S vremena na vreme, ali već prečesto, na Zapadu porastu neo-imperijalističke ambicije nakon kojih dolazi do dogovora Zapadnih saveznika koji zajedno, uvek pod vodstvom SAD-a, kreću u pokoravanje još jedne "neposlušne" države. Najistaknutije žrtve tog imperijalističkkog modela u vreme našeg doba su Irak, Avganistan, Libija i Sirija. A sve je počelo od bombardovanja Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore.

No, svaki put kada se sprema "akcija" jedna Zapadna sila redovno ostaje po strani - Nemačka. Zašto baš Nemačka? Zato jer niko na svetu još uvijek ne želi videti nemačkog vojnika bilo gde izvan njegovih državnih granica. Kosovo je tu izuzetak, ili početak, kako odaberete.

Nemački vojnik, kakvu god uniformu danas nosio, definitivno nije pojava koja je poželjna na stranim ratištima. I tako, zbog svoje nacističke prošlosti, Nemačka je bila prisiljena "sediti sa strane" dok su veliki igrači kretali u napad na još jednu državu. A to znači prepuštati autoritet moći nekom drugom, i to decenijama već.

Mnogima u Nemačkoj je apsolutno jasno zašto je to tako, analizira stručni portal Advance. Velika većina Nemaca srećna je zbog činjenice da njihova zemlja ne učestvuje u tim akcijama, i nadaju se da više nikada neće ni učestvovati u bilo kakvim imperijalističkim pohodima. No, ne misle svi tako - razne ideje kruže hodnicima vlasti u Berlinu, ideje da bi Nemačku trebalo nekako aktivno uključiti u imperijalistički klub Zapadnih sila.

Otkako se intenzivno govori o mogućem napadu na Siriju - SAD i njihovi Zapadni saveznici tvrde da će delovati žešće nego pre, ako se dogodi novi napad na Siriju. Pritom se ponašaju kao da je sigurno da će se takav napad dogoditi - možda i jesu u pravu? Ne bi čudilo da je odluka negde već doneta da treba ići vojskom na Siriju, ako ništa drugo, onda barem silovito udariti "za kraj" kako se od tog udarca ne bi još jako dugo oporavila. 

Udar na Siriju bi osim toga bio i udar na Rusiju, pokazati svetu da Rusija nikoga ne može da zaštiti ako Vašington i NATO donesu odluku o kazni i napadu.

Kako na ovaj razvoj situacije gledaju pojedine vladajuće grupe u Berlinu?

Žele "deo akcije". Žele biti deo tog poduhvata kako bi, između ostalog, pokazali svoju lojalnost atlantističkoj ideologiji u trenutku dok se na njih gleda (ustvari stalno se na njih tako gleda) kao na potencijalne izdajnike NATO-a koji upravo grade dodatni gasovod prema Rusiji.

Ko to želi? Odmah možemo reći ko definitivno ne želi - nemački narod. Ankete pokazuju, kada su se takve ideje pojavile već ranije tekom ove godine, da oko 90% ispitanika ne želi nemačko aktivno učešće u vojnim misijama u Siriji. No, nije narod taj koji će odlučivati, nažalost.

Nemačke vlasti su potvrdile da upravo pregovaraju sa saveznicima o mogućem slanju vojske u Siriju. Ovaj stav, srećom, ne deli cela nemačka vladajuća koalicija - socijal-demokrati iz SPD-a odmah su se pobunili protiv takve ideje koju očito gura politički oslabljena kancelarka Merkel.

Glasnogovornik kancelarke, Stefen Seibert, potvrdio je kako je Nemačka o mogućem učešću u vazdušnim napadima - "ukoliko se dogodi hemijski napad od strane Sirije" - razgovarala sa SAD-om i evropskim saveznicima. "Odluka još nije doneta", poručio je Seibert i istakao kako bi takva odluka prvo trebala biti odobrena od strane parlamenta.

Nemački list Bild piše kako nemačko ministarstvo odbrane - koje je u rukama konzervativaca (ministrica je Ursula von der Lejen koja je u brojnim navratima pokazala da joj je izuzetno važan dobar vojni odnos s Vašngtonom, podržava jačanje američke vojne prisutnosti u Nemačkoj iako se tamo već nalazi više od 30,000 američkih vojnika, a većina Nemaca se protivi tome) - "razmatra opcije" kako se priključiti američkim, britanskim i francuskim snagama u vojnoj akciji protiv Damaska. No, Bild opovrgava vladinog glasnogovornika - navodi se kako bi se u slučaju "brze akcije" parlament obavestio "tek naknadno".

Verovatno bi tako i bilo. Kada stigne vest iz Sirije da se hemijski napad dogodio, agresivna koalicija odmah bi pokrenula napade.

O mogućnosti samog hemijskog napada već je degutantno uopšte pisati. Toliko se govori o "mogućem napadu" zadnjih mesec dana da je već svakoj razumnoj osobi jasno da planeri NATO-a očito računaju na to. Međutim, nakon obaranja ruskog transportnog aviona u Siriji, Rusija je početkom oktobra isporučila tri raketna sistema S-300 na tlo Sirije što u velikoj meri blokira NATO planove o bezbednom vazdušnom napadu na Siriju, a time ometa i ambicije nemačkih jastrebova.

