlasnicima. Švajcarska je imala problem sa saveznicima i zbog saranje sa nacistima u bankarskoj sferi, ali problem je rešen tako što je Švajcarska platila Trojnoj Komisiji 58 miliona dolara u zlatu da njihov bankarski sistem bude pošteđen istrage ili krivičnog gonjenja. Švajcarska diplomatija je
ponovo pobedila.



Skandali

Specifične karakteristike švajcarskog bankarstva, uključujući šifrovane račune, dovele su do mnogih kontroverznih događaja. Naime, švajcarske banke su stalno u skandalu zbog kriminalnih aktivnosti u kojima su banke i bankari bili uključeni.

Osim saradnje sa nacistima, jedan od najpoznatijih skandala je onaj koji je povezan sa informatorom po imenu Kristofer Meili. U januaru 1997. godine, Meili je bio student koji je radio kao noćni čuvar u UBS banci, jednoj od najvećih švajcarskih banaka u Cirihu. Jedne večeri je otkrio da su zvaničnici banke uništavali stare dokumente iz Drugog svjetskog rata. Pošto je Švajcarska zemlja sa strogim zakonima o privatnosti u bankama, znao je da je uništenje tajnih računa bilo nezakonito. Da bi potvrdio sumnje ukrao je neke od ovih zapisa pre no su uništeni, i prosledio ih lokalnoj jevrejskoj zajednici. Ti bankarski dokumenti će kasnije završiti u rukama policije i novinara.

Skandal koji je izbio bio je zaista veliki, međunarodnog značaja. Utvrđeno je da je UBS banka uništila nacističke tajne račune i bankovne račune Jevreja ubijenih tokom holokausta, čiji potomci nakon toga nisu imali mogućnost da doznaju i dokažu postojanje novca i zlata na računima koje im je pripadalo kao naslednicima. Ukratko, umesto njima to bi bogatstvo zauvek ostalo kod banke. Pored toga, zvaničnici banke uništili su i finansijske izveštaje i račune velikih nemačkih kompanija koje su radile tokom rata, kao i dokumentaciju Rajhsbank, centralne banke nacističke Nemačke.

Ali, Švajcarska neće oprostiti otkriće ovog studenta, noćnog stražara u UBS banci koji je svojim otkrićem ugrozio njihov bankarski sistem i ugled. Bio je progonjen. Bio je primoran da se spasi od progona švajcarskih vlasti koji su ga optužili za kršenje bankarske tajne, i Meili je pobegao u Ameriku. On i njegova porodica su jedini Švajcarci koji su dobili azil u Sjedinjenim Državama.

Američki bankar Bradli Birkenfeld, koji je takođe radio za UBS, 2007. godine odlučio je da prijavi američkim vlastima ilegalne aktivnosti te banke. Naime, on je radio kao menadžer za investicije i bio je uključen u ilegalne aktivnosti koje su omogućavale bogatim Amerikancima da izbegnu plaćanje poreza. Na osnovu podataka koje je dostavilo američkom Ministarstvu pravde, UBS je platio novčanu kaznu od 780 miliona dolara i pružio sve informacije o građanima SAD koji su uključeni u utaje poreza.

Sledeće, 2008. godine, informatički inženjer Erve Falčiani koji je radio za britansku investicionu banku HSBC je utvrdio da je ova banka preko svoje švajcarske podružnice dozvolila tajne lažne račune hiljadama klijenata u poreskim rajevima. Nakon prikupljanja dokaza pobegao je u Francusku i predao dokumentaciju državnim poreskim organima.

Grupa stranih novinara u februaru 2015. godine je objavili podatke Felčiani i dostavila ih francuskim vlastima, nakon čega je HSBC  osumnjičena za pranje novca i pomaganje pri utaji poreza u iznosu od 120 milijardi dolara mnogim stranim državljanima. Iste godine, švajcarske vlasti osudile su Felčianija na pet godina zatvora, što je najduža kazna za krađu bankarskih podataka. Naime, Falčani je osuđen za ekonomsku špijunažu, krađu podataka i kršenje zakona o bankama.

Švajcarci imaju prilično human i liberalan sistem koji toleriše i oprašta puno stvari, ali otkrivanje tajne njihovog bankarskog sistema ne opraštaju.

(D.P. Latas)

 

1

Najčitanije vesti