Specijalna vojna operacija u Ukrajini sada je - piše Fjodor Lukjanov, urednik RGA (Rusija u globalnim poslovima) i jedan od direktora kluba Valdaj - na prekretnici. Ne samo vojnoj već i političkoj.

Od samog starta, motivi pokretanja SVO bili su kombinacija dva problema koji su suštinski različiti ali povezani skorašnjom istorijom. Prvi su principi međunarodne bezbednosti kakvi su se pojavili nakon završetka Hladnog rata, a drugi je ukrajinsko pitanje kao deo nacionalnog identiteta.

Kako su oba pitanja vrlo isprepletena i emotivna za sve i teško ih je rešiti, postavlja se pitanje kako će se rešiti sukob u Ukrajini. I kada? I da li?

Pitanje "smanjenja" NATO-a i izgradnje drugih bezbednosnih odnosa na ovoj osnovi poslužilo je kao uvod u početak SVO. Neutralni status Ukrajine (tj. pristanak zapadnog bloka da se ne širi) i ograničenje njenog vojnog potencijala su bili zamišljeni kao polazna tačka za dalje, šire sporazume (samit u Istanbulu).

Situacija se promenila u protekle dve godine i troškovi - pre svega ljudske žrtve ali i materijalni - nekog teorijskog dogovora Ukrajine i Rusije naglo su skočili.

Sa stanovišta Kremlja, nesposobnost Ukrajine da se bori bez neprekidnih ogromnih zaliha iz inostranstva samo potvrđuje tezu izraženu u članku Vladimira Putina "O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca" o spolja inspirisanoj prirodi ukrajinskog nacionalnog projekta.

Dakle, dve komponente – evropska bezbednost i ukrajinski teritorijalni sastav/identitet – su povezane. Drugim rečima, odnosi Rusije sa Ukrajinom i odnosi Rusije sa SAD/NATO su jedan te isti problem.

Bilo kakvu promenjenu konfiguraciju Ukrajine neće pravno priznati ni Kijev ni njegovi zapadni sponzori. To znači da, u najboljem slučaju, može da se govori samo o zamrzavanju sukoba, obustavi neprijateljstava – svojevrsnoj istočnoevropskoj verziji korejske "38. paralele". Ali ovo gotovo garantuje da će se sukob nastaviti sa još većom žestinom prvom prilikom.

Prepoznavanje izmenjenih geopolitičkih realnosti teorijski je moguće samo u slučaju očiglednog i nepobitnog vojnog ishoda. U ovom slučaju, konture granica bile bi drugačije, ne samo od prvobitnih, već i od današnjih. Pravno uvođenje ovih promena značilo bi de fakto pojavu drugačijeg sistema bezbednosti u Evropi.

Čini se da trenutno niko nije spreman za ovo; naprotiv, preovladava mišljenje da će svaki ustupak Moskvi biti "bonus" koji će podstaći njene navodno agresivne ambicije. To će takođe podstaći argument da se bezbednost Evrope može garