Petak uveče 31. avgusta, sav fokus međunarodne vanjske politike vrti se oko severozapadne Sirije i percepcije da će svakog trenutka krenuti vojna ofanziva sa ciljem oslobađanja Idliba – ali, stižu druge vesti, vesti iz 1,500 km udaljenog Donbasa. Jedna eksplozija menja celi fokus - ubijen je Aleksandar Zaharčenko, lider Narodne Republike Donjeck, jedne od dve pobunjeničke tvorevine na istoku Ukrajine (druga je Narodna Republika Lugansk).

Mesto radnje, popularni kafe bar "Separ" u Donjecku. Zaharčenko, i još nekoliko njegovih bliskih saradnika, stižu tamo na večeru. Pakleni stroj već je montiran pre njihovog dolaska. Neposredno nakon njihovog ulaska u objekt - detonacija. Zaharčenko je ubijen na licu mesta, izvori navode kako je još nekoliko osoba ranjeno.

I, tako se Zaharčenko, "dečko iz Donbasa", pridružio crnoj statistici atentata eliminiranih pobunjeničkih lidera istočne Ukrajine. On je već 9. ili 10. na tom popisu.

U isti mah s vešću da je ubijen stigle su i prve optužbe - Moskva tvrdi kako je ovo atentat u režiji Kijeva, navodno kako bi se slomio sporazum iz Minska, dok Kijev tvrdi kako su ga ubili njegovi "ruski sponzori" jer im je smetao.

Ko je ubio Zaharčenka? Ubila ga je situacija u kojoj se našao još 2014. i, u neku ruku, kao i drugima, već tada mu je bilo presuđeno da neće dugo trajati. Sukob na istoku Ukrajine takve je prirode i neće se uskoro promeniti. Istok Ukrajine strpan je između nekoliko geopolitičkih tendencija, a životni vek lidera u takvom kotlu ne može biti dugačak.

U danima koji slede dolaze žestoke optužbe na relaciji Kijev-Moskva, najava eskalacije sukoba na samom terenu između pobunjenika i ukrajinskih vladinih snaga, no stvarna priča o Zaharčenku i njegovoj smrti je verovatno negde na pola puta, jer smetao je Kijevu, ali smetao je i Moskvi.

Sve je počelo 21. novembra 2013. Tadašnji ukrajinski predsednik, Viktor Janukovič, je EU liderima poručio da Ukrajina odustaje od ulaska u zajednički sporazum koji je imao za cilj da ojača odnose i eventualno jednog dana dovede do ukrajinskog članstva u EU. No, dani ukrajinske nezavisnosti davno su prošli, ako su ikada i postojali, i odluka Janukoviča značila je da Ukrajina prelazi u rusku orbitu i da će postati deo šireg integracijskog prostora kojeg je Moskva već pokrenula.

Tako je sve počelo, sve drugo što sledi je istorija. Izbila je pobuna na Majdanu, pojavila se Viktorija Nuland iz Vašingtona, počela je pucnjava po centru Kijeva, Janukovič je jedva izvukao živu glavu. Pro-Zapadne snage preuzimaju Kijev, Rusija pokreće očigledno već unapred pripremljeni plan za krizne situacije - u nekoliko brzih poteza "malih zelenih" celi Krim je pod kontrolom ruske vojske, i uskoro se odvaja od Ukrajine i putem referenduma pripaja Ruskoj Federaciji.

Ostaje još jedino pitanje istočne Ukrajine gde su znatan deo stanovništva Rusi. I oni žele van Ukrajine, ali neće im biti lako. Krim je, realno, gotovo potpuno etnički rusko poluostrvo, zna se gde ta dominacija počinje i gde završava. Istok Ukrajine - pokrajine Donjeck i Lugansk – to je jedna nezgodna mešavina Rusa i Ukrajinaca, i tamo se krimski konsenzus ne može više postići.

Rat u Donbasu traje, u onoj žestokoj fazi, od aprila 2014. pa do februara 2015. kada četvorka (Putin, Porošenko, Merkel i Oland) u Minsku, glavnom gradu susedne Belorusije, potpisuju sporazum koji bi trebao okončati sukob. Sukob se neće okončati, ali će se barem uveliko smiriti. Do sada je u ovom ratu ubijeno oko 3 hiljade civila i oko 10,000 boraca s obe strane.

Moskva nije mogla izbeći percepciju da ona i njeni ljudi stoje iza pobunjenika. Naročito ako se uzme da se na čelu Narodne Republike Donjeck nalazi Moskovljanin, Aleksandar Borodaj.

Javila se potreba da se pobuna na istoku Ukrajine prikaže što je više moguće kao autentičan ustanak naroda koji odbacuje kijevsku vlast, a ne kao ruski plan teritorijalne ekspanzije. To znači da se na mesto Borodaja treba staviti neko drugi, po mogućnosti neko iz samog Donbasa, "iz naroda". I tako dolazimo do mladog Aleksandra Zaharčenka (rođen 26. aprila 1976.) koji se već istakao kao borac (dva puta ranjen) u ratu protiv ukrajinskih snaga.

Zaharčenko je studirao za inženjera rudarstva, a kasnije se skromno probao i u poslovnim vodama. U svakom slučaju bio je idealan kandidat za novog lidera: lokalno lice, borac, neko iza koga bi i lokalno stanovništvo moglo stati.

Javlja se problem trgovine oružjem i reketa, javljaju se novi gospodari situacije. Kako smo već i pomenuli istaknuti lideri na istoku Ukrajine počinju nestajati - neki u atentatima, a neki se svesno sklanjaju osećajući kakva ih sudbina čeka. Je li Kremlj direktno povezan sa nekim eliminacijama? Direktna veza sigurno neće tek tako isplivati u javnost, no ne bi nimalo čudilo da Moskva iz pozadine nastoji bar donekle upravljati političkom situacijom na istoku Ukrajine.

