Ruski predsednik Vladimir Putin i nemačka kancelarka Angela Merkel sastali su se danas poslednji put u Moskvi, barem kao lideri dve zemlje.

Njihov politički odnos traje 16 godina, odnosno od kada je Merkel postala nemačka kancelarka.

Bio je to odnos koji je opstao uprkos razlikama u mišljenjima, ali i oštrim podelama između Rusije i Zapada.

Podsetimo, sledećeg meseca Angela Merkel će se politički povući i prestati biti kancelarka.

Govoreći na zajedničkoj konferenciji za novinare uoči sastanka, Putin je rekao:

„Želeo bih da istaknem da Nemačka ostaje jedan od naših glavnih partnera, ne samo u Evropi već i u svetu. To je danas tako, između ostalog, zahvaljujući na vaše napore u poslednjih 16 godina. Nemačka je naš drugi najveći trgovinski i ekonomski partner iza Kine“.

Merkel je, pak, istakla da je, uprkos razlikama u mišljenju, dobro što su u kontaktu i što je razgovor oduvek trajao.

Ranije ove nedelje njen portparol je istakao da će Putin i Merkel razgovarati o brojnim temama poput Avganistana, Belorusije, Libije, Ukrajine, Severnog toka 2 …

Odnos između Rusije i Nemačke opstao je sve ovo vreme, ali definitivno nije bio lak.

Projekat Severni tok 2, gasovod od Rusije do Nemačke, skoro je završen, ali je naišao na žestoko protivljenje SAD-a, kao i nekoliko nemačkih saveznika NATO-a i EU u Evropi.

Nadalje, odnos između Berlina i Moskve dodatno je testiran nakon što su nemačke vlasti optužile Rusiju za trovanje Alekseja Navaljnog.

Podsetimo, ovaj istaknuti ruski opozicioni akter otišao je na lečenje u Nemačku, gde je nemačka vojna laboratorija otkrila da je Navalni u Rusiji otrovan ratnim otrovom Novičok.

Rusija je oštro poricala bilo kakav napad na Navaljnog, a on je, na iznenađenje mnogih, odlučio da se vrati u Rusiju. Tamo je ubrzo uhapšen i trenutno služi višegodišnju zatvorsku kaznu, naime, osuđen je za malverzacije (mnogi smatraju da je ovo politički namešteno suđenje).

Angela Merkel i Vladimir Putin

Neposredno pre dolaska Merkelove u Moskvu, juče su ruske vlasti optužile Nemačku da je izmislila čitavu priču o trovanju Navaljnog kako bi „diskreditovala Rusiju pred svetom“, a sve se naziva „planiranom provokacijom“.

Povremeno su se odnosi između Moskve i Berlina, kao i Putina i Merkel, činili gotovo idiličnim, „previše dobrim“ za mnoge zapadne aktere, posebno za SAD.

Odnosi sigurno nisu takvi pre odlaska dugogodišnje kancelarke, ali sama činjenica da se ona danas nalazi u Moskvi pokazuje da su oni i dalje na višem nivou nego, na primer, odnosi između Moskve i Vašingtona ili Moskve i Londona.

Ovo je 19. put da je Merkel posetila Rusiju od kada je postala kancelarka 2005. godine.

Inače, nemačka kancelarka je godinama intenzivno putovala, obavivši preko 500 službenih putovanja.

Angela Merkel i Emanuel Macron

Najčešće je posećivala Francusku, čak 70 puta. Upravo ovaj detalj pokazuje u kojoj mjeri su se odnosi između Berlina i Pariza promenili od vremena kada su dve zemlje bile neprijatelji u Drugom svjetskom ratu. Danas su Nemačka i Francuska vodeće sile Evrope, posebno nakon britanskog Bregzita. Ipak, Nemačka je uticajnija, jednostavno zato što je veća ekonomska sila od Francuske.

U SAD je Merkel bila kancelarka 22 puta, a u Kini 12. U stvari, 12 poseta Kini je čak i malo s obzirom na to da voli da naglasi nivo odnosa koje Nemačka ima sa ovom ekonomskom velesilom.

Angela Merkel i Si Džiping

Njen odnos sa SAD-om oduvek je bio poslovni, ali i daleko od idiličnog.

To možda nije toliko za samu Merkel koliko za Sjedinjene Države, koje su, uprkos ogromnoj transformaciji koju je Nemačka pretrpela od Drugog svetskog rata (i ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke nakon završetka Hladnog rata), uvek ostale sumnjičave prema Berlinu.

Možda je Nemačka „previše istočna“ za američke geostrateške pojmove i uvek je postojala sumnja da će Nemačka nastojati da održi kvalitetne odnose sa obe strane sveta.

Angela Merkel i Džo Bajden

Naravno, za samu Nemačku ovo nije samo komercijalno održivo, već u širem geopolitičkom kontekstu verovatno i od egzistencijalnog značaja. Nemačka je svesna da bi, ako ikada izbije vojni sukob između Istoka i Zapada, bila među prvima na udaru.

