Živimo sa pandemijom koronavirusa već skoro godinu dana i vakcine na „varp pogonu“, su već ovde, ali im se daje prilično pogrešan utisak izjavama zvaničnika i medija.

Čitajući izjave vladara u nekoliko zemalja, čini se da će ova vakcina biti nešto poput sezonske vakcinacije protiv gripa, da će vakcinisati „ko hoće“.

To su neke čudne i vrlo besmislene izjave koje se daju iz ko zna kojih političkih razloga. Da li smo došli do tačke u kojoj se ljudi ponašaju kao dete koje vodimo na vakcinaciju tvrdeći da idu na sladoled?

Bilo da se neko složio sa tim ili ne, kampanja vakcinacije koja je pred nama biće masovna kampanja vakcinacije jer se sve ostalo čak i ne smatra ozbiljnom opcijom.

Uprkos tome, šalju se poruke da će vakcina biti „dobrovoljna“. Možda i hoće, ali u nekom krajnjem pravno-destiliranom smislu te reči. U bilo kom drugom, zdravorazumskom tumačenju situacije, vakcina će biti spremna i obavezna za sve segmente stanovništva, od dece do starijih osoba.

Krenimo redom.

Vakcina dolazi sa jednim ciljem - stvoriti imunitet stada. To mu je cilj, a da bi se stvorio imunitet stada, veliki broj stanovnika mora da postane imun na koronavirus. O koliko govorimo? Iz perspektive stvaranja imuniteta stada - što veće, to bolje. Procene se razlikuju, prema nekim istraživanjima, potreban je imunitet čak 82% populacije, što znači da u praksi skoro svi moraju biti vakcinisani, osim onih za koje se procenjuje da ne uzimaju vakcinu iz imunoloških razloga.

U svakom slučaju, države, koje u panici zbrajaju ekonomske gubitke koji se akumuliraju svakim danom zaključavanja, želeće masovnu vakcinaciju u najkraćem mogućem roku. Ostalo je samo nepoznato kako to planiraju da urade?

Postoje tri moguća pristupa.

Prvi pristup je onaj koji oni smatraju idealnim, o kojem sanjaju, ali ga neće dobiti. Naravno, ovo je scenario u kojem se dovoljan broj stanovnika odlučuje za dobrovoljnu vakcinaciju.

Postoji nekoliko razloga zašto se to neće dogoditi - i ne, nisu svi povezani sa „anti-vakcinacijom“ (mada će igrati veliku ulogu). Neki ljudi će želeti da se odmah vakcinišu i sigurno će biti dugih redova za vakcinu, ali biće puno onih, možda većine, koji neće želeti da uzimaju vakcinu „usput“.

Ovo se posebno odnosi na mlađe ljude koji misle da im vakcina nije potrebna jer je do sada potvrđeno da sam koronavirus za njih nije toliko opasan.

Istovremeno, zdravorazumski su skeptični prema vakcini i postaviće sebi logično pitanje - zašto bih se trebalo vakcinisati ako sam dobrog zdravlja i ako vakcina može izazvati određene neželjene efekte?

Sami naučnici, posebno ako su naučnici u pravom smislu te reči, moraju biti skeptični prema bilo kojoj vakcini protiv COVID-19 koja će se pojaviti na tržištu za nekoliko nedelja (ili dana?).

Vakcina nikada nije stigla tako brzo. Testovi su izvedeni što je više moguće u kratkom vremenskom periodu, ali definitivno nisu ni približno onoj količini testiranja (i dugoročnog praćenja) koja bi bila urađena da situacija nije bila toliko hitna.

U prevodu - vakcina će nesumnjivo imati neželjene efekte kod nekih ljudi, potencijalno tragične, ali opšta računica je sasvim jasna: žrtve vakcinacije biće znatno manje od žrtava virusa ako se dozvoli da i dalje muči. Ovde smo došli do brzog etičkog i statističkog zaključka da je neophodna masovna vakcinacija. Ali to pojedinačno rasuđivanje o toj temi je sasvim druga priča.

Ljudima je jasno da će ih uzimanje vakcine dovesti u određeni rizik, vrlo verovatno veći od rizika koji uvek postoji kao rezultat vakcinacije - ali velika je razlika ako se vakcinišemo vakcinom koja je testirana decenijama ili nečim što je upravo pripremljeno u hitnim slučajevima. Već imamo priliku da vidimo da se neke „čudne“ stvari događaju kada je u pitanju marketing određenih vakcina koje su predodređene za masovnu upotrebu.