Zaharčenko je u više navrata pokazivao svoje velikoruske afinitete tipične za "dečka iz Donbasa" koji nije svesan složene situacije u kojoj se našao. Po dolasku na vlast rekao je kako će Donbas biti bogat poput Ujedinjenih Arapskih Emirata, argumentirajući kako poseduju velike prirodne resurse (što je tačno), no njegova ideja nezavisnog Donbasa brzo se transformirala u ideju priključenja Rusiji. Iako je verovao da je to realan scenario, Moskva se od svega distancirala i šalje mu signale da malo olakša s takvim pričama jer iste postaju problem za rusku međunarodnu politiku.

Ko sve iz Moskve kontaktira Zaharčenka i govori mu kako bi stvari morale biti? Verovatno više ljudi sa raznim idejama. Jedan od njih je i "sivi kardinal Kremlja", kontroverzni propagandist Vladislav Surkov.

U tom periodu Zaharčenko počinje davati izjave kojima ne ostavlja dojam mudrog lidera već naivnog megalomana koji gubi dodir sa stvarnošću. Primerice, u jednom intervjuu poručuje kako Rusija treba zanemariti Berlin i sumesto toga treba se fokusirati na pokoravanje Londona. "Moramo osvojiti Britaniju. Anglo-Saksonci su zlo za rusku sudbinu. Ukoliko uspemo to će biti početak ruskog zlatnog doba", istakao je Zaharčenko.

Da ima grandiozne ideje koje zapravo želi implementirati postalo je jasnije prošlog leta - 18. jula 2017. Zaharčenko objavljuje stvaranje federacije pod nazivom Malorusija (termin za ove prostore koji datira iz doba Carske Rusije). Ne samo to, već ističe kako je Ukrajina "propala država" te kako će ista sada biti apsorbirana u novu državu, Malorusiju. I dok neki misle da je reč o nekakvoj političkoj šali, na službenim stranicama Narodne Republike Donjeck osvanula je i nova zastava kao i Ustav nove države.

Istog dana oglasio se i Igor Plotnjitski, lider druge pobunjeničke republike, Narodne Republike Lugansk, i poručio kako NRL neće učestvovati u takvom projektu. Nedugo zatim oglasile su se i ruske vlasti koje su javno odbacile ideju formiranja Malorusije, ističući kako su predani Mirovnom sporazumu iz Minska.

Ideja se tako raspala i pre nego što je zaživela. Kasnije su se pojavili navodi kako su na ovu ideju Zaharčenka nagovorili ljudi kao što je Surkov, a verovatno i ruski nacionalist blizak Kremlju, Zakar Prilepin (što je on kasnije i priznao). Radi li se o testiranju reakcije? A možda ovde govorimo i o nečem još ozbiljnijem, konfliktima unutar i oko Kremlja oko budućeg statusa Donbasa.

U svakom slučaju, Zaharčenko sve više postaje balast za Rusiju nakon toga. Možda je i sam toga bio svestan jer izvori govore kako je uz sebe uvek imao pištolj i obezbeđenje. Nije se bojao samo protivnika iz Kremlja već i lokalnih saboraca. Činjenica je da ga nikada nisu prihvatili svi, a neki lokalni uticajni u Donbasu gledaju kako da ga se reše od trenutka kada je preuzeo vlast.

Neko vrieme kruže glasine da će Zaharčenko biti smenjen, a kao potencijalni naslednik spominje se Denis Pušlin. Ipak, u ovom trenutku, kao privremeni lider nakon ubistva Zaharčenka postavljen je Dmitrij Trapeznikov, njegov zamenik.

Ubistvo Zaharčenka komentirao je još jedan istaknuti bivši akter sukoba na istoku Ukrajine, nesuđeni lider Igor "Streljkov" Girkin - u razgovoru za Blumberg istakao je: "Možda je ubijen zbog kriminalnih poslova ili je dosadio njegovim kustosima iz Kremlja, a možda su ga i Ukrajinci rešili. On je jednostavno bio problem svih".

Girkin Streljkov svakako zna šta priča, jer je i on mogao biti na njegovom mestu, jer je i sam u jednom trenutku bio favorit za lidera u Donbasu. Imao je podršku Kremlja, ali kasnije su odustali od njega jer im se činio previše slobodoumnim.

nica je da Zaharčenko jeste bio "problem svih" znači samo da će njegova smrt biti upotrijebljena za dalje političke borbe, a istinu i stvarne izvršioce će malo ko sada i tražiti.

Biće i drugih teorija izvan tri najverovatnije koje je spomenuo Girkin. Zamenik ministra obrane u Donjecku, Eduard Basurin, je poručio kako su SAD "direktno uključene" iako nije dao nikakve dokaze za tu tvrdnju. Teorija se verovatno svodi na onu da Vašington želi "razvući" Rusiju u trenutku dok se približavaju završne operacije rata u Siriji. Je li ti moguće? Svakako, ali nekako ne izgleda da bi smrt Zaharčenka stvorila tako velike probleme za Moskvu.

Zaharčenko je bio pobunjenik, prava osoba na krivom mestu. Stvarnu vlast verovatno nikada nije ni imao, a snovi o širenju "ruskog sveta" mu nisu pomogli u potpunom razumevanju situacije koja je daleko praktičnija i interesno brutalnija. "Dečko iz Donbasa" platio je glavom jer se uvukao, odnosno bio uvučen, u nešto što je bilo van njegovog kapaciteta. Žrtva je jedne teške politike i sukoba koji ima daleko više frontova nego što se čini na prvi pogled.

(Advance)

9

Najčitanije vesti