Neki u Nemačkoj su stoga nervozni zbog američkog vojnog prisustva koje je ostalo od Drugog svetskog rata. Drugi vide ovo vojno prisustvo kao apsolutno suštinsku garanciju da će Nemačka ostati u zapadnoj interesnoj sferi i da će biti vojno zaštićena od bilo kakvog napada sa Istoka.

Ta koncepcija postoji decenijama, ali je godinama postala relativna.

Naime, odnosi između Vašingtona i Berlina dosta su se zahladili dolaskom Donalda Trampa na vlast u Sjedinjenim Državama.

Počeo je vršiti oštar pritisak na Nemačku, od tvrdnji da Njemačka ne uplaćuje dovoljno novca u zajedničku kasu NATO -a do toga da je nemački izvoz u SAD „nepravedan“ (Trampovo tumačenje kapitalizma i slobodnog tržišta uvek je bilo pomešano sa idejama nacionalističke ekonomije).

Angela Merkel i Donald Tramp

Štaviše, pre deset godina, Snoudenovi dokumenti potvrdili su da je Nemačka država koja je najviše špijunirana na svetu od strane Sjedinjenih Država.

Naravno, ovo nije slučajno.

Očigledno je da SAD žele da imaju pod stalnom kontrolom sve što se dešava u Nemačkoj i kako se „diše“ u Berlinu.

Skepticizam prema nemačkoj lojalnosti (ili jednostranoj lojalnosti prema shvatanju Sjedinjenih Država) je na neki način opravdan – Sjedinjene Države su pokušale na različite načine da utiču na Nemačku i pritisnu je da odustane od projekta Severni tok 2 – nisu uspele.

Ovo pokazuje da je Nemačka danas spremnija nego ranije da ostvari svoje interese čak i mimo američke volje, onoliko koliko je i dalje smatrala SAD za silu koja ih je „stavila na pravi put“.

Tramp je čak zapretio povlačenjem američkih trupa iz Nemačke i to je izazvalo veliku nervozu u Berlinu.

Ovo pokazuje kako su nemačke vlasti i dalje spremne živeti u simbiozi statusa kvo sa SAD -om za koju znaju da nije idealna, ali koju su oko nje izgradile ekonomsku lokomotivu koja ne prestaje.

Naravno, Bajden je odmah odustao od ideje o povlačenju vojske iz Nemačke, mada će se posle ovog avganistanskog debakla mnogi zapitati kuda vodi američka spoljna politika …

Angela Merkel i Boris Džonson

Za Rusiju, s druge strane, Nemačka je ono što je Putin naglasio – drugi najvažniji trgovinski i ekonomski partner.

U interesu je Rusije da održi dobre odnose sa Berlinom, ali to nikada neće biti lako.

Ima li Rusija još uvek zanimljive pretenzije prema svom bivšem satelitu, području DDR -a? Možda i postoje, ali ovo su planovi koji su morali biti potpuno okrenuti naglavačke, barem što se političkog kompasa tiče.

Danas uticajna nemačka desničarska stranka AfD (koja je posebno moćna u bivšoj Istočnoj Nemačkoj) otvoreno poziva na jačanje odnosa sa Rusijom. AfD još nije u poziciji da dobije vlast, ali oni su sve bliži – posebno ako počne nova migrantska kriza (a mogla bi biti i neizbežna).

S druge strane, SAD čak ambiciozno razmišljaju o tome kako da ubace isečke u savez Rusije i Kine, pa je za očekivati da će na razne načine pokušati da opstruišu odnos Rusije i Nemačke.

To bi moglo potrajati jer će Nemačka prihvatiti takvu „igru“ da uveri Sjedinjene Države da su i dalje lojalni zapadni saveznici, ali to sigurno neće uništiti odnose s Moskvom kao što je to učinila Britanija nakon Bregzita (i nešto ranije).

Sjedinjene Države će se time baviti sve dok ne stigne, a u narednom periodu će se više fokusirati na Kinu, dok će baltičke zemlje zajedno sa Poljskom i Ukrajinom tražiti od Nemačke da „smanji odnose“ sa Rusijom.

Mnogo će zavisiti i od toga ko će naslediti Merkel.

Ako se radi o kandidatu njenog CDU -a, pa čak i SPD -a, status kvo se može predvideti.

Priča se menja ako Zeleni dođu na vlast jer njihova primarna bitka protiv ekoloških problema nove generacije sve više pada u drugi plan i okreću se geopolitici, često sa antiruskim osećanjima, ali otkako su počeli snažnije izlaziti u javnost, počeo je pad popularnosti kod nemačkih glasača koji očigledno i sami preferiraju status kvo sa što je moguće manje napetosti, bilo prema Istoku ili Zapadu.

(24vesti.com via)