Ako se dobro sećam, prvi put sam naišao na taj izraz u jednom proznom delu Rabindranata Tagora, ili da nije bilo njega, to je sigurno bio neki drugi indijski pisac.

Takozvani „smeđi sahibi“ u Indiji pod britanskom vlašću bili su oni Indijci koji su bili fanatično vezani za Britaniju, nesvesno voleli sve britansko, evropsko, „belo“, do te mere da su mrzili sve indijske, „azijske“, domorodački “.

Smeđi Sahibi oblačili su se strogo u evropskom stilu, komično oponašajući manire britanske gospode, komunicirajući jedni s drugima na engleskom itd. ...

Smeđi Sahibi često su dolazili iz redova onih Indijaca koje su Britanci zapošljavali u nižim ešalonima kolonijalne administracije.

Inače, sama reč „sahib“ (arapskog porekla koja je u Indiju ušla preko Perzijskog), u značenju - „vlasnik“, „gospodar“, korišćena je u Britanskoj Indiji kao naslov za koji su Britanci i svi Evropljani očekivali da im se obrate Indijci. Otuda je termin „smeđi sahib“ nastao kao ironično ime za pomenutu klasu Indijaca, koji su se pred svojim zemljacima igrali „Britanci“ i „Evropljani“.

Inače, pridev „smeđi, braon“ je aluzija na ton kože tipičan za Indijce, uzet kao kontrast „stvarnom“, odnosno „belom sahibiju“. Fenomen „smeđeg sahibija“ uopšte nije bio smešan. Smeđi Sahibi usavršili su britanske rasističke predrasude prema ljudima kojima su pripadali. Slušajte sada iz usta britanskog kolonijalnog zvaničnika u Indiji o kojim predrasudama se radi. Mortimer Vheeler (1890-1976), naime, vidi i tretira Indijce na sledeći način: "Sklon sam im brutalnom uznemiravanju.“ Upravo taj arhetipski stav kolonizatora prema kolonizovanim oni bezrezervno prihvataju kao svoje i smeđe Sahibe, pretvarajući se tako u samokolonizatore.

Pogađate, ovde uzimam „smeđe sahibstvo“ kao naziv za fenomen, koji nije ograničen na stara kolonijalna carstva, ali je i danas prisutan u mnogim zemljama sveta, uključujući i našu voljenu i prezrenu Makedoniju.

Savršeno i semoralno

Čitajući opis smeđih sahiba iz Indije, verujem da su neki od vas došli do spoznaje: „Čekajte, upoznao sam slične ljude!“

Da, „smeđi sahibi“ su sa nama već duže vreme. Ima ih dosta u onome što se naziva „nevladin sektor“ (mada se, sudeći po finansiranju iz ove ili one strane vlade, a ponekad i naše-makedonske, ispostavlja da je to „najvladiniji“ sektor u zemlji); ali do sada vam se čini da ste mastilo prosuli na papir, već ugrađen u skoro sve društvene pore. Gledaju nas odozgo, mi ih doživljavamo kao nekoga, nekoga sa zavišću, drugog sa podsmehom, a trećeg sa žaljenjem. Za nas svako jutro sunce izlazi na jednoj strani sveta, a za njih izlazi na drugoj strani.

Za sada ih ne osuđujte, pokušajte da ih razumete! „Smeđe sahibstvo“ kod nas, ali i drugde, ne može se svesti na socijalni ili čak psihološki fenomen.

„Smeđi sahibizam“ je u osnovi (kvazi) religiozni fenomen. Da biste razumeli kako ovaj fenomen funkcioniše, prvo morate naučiti da gledate očima „smeđih sahiba“, da usvojite, iako privremeno, pogled „smeđih sahiba“. Tako se, pre njihovog (a sada i vašeg) pogleda otvara viziju svemogućeg, savršenog i svemogućeg Zapada, koji ima monopol da definiše šta je istina, dobro i lepo, nego je sam po sebi u suštini istinit, dobar i lep. Shodno tome, nezapad može učestvovati u istini, dobru i lepom samo ako slepo i bezuslovno sledi Zapad u svakom smislu.