Dakle, prvi pristup - onaj gde vakcinacija nije obavezna i gde svako želi da se vakciniše - neće postići cilj. Možda će države početi sa ovom taktikom, posmatrajući za nekoliko dana kakav će biti stvarni odgovor, a zatim će krenuti i druge dve metode.

Drugi metod je obavezna vakcinacija. Znamo kako to izgleda - svi ljudi moraju biti vakcinisani i država će upotrebiti prisilu da to ostvari. Neki će se buniti, neki će protestirati, ali država uvek ima načina da svojim građanima nametne ono što želi.

I treba naglasiti da je ovo „država“ - a ne trenutna politička opcija na vlasti, zapravo nije bitno koja opcija.

Postoji linija podele između države i politike, i to bismo mogli jasno naučiti posmatranjem ove pandemije. Naime, države koje se naizgled politički razlikuju, ponašaće se isto, ili gotovo isto, kada se suoče sa pretnjom, u ovom slučaju virusnom epidemijom. Stoga, na primer, tzv „anti-vakseri“ ne mogu da nađu svoje stavove sklone državnoj vlasti bez obzira na to koliko su puta pregledali mapu sveta.

Obavezna vakcinacija je „rešenje“, ali je prilično žestoko rešenje koje će izazvati brojne negativne reakcije, posebno u liberalnijim zemljama gde bi se takav poredak smatrao kršenjem ljudskih prava i ljudskih sloboda.

Međutim, država nas već podseća da smo u „ratu“ protiv ovog virusa i zna se šta znači kad država kaže da smo u ratu.

Država, kada postoji ratno stanje, može prisiliti svoje stanovnike da umru za nju. U vreme vojne mobilizacije, građani više nemaju pravo da biraju da li žele da se bore ili ne, moraju. Često kroz istoriju, a ni danas nismo mnogo napredovali, oni koji odbiju poziv države, dezerteri, mogu biti osuđeni na smrt (kao upozorenje drugima) - mada im naredba može biti smrtna kazna (ili ranjavanje). Za državu, koja je telo kojim upravljaju ljudi, ali na neki način „autonomno telo“, nema prevelike razlike u tome ko ga napada - bilo da je reč o stranoj vojsci, prirodnoj katastrofi, virusu ili nečem drugom. Kakva god bila pretnja, ona će izdati prinudna naređenja da se brani. Naravno, „šta je tačno država“ jedno je veliko pitanje koje već prevazilazi opseg ove analize i ovde moramo zaustaviti ovu digresiju.

Šokantna vest da je jednog dana vakcinacija bila dobrovoljna, a narednog jutra postaje obavezna, prilično je „dobar recept“ za stvaranje veće nestabilnosti, nepoverenja stanovnika prema institucijama itd.

Stoga postoji, pored ovа dvа, još jedan pristup.

Treći pristup je nešto između 1 i 2. Cilj je postizanje masovne vakcinacije, ali po mogućnosti bez pokazivanja činjenice da je država spremna da nametne stvari svojim građanima na silu (uvek je spremna, ali u „tihim vremenima“ teži da se zaboravi).

Kako to postići? Inicijative!

Najjednostavniji način je onaj koji svima prvo padne na pamet kad pomenemo inicijativu - novac.

Da, postoji vrlo realna mogućnost da države mogu platiti svojim građanima da se vakcinišu. Na taj način niko ne može reći da je „prisiljen“ - iako zapravo jeste.

Većina ljudi živi u novčanoj oskudici i teško može da odbije ovakvu novčanu nagradu. Koliko novca je uključeno?

To će morati da definiše svaka država koja se odluči za takav pristup. Biće „taman toliko“ da dovoljno ljudi dođe po njega. Privremeno reći koja bi tačno cifra bila bila bi neprofesionalno, ali ljudi koji se bave makroekonomikom zemlje/regiona trebali bi lako moći da izračunaju ovu cifru prema opštem stanju u društvu.

Iako zvuči kao „skupa“ metoda po državi, to zaista nije. Zašto?

Jer svaka država, kada stavi brojeve na papir, brzo će otkriti da je mnogo jeftinije platiti građanima da se vakcinišu nego da nastavi sa varijacijama zaključavanja koje je finansijski mnogo više pogađaju.

Naravno, država nije glupa - prva vakcina će biti puštena dobrovoljno da vakciniše sve one koji to ne moraju da plate!

U čemu je problem sa ovom trećom metodom? Pre svega, to je oblik eksploatacije sopstvenih građana.

Drugo, ako država počne da nudi novac u zamenu za vakcinaciju, među skepticima bi mogla da se stvori grupa ultraskeptika, koji će u njoj videti potvrdu da sa vakcinom „nešto nije u redu“.