Ni jednom - doslovno ni jednom - ratni huškači putem Zapadnih meinstrim medija nisu ni pomenuli eventualnost, hipotetičku mogućnost, da bi islamistički ekstremisti mogli namerno izvesti hemijski napad. Pa i UN misija je potvrdila da se hemijsko oružje koristilo u sirijskom ratu u više navrata i da su ga definitivno koristili i islamski militanti. 

Što se tiče nemačke vlasti, konzervativci su izgubili sav moralni kredibilitet - ako su ga ikada i imali. Kao razumna stranka pokazao se SPD, i njihova liderka Andrea Nahles koja je nedavno jasno poručila: "SPD na to neće pristati - ni u parlamentu, ni u Vladi - nećemo pristati na učešće Nemačke u ratu u Siriji. Podržavamo isključivo diplomatske napore za izbegavanje humanitarne krize".

No, vraćamo se ponovno na izveštaj lista Bild - tamo se navodi kako ove izjave Nahles iz SPD-a zapravo ne vrede ništa. Konačnu odluku doneće Angela Merkel, sama.

Može li se Merkel približiti Trampu time što bi rame uz rame sa njim učestvovala u napadu na Siriju, i to po njegovom modelu? Podsetimo, on je zadnji put naredio napade na Siriju bez ikakve konsultacije sa Kongresom, i time je direktno prekršio američki zakon. No, dobro, Tramp je to i moglo mu se jer američki Kongres vrvi od ratobornih jastrebova uz svega nekolicinu izuzetaka (primerice Rand Paul). U nemačkom Bundestagu CDU/CSU imaju 246 zastupnika od ukupno 709. Ko bi ih podržao? SPD neće (153 zastupnika), Die Linke (Levica) - definitivno neće (69), ali niti AfD (92). Situacija je došla do toga da čak i nemački desničari iz AfD-a imaju daleko razumniji stav prema Siriji nego Merkel.

Vojno učešće Nemačke u sirijskom ratu - direktno bombardiranje, ne nekakva logistička ispomoć (to Nemačka već radi duže vrijeme iz Jordana) - bio bi veliki presedan, onaj kakvom se nadaju određeni krugovi u Berlinu, verojatno već decenijama, ali ne sme im se dozvoliti da ostvare svoje planove.

Danas vidimo kako su pojedine Zapadne zemlje već počele prihvaćati da je rat u Siriji završen, da je sirijska vojska pobednik. Baš zato se i može očekivati još jedna velika Zapadna vojna intervencija, jedan veliki udarac poraženih koji će jako teško prihvatiti taj poraz.

Nemačka pak, koja je imala priliku ostati upisana kao "relativno neutralna" u ovom tragičnom sukobu, zahvaljujući ekstremno kratovidim političkim nagonima aktuelne vlasti, mogla bi pred sam kraj sebe svrstati na pogrešnu stranu - na stranu onih koji su najveći krivci za stotine hiljada mrtvih u Siriji, na stranu onih koji su krivi za podupiranje najekstremnijih islamskih terorističkih vojski i parapolicija.

Ova analiza se fokusira ra mogući cilj Andree Merkel da vojnom akcijom ojača svoje veze sa Vašintonom no, stvari u praksi imaju širi fokus. Naime, od samog početka mandata Donalda Trampa Merkel je njegov oponent, i ona to ne krije. Naprotiv. Sukobili su se na više polja, a najviše na nemačkim odnosima sa Rusijom, gde se posebno potencira izgradnja novog gasovoda Severni tok.

Postoji i druga mogućnost u tom fokusu koja je deo nemačke tradicije već jedan vek unazad: ući u rat protiv Sirije je međunarodna legitimacija nemačke vojne sile u akciji van svojih granica, što je do pre 20-tak godina, tačnije do NATO akcije na Jugoslaviju, bilo nezamislivo i noćna mora za zapadni svet. Slučaj Sirija bi skinulo okove sa nemačke armije koja danas intervenira u Siriji, ali sutra će to svakako biti drugi cilj, nakon toga treći... sve dok, tradicionalno, Nemačka ne reši da već međunarodno legitimiranu vojsku pošalje negde i po svojoj proceni, a ne samo za potrebe NATO-a i Vašingtona.

Merkel i Nemačka žele vlast, nadmoć u Evropoi, i to niko više i ne demantuje. Za sada imaju ekonomsku i političku dominaciju, nedostaje još i vojna - da bi Nemačka imala vlast nad Evropom. Pokušaj da se stvori evropska vojska kao moguće ograničenje za vojnu dominaciju Nemačke nije dobio značajnu podršku. Ko poznaje istoriju Nemačke u 20-tom veku zna da Nemačka nikada nije stala kada je krenula u vlast nad Evropom. Sve dok je neko silom ne zaustavi. A ta sila, u takvom novom slučaju, nije SAD, oni ne vode velike ratove sa svojim vojnicima u njima, već to odradi neko drugi. Taj koji ima moć da stane na put mogućim vojnim ambicijama Nemačke, je samo Rusija.

Da li je to odgovor na dilemu: Zašto Merkel drži sankcije Rusiji, ali i na distanci održava komunikaciju sa Moskvom koja je novom doktrinom Pentagona proglašena najvećom pretnjom za SAD. Slabija Rusija i nervozna Amerika izbacuju na površinu nekog trećeg - Nemačku.

(Dragan P. Latas)

0

Najčitanije vesti