Pa ipak, takva težnja, ma koliko bila teška, nikada ne dostiže savršenstvo, a samim tim jednakost sa Zapadom ostaje nedostižna, jer ne-zapad, iako prepušten sam sebi, neizbežno pre ili kasnije ispoljava svoju iskonsku prirodu kao nešto lažno, zlo i ružno. Ukratko, ovo su osnovne „dogme“ (kvazi) religije „smeđih sahiba“ bilo gde u svetu.

Oni, normalno, nisu eksplicitno izraženi, ali u javnoj sferi se implicitno shvataju kao nešto samo po sebi očigledno. Izvinite, ovde i bez želje primoran sam da se setim g. K. Česterton (1874-1936), koji kaže: „Kad čovek prestane da veruje u Boga, to ne znači da neće verovati ni u šta, već će, naprotiv, početi da veruje u sve.“ „Zapad“ tako postaje zamena za Boga, a njegovi „sekularni“, „napredni“ obožavaoci pokazuju tako nepokolebljivu i revnosnu veru, na kojoj svaki vernik „običnih“ religija može samo iskreno da zavidi. Vera „smeđih sahiba“ ne poznaje Tominu sumnju, nije bila primorana unutrašnjom borbom između izvesnih i nesigurnih da viče - „Verujem, pomozi na moje neverje“, nije zakoračio u „ mračnu noć duše “Huana de la Kruza (1542-1591). Sve im je jasno, njima je sve jasno, sve im je očigledno. Blago njima!

Jasno je da se „smeđi sahibi“ istovremeno osećaju i najpozvanijima da vrše službu „prvosveštenika“ svog „božanstva“. U stvari, oni svoje mesto u društvu vide pretežno za nas „smrtnike“ da tumačimo „signale“ koje nam je poslao Zapad, baš kao što su paganski sveštenici iz starog Rima tumačili signale Jupitera poslate letom ptica iznad Horizont. Zanimljiv je „bog“ ovaj zapadnjak, koji nas izgleda podseća na zaplet iz mezopotamske mitologije, prema kojem su bogovi stvorili ljude za sebe, da budu ono što su životinje za ljude. Tako zapadne instance prečesto izbegavaju da nam kažu nešto poput ljudi rečju, ali svejedno, kao da smo domaće životinje, više vole da nas „signaliziraju“.

Ruka koja daje

Neki mogu sumnjati u (kvazi) religioznu teoriju o poreklu „smeđeg sahiba“. Oni će istaći da postoji više prizemnih faktora, kao što su - pahuljice, devize, odnosno strane dotacije. Ja se lično ne slažem sa ovim mišljenjem. S tim u vezi, uradio sam sledeći misaoni eksperiment: Naime, ako se „smeđi sahib“ nudi kao izvor prihoda od materijalnog postojanja koji dolazi iz njegove zemlje umesto stranih grantova, onda neka taj iznos bude isti kao i strani grant, i dok obim i vrsta radnih obaveza, kao i svi prateći uslovi ostaju potpuno isti, kakav će izbor učiniti? Uveren sam da bih više voleo bespovratna sredstva, odnosno izvor prihoda koji dolazi sa Zapada. Dotacija, prema tome, nema samo materijalnu vrednost, već i simboličku, kao očigledna veza primaoca sa „božanskim“ Zapadom. Darovnica se pretvara u neku vrstu „relikvije“, baš kao kad hodočasnik koji se vraća sa hodočašća nosi kamen sa svetih mesta kao dokaz da je zaista bio tamo, predmet za koji veruje da odražava mističnu snagu svetaca i nesvesno ga koristi i kao razlog za ponos onima koji nikada nisu hodočastili. Upravo je to značenje inostrane donacije za „smeđe sahibe“. Život od stranih grantova čini da se osećate moralno superiornim u odnosu na one koji ne žive od njih.