Ali nije sve u novcu.

Ova treća metoda je proširiva. Isplata u zamenu za vakcinaciju mogla bi se stoga nazvati pristupom „ZA“.

Naime, umesto novca, država bi mogla da svojim građanima da u zamenu za vakcinu ono što im je prethodno oduzela (mada za novac, neki će reći, isto može da se kaže) - može im vratiti slobodu!

Kako bi ovaj „3B“ pristup funkcionisao? Na način da će građani koji su vakcinisani imati potvrdu kod sebe, a ta potvrda će im omogućiti mnogo toga što drugi ne mogu.

Prvo, moći će da se kreću bez maske. Moći će da ignorišu socijalnu distancu. Ali to nije sve - vakcinisani će moći da uživaju u brojnim „bonusima“ koji će biti zabranjeni onom drugom delu populacije (mada je do pre godinu dana sve bilo dozvoljeno svima za vreme „stare normalnosti“).

Američki list Bilbord objavio je zanimljiv ekskluzivni članak o tome kako Ticketmaster Corporation, koja prodaje ulaznice za koncerte, sportske mečeve i druge događaje, razmatra uvođenje opcije prema kojoj bi kartu mogli kupiti samo vakcinisani (dan kasnije Ticketmaster je rekao da nije tako).

Mnoge aviokompanije već razmatraju novo pravilo prema kojem samo vakcinisani ljudi smeju da upravljaju svojim avionima...

U tome možemo biti beskrajno kreativni. U bioskop mogu samo vakcinisani? U prodavnicama su dozvoljeni samo vakcinisani ljudi? Samo vakcinisane osobe mogu se registrovati na romantičnim stranicama za upoznavanje? Brzo ćemo smisliti neke naučno-fantastične scenarije koji sada zapravo postaju deo nove stvarnosti.

Dakle, treća metoda je zapravo razdvajanje stanovništva na vakcinisano i nevakcinisano. Tako će oni koji odbiju da se vakcinišu postati poput onih iz prethodne ere koji su odbili da poseduju mobilni telefon.

Naravno, to je „perfidna“ i „lukava“ metoda, ali verovatno bi pokušali iste pre uvođenja prisilne vakcinacije. Tako ionako stvari danas funkcionišu. Ljudi dobrovoljno daju ono što se od njih traži, a ponekad im je to moralo biti oduzeto na silu. Ovo se svakako odnosi na privatnost pojedinca, koja je navodno veoma važna, ali pojedinac svojim učešćem u društvenim mrežama, obično imenom i prezimenom, dobrovoljno daje svu svoju intimu u zamenu za vrlo malo (virtuelna prijateljstva).

U slučaju vakcinacije dobiće mnogo više, dobiće natrag slobodu, dobiće „VIP propusnicu“ na mesta gde nema zaraženih, među ljudima, u gomili ... nazad u „staru normalu“. Iako neće biti takvog stvarnog povratka, možda zato što ni „staro“ nije bilo sasvim normalno?

Ali zašto bi onda država plaćala građanima da primaju vakcine? Jer ove metode zvuče vrlo uverljivo. Platila bi, jer joj je imunitet stada bio potreban brzo, a ne da mesecima polako nagovara ljude nekim psihološkim trikovima da dođu i vakcinišu se.

A ako nema novca (ili volje) za takve inicijative? Zatim pređite preko prilaz 3 i pređite na prilaz 2 - obavezni, prisilni i tačka. Trenutno država zapravo nije toliko zabrinuta kako će vakcinisati svoju populaciju, već da li će vakcina biti efikasna, a to ostaje da se vidi.

Sve ove pristupe detaljno je opisao profesor Julian Savulescu sa Univerziteta u Okfordu i on nije jedini i ne bi bilo iznenađujuće da neko osmisli još jedan „novi pristup“, ali činjenica je da će se sve to dogoditi prilično brzo.

Konačno, podrška obaveznoj vakcinaciji, prema najnovijim istraživanjima, opada kako se kriza produbljuje. To znači da skepticizam raste. Nije ni čudo što je ovo u atmosferi u kojoj se čini da se mediji, stručnjaci i vladini zvaničnici ne mogu uzdržati od širenja kontradikcija.

Pristup ovoj pandemiji, sa psihološko-informativne tačke gledišta, bio je poražavajući od prvog dana. Možemo se samo nadati da ćemo do neke sledeće pandemije naučiti nešto iz ovog iskustva (zadržavajući pritom smokve da se drži stogodišnjeg intervala u pogledu pojave!).

(24vesti.com via)

1

Najčitanije vesti