Pa, ne moramo toliko idealizovati. Naravno, među „smeđim sahibima“ biće i onih čiji je primarni interes materijalni. Uostalom, to se uvek može očekivati u situacijama kada  „pada, kiši“ nezarađeni novac. Razumljivo je da grant nije isto ako programer proda svoj softver u inostranstvu, ili autor napiše knjigu koju će objaviti strani izdavač ili arhitekta plasira svoj dizajn u inostranstvo. Iako prihod od njih takođe dolazi iz inostranstva, ipak se radi o zarađenom novcu, o normalnoj ekonomskoj aktivnosti. Dotacija se nudi kao neka vrsta poklona, odnosno nešto u početku nezarađeno, tako da ima više potencijala za korupciju. Mito korumpira pojedinca, a grant celo društvo. Još jedna posledica uticaja stranih grantova je da smo lišeni „artikulacione klase“, odnosno ljudi koji znaju kako da artikulišu interese, strahove i nade različitih slojeva naših sugrađana. Budući da samo postojanje mnogih ljudi koji se bave umetničkim, informativnim i intelektualnim životom sada prevashodno zavisi od grantova, oni svoju lojalnost zadržavaju prvenstveno za „ruku“ koja daje grant, a ne za one sugrađane sa kojima bi bili povezani sa osećajem bliskost ili zajednički interes. Građani, kao posledica toga, postaju „socijalno nemi“.

Ali sugrađani se znaju osvetiti humorom. Dakle, oni koriste neukusne izraze, poput „intelektualac ​​džuboksa“, u smislu ko će ubaciti kakav novčić, odnosno dodeliti takvu pesmu koju „intelektualac“ peva. Jedna stvar mi je bila čudna. Obično radnici nevladinih organizacija i „civilni aktivisti“ stvaraju sliku o sebi kao nepokolebljivim borcima za ovaj ili onaj visoko moralni cilj, a njihov sentimentalni moralizam često prevazilazi granice emocionalnog kiča.

Pa ipak, do sada ne znam ni jedan primer da je iko od njih javno odbio stranu donaciju iz moralnih razloga. Na šta mislim? Ovde, recimo - „zato što je strana vlada, od koje potiče grant, bombardovala ili napala zemlju, zbog svog nehumanog odnosa prema migrantima ili sistemskog rasizma, ja i / ili naša organizacija to odbijamo u znak protesta i moralne pobune Ne govorim ovo napamet, jer lično znam ljude iz drugih istočnoevropskih zemalja koji su upravo to učinili - iz moralnih razloga su već odbili stranu donaciju. Ali naša Makedonija izgleda da želi da potvrdi Konfucijev zaključak. Naime, kada je Konfucije stupio na dužnost premijera svoje rodne zemlje Lu.

Ovo je veoma uznemirilo susednu državu Či, koja se plašila da će kao rezultat reformi koje je sprovodio Lu postati prejaka. Otuda je vladar ’Čia smislio genijalnu ideju. Naime, svom kolegi princu Tungu iz Luja poslao je na diplomatski poklon osamdeset zavodljivih plesača, koji su imali (kako se pristojno izraziti) vidljive i opipljive „osobine“. Izluđen do te mere od njih, princ Tung potpuno je zanemario svoje državne obaveze. Razočaran, Konfucije podnosi ostavku, govoreći: „Nikada nisam sreo nikoga ko bi voleo vrlinu više od nepristojne strasti.“ Ako bismo ovu Konfucijevu izreku prilagodili našoj sadašnjosti, moglo bi biti nešto poput: „Do sada, nisam upoznao nikoga ko bi voleo vrlinu više od inostrane donacije."

Pošto ovo što sam upravo rekao daje nagoveštaj beznađa, da bih vas razveselio, odlučio sam da napravim ad hoc šalu: Dve „NVO“ sede u kancelariji i odjednom sa televizora začuje se panični glas hitne vesti - „približava se ogromni asteroid na Zemlju i za 36 sati pogodiće našu planetu; Naučnici procenjuju da nijedan poznati oblik života neće moći da preživi udar." U tom trenutku jedna „nevladina organizacija“ gleda drugu i kaže - „a posle toga, da li ćemo i dalje dobijati grantove?“

Beli čupavi rep

Ko je izvor i nosilac suvereniteta naše zemlje? Kažemo da smo demokratija, pa bismo očekivali da su ljudi izvor suvereniteta. Nominalno je tako, ali šta vidimo u stvarnosti? Koga, zapravo, na kolektivnom psihološkom nivou smatramo krajnjim garantom legitimiteta političkih procesa, koga nazivamo neospornim autoritetom? Na primer, kada glasamo, kada smatramo da je rezultat legitiman? - tačno, kada će to „stranci“ zvanično prepoznati. Ili u slučaju da javna ličnost ili čitava grupa smatraju da je neopravdana ili ugrožena, na koju krajnju instancu se govori, koje su reči njena poslednja zaštita? - upravo ovako: „O tome će biti obaveštene strane ambasade!“

Otuda se čini da postoji nesklad između nominalnog nosioca suvereniteta i onog koga zaista smatramo suverenim u našim glavama. Prema ovom drugom kriterijumu, možda bi bilo ispravnije nazvati ga - „ksenokratija“ (od grčkog - „xenos“ / kenos /: „stranac“, „stranac“), a neko bi se usudio da precizira - „demokratija ambasade“. Ali da budem iskren, u ovom trenutku Makedonija, kao, zapravo, većina zemalja na svetu, bar privremeno živi u režimu „krunisanja“.

Kada u gornjem kontekstu kažemo „stranac“, prvo što nam padne na pamet nije Kenijac, Malezijac ili Gruzijac. Jasno, mislimo na druge vrste „stranaca“, one koji su idealno sa zakrivljenom kosom, plavušama, duguljastim lobanjama i plavim očima, one koji „jedu dobro, misle dobro i žive dobro“, odnosno oni koji su sve da nismo, do te mere da nas je sramota sakriti se u mišju rupu kada se pojave ta svetlonosna stvorenja.

Ti „stranci“ predstavljaju „međunarodnu zajednicu“, koja se, pak, ... sastoji od koga, zapravo, ta „međunarodna zajednica“? Iz Kine? - ne! Iz Indije - šala! Iz Perua? - nimalo! Iz Rusije? - Bože sačuvaj! Dakle, samo sa Zapada? A Zapad (u klasičnoj definiciji kao Zapadna Evropa i anglosaksonski prekomorski klonovi) predstavlja ... 10% čovečanstva! Ne raspravljajte sa mnom, izračunao sam. Dakle, kad god kažemo - „moramo slediti svetske trendove“, „moramo ići u korak sa čovečanstvom“ itd., pod „svet“ i „čovečanstvo“ podrazumevamo samo tih 10%!

A šta smo mi onda, ostalih 90%? - „podljudi“, „neljudi“ „loše sastavljene igračke“? Ah, kako se pronicljiv pokazao N. S. Trubetskoi (1890-1938), koji je u svom eseju iz 1920. „Evropa i čovečanstvo“ ističe da su „ljudski primerci“ tog Zapada „uvek bili naivno uvereni da su jedini narod, pa sebe nazivaju„ čovečanstvom “, svoju kulturu nazivaju„ univerzalnom ljudskom civilizacijom “, a bar sopstvenim šovinizmom oni to smatraju „kosmopolitizmom“. „Evo ovih„ stranaca “pod čije smo noge (mentalno) položili svoj suverenitet.

U takvoj psihološki prihvaćenoj „ksenokratiji“ naši dragi prijatelji „smeđi sahibi“ su u svom elementu, kao samozvani posrednici između „stranaca“ i nas „raja“. Samo slušajte s kakvim sladostrasnim drhtajem u glasu neki od njih kažu „r“ u reči „stranac“ - „treba da slušamo strance“, „poruke koje su nam stranci poslali bile su jasne“, „moramo se ponašati onako kako kažu stranci “. Žao mi je samo svih zapadnih diplomata smeštenih u Makedoniji, kao i emisara koji nas privremeno posećuju. Koliko se dobro nose sa toliko servilnosti, udvaranja i pohlepe? Čak sam i sklon da mislim da nakon povratka u matične zemlje većina njih mora proći bar nekoliko sesija psihoterapije da bi se oslobodila emocionalnih posledica takvog iskustva. Inače, već pretpostavljate koji su konkretni „stranci“ i čija „ambasada“ u ovom aspektu mora biti najteža.

Gledajući određene ljude u javnoj sferi, koji se u gotovo svakom svom pismenom ili usmenom obraćanju na bilo koju temu osećaju obaveznim da uključe ritualnu laskavu frazu za „našeg najboljeg prijatelja“, „našeg jedinog partnera“, „garanta našeg postojanja“ itd., čovek pomisli da oni svesrdno veruju da tamo negde treći podsekretar iz osme kancelarije „vrhovne ambasade“ nema važniju obavezu nego da pažljivo prati sve ono što se kod nas javno sročava i govori, tako da piše im „pozitivne zareze“ na osnovu kojih su uvereni da će im se „dobre stvari“ dogoditi kasnije u životu.

Neka ovo laskanje dolazi samo iz „nižih“ ešalona politike i društva. Ali to nije slučaj, već dugo smo svedoci kako se i viši državni organi nedostojno ponašaju kada su u pitanju „stranci“. Zapravo, obratite pažnju na tipično držanje koje naši državni zvaničnici pokazuju već trideset godina u prisustvu nekog „zapadnog faktora“. Tako, ako sede za istim stolom, glava našeg predstavnika je instinktivno okrenuta ka „faktoru“, sa maksimalno otvorenim očima i minimalnim treptanjem, mehaničkim klimanjem, a izraz lica - blaženo tup, pa je sledeći, koji očekujete, negde sa zadnje strane na delu tela se iznenada pojavi beli čupavi rep, koji će početi da se nekontrolisano kreće, baš poput pudlice, koja pozdravlja vlasnika koji se vratio sa posla. Znam da je ova priča karikatura, ali karikatura kao žanr uvek poprima stvarne telesne i karakterne osobine, koje umetnički prenaglašava kako bi prenela određenu satiričnu poruku.

„Smeđi sahibi“ u bilo kojoj poziciji ne samo da se ne stide, niti maskiraju svoju servilnost, već upravo suprotno, svoj osećaj samopoštovanja crpe upravo iz demonstrativne poslušnosti usmerene na „faktore“. Ovo me je podsetilo na najšokantniju scenu (bar za mene) iz autobiografije (1845) Fredericka Douglasa (1818-1895), prvog crnog američkog pisca. Opisuje svoj život roba na plantaži, a u jednom odlomku nam govori šta se dogodilo kad su se robovi sa različitih plantaža sreli na bunaru ili negde drugde. U takvim prilikama često su izbijale svađe, koje su mogle završiti tučnjavama. I možete li pogoditi zašto su se robovi tako žestoko svađali? Ne možete, zar ne? Pa, reći ću vam - o tome čiji je gospodar bolji!

Sir i mevce

„Smeđi sahibi“ nas uveravaju da treba da se pomirimo sa gaženjem obraza i dostojanstva, jer je navodno to bio jedini način da dobijemo kartu za evropsku loptu. A čini mi se da i oni imaju skriveni motiv, naime, osećam koliko su erotski uzbuđeni krckanjem obraza pod nogama dok marširaju ka Evropi. Čekaj, šta očekujemo od te Evropske unije? Nemojmo se zavaravati, „raj“ u članstvu u EU, pre svega, privlači priliku da pobegne iz Makedonije i „radi i živi“ negde u Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj, shvatajući da, čak i ako ode, tamo neće ići živi život Nemca u Nemačkoj ili Holanđanina u Holandiji, ali život istočnoevropskog emigranta u Nemačkoj ili Holandiji, a to su dva potpuno različita života. Naše političke elite, s druge strane, članstvo u EU vide kao priliku da ostvare svoju fantaziju nakon nedaća i iskušenja domaćeg političkog života da dobiju zasluženu nagradu u redovima briselske birokratije. Neka postoje oni „komesari EU“, „emesari EU“, „evro-šta-još-ne“, kao neka vrsta „političkog zagrobnog života“ u briselskom visećem rajskom vrtu, „ni na nebu ni na zemlji, već pod oblakom “, Gde im neće dosaditi drski i nezahvalni ljudi koji ih mole, zamislite, da ispune svoja obećanja, gde nema „sujetnih novinara “koji bi„ vadili dušu “, gde je sve lepo, sve je nežno, sve je raduje se ...

I znam, sada će pokušati da prikriju svoju sramotu „smokvinim listom“ govoreći ne, ne težimo tome, mi smo na lopti EU iz nekih prizemnih motiva, ali reč je o čistoj platonskoj ljubavi prema „evropskim vrednostima“.

Usput, da li su svesni da samo sročanje „evropske vrednosti“ ima rasistički prizvuk? Ako zaista govorimo o vrednostima etičke prirode sa opštom valjanošću, onda su to jednostavne vrednosti i ne može im se dati geografski, civilizacijski ili rasni atribut. Govoriti o „evropskim vrednostima“ u ovom kontekstu jednako je apsurdno kao i govoriti o „južnoameričkom kvadratnom korenu“ ili „afričkom zakonu gravitacije“. Dakle, izaberite - ako su evropski, onda to nisu vrednosti, ako su vrednosti, onda ne mogu biti evropski.

U stvari, cela lopta Evropske unije za mene izgleda kao igra mačke i miša, gde su mačka „stare“ članice, pre svega Nemačka, ali i Francuska, zemlje Beneluksa itd., A miševi su „nove“ članice istočne Evrope. Mačka baci sir mišu, tj. poznate evropske grantove i fondove, a zauzvrat dobija mišju muvu, odnosno zagarantovano tržište bez konkurencije već uništene domaće industrije, kao i jeftine radne snage. Lopta će se slomiti kada trošak za „sir“ postane jednak ili veći od prihoda „sira“. Do tada će voziti kao i ranije. Istini za volju, postoje lukavi „miševi“ poput Poljske, koja s guštom guta sir, ali ne daje puno svog voća, pa pokušava da razvije vlastitu industriju sa poljskim brendovima, odbija da uvede evro kao svoju nacionalnu valutu, ali istovremeno zna da koristi druge države, pre svega Ukrajinu, kao „miša“.

Ne treba mnogo da razmišljate da biste shvatili da su u ovoj igri „smeđi sahibi“ u datoj zemlji strateški najbolje pozicionirani da presretnu „sir“. S tim u vezi, podsećam da kada sam pogledao ankete sprovedene u nekim od novoprimljenih država članica EU iz jugoistočne Evrope o prednostima i gubicima članstva, ljudi koji rade u realnoj ekonomiji nisu videli značajna poboljšanja u svom životu, a malo njih čak su primetili pogoršanje, dok su među ispitanicima najviše poboljšanja u sopstvenom životu osetili administratori i ... zaposleni u nevladinim organizacijama.

Pola i četvrt

Sto kamšika na tuđim leđima ne boli, osim ako neko „ne pati“ od empatije. Živeći ovde u paradigmi „kolonijalne demokratije“, kako je naziva A. A. Zinovjev (1922-2006), na pitanje ko je sposobniji za empatiju - „smeđi sahibi“ ili „stranci“, možemo povući zanimljivu paralelu sa erom „pravog“ kolonijalizma.

Naime, među predstavnicima evropskih kolonijalnih administracija često je bilo moguće pronaći one koji su pokazivali iskreno poštovanje i saosećanje prema ljudima u zemlji u kojoj su bili smešteni. Na primer, među britanskim zvaničnicima u kolonijalnoj Indiji bilo je ljubitelja indijske kulture koji su bili kritični prema zloupotrebama britanske moći.

S druge strane, tako nešto nije moglo ni da se zamisli kada su u pitanju smeđi sahibi. Možda će to iznenaditi, ali među osnivačima Indijskog nacionalnog kongresa 1885. godine, organizacija koja je najverovatnije postigla nezavisnost Indije, bili su Britanci, poput Alana Octaviana Humea (1829-1912) i Villiama Vederborna (1838-1918). .

Ovde su se kod nas tokom proteklih godina susretale zapadne diplomate, koje su po završetku svojih mandata sa moralnog stanovišta mogle da kritikuju ponašanje Zapada prema Makedoniji u određenim ključnim situacijama. U ovom kontekstu mi odmah pada na pamet ime prvog nemačkog ambasadora u našoj zemlji (Makedonija), Hans Lothar Stefan. I da li su domaći „smeđi sahibi“ sposobni za takvu kritiku ili im je bar potrebna objektivnost? Pa, uvek se mora igrati uloga „većeg katolika od pape“.

Ceo ovaj psihološki čvor smeđeg sahiba maestralno je razvezao indonežanski pisac Pramudia Ananta Tour (1925-2006) u svom romanu „Zemlja naroda“ (1980). Radnja se odvija na glavnom indonežanskom ostrvu Java tokom holandske kolonijalne okupacije ... izvinite, administracijo. Tu ulogu „smeđih sahiba“ igraju pripadnici tzv Indo klasa, odnosno javanci, koji su po poreklu imali malo „bele“ krvi. Oni su najfanatičniji branitelji kolonijalnog statusa kuo, najrevnosniji zagovornici svega holandskog i evropskog naspram Javanaca i starosedelaca, što oni tobože preziru.

Ali istovremeno osećaju kao „pravi“ belci, „pravi“ Holanđani ih zaista smatraju „polu-ljudima“, a zauzvrat, oni sami to nadoknađuju lečenjem svojih sunarodnika, koji nisu imali „sreće“ da imaju više kap „bele“ krvi, kao „četvrt-čoveku“.

Najzanimljivije je da je među Holanđanima, naprotiv, bilo onih koji su mentalno stali na stranu „starosedelaca“. Tako ovde susrećemo lik profesorice Magde Peters, koja polako počinje da se identifikuje sa njenih javanskih učenika, a ta empatija dovela je do toga da otvoreno podrži oslobodilački pokret protiv kolonijalne vladavine, pa su je vlasti proglasile „subverzivnim elementom“ i deportovale natrag u Holandiju.

Turban i tačke

Najlakše je pisati o fenomenu koji lično ocenjujete negativno, u trećem licu množine, o tamo nekim - „oni“, za koje mislite da mirne savesti možete da prepišete „terapiju“ koja se sastoji od podsmeha i lukavstva. Međutim, kako sam dublje zalazio u temu „smeđeg sahiba“, postajao sam sve svesniji da ovaj fenomen nije bio svojstvo samo određenih kategorija ljudi, za koje sam, prirodno, smatrao da ne pripadam. Naprotiv, u našem zajedničkom ovde i sada izgleda da smo svi postali manje-više „smeđi sahibi“.

Dakle, „smeđi sahibi“ nisu među nama, „smeđi sahibi“ su u nama! Setio sam se kako mi se znalo desiti prilikom susreta sa ljudima iz nesrećnijih zemalja od naše Makedonije (ima ih, zamislite) da osetim uzbudljiv osećaj moralne superiornosti na osnovu činjenice da sam u poređenju sa njima nekako izgledao „zapadnije“ , Mogao bih da igram „zapad“ pred njima. Bože, kakve gluposti! Sramota me je što se crvenim od takvog svog pitanja. Pa, možda je Lao Ce u pravu kada kaže: „Prepoznavanje bolesti kao bolesti znači da više niste bolesni“.

Konačno, ima li nade za smeđe Sahibe među nama, ali i u nama samima? Naravno da postoji. Nada ima mnogo imena i začas ćete čuti jedno od njih.

1893. god. Mladi indijski pravnik, koji ima diplomu pravnika u Londonu, tipični izdanak viktorijanskog akademskog sistema i čvrsto uveren u britansku civilizacijsku superiornost, putuje u Južnu Afriku kako bi mu se sudilo u lokalnoj indijskoj zajednici. Tu ostaje više od dve decenije. Tokom svog boravka u Južnoj Africi, naš „laboratorijski primerak“ smeđeg Sahiba suočava se sa šokom drskog rasizma, šakom nepravde u svilenoj rukavici, ciničnim licemerjem onih koje je idealizovao celog svog života.

Kao rezultat svega ovoga, nešto je slomljeno u njemu! Konačno, 1915. ponovo kroči na indijsko tlo prvi put posle toliko godina.

Obećavajući advokat po imenu Mohandas (njegovo prezime ćete čuti za sekundu) otputovao je u Južnu Afriku u odelu najnovije londonske mode, zakopčanom u crnu kravatu, „prikvačenu i oblizanu“, kako i priliči smeđem sahibu.

S druge strane, u luci Bombai, 1915. godine, sada u belom turbanu i klimavim rukama, „velika duša“ - Mahatma Gandhi - sišla je s broda. Ono što sledi (da upotrebimo kliše) odlazi u istoriju ...

(24vesti.com via Igor Radev za Makedoniju)

1

Najčitanije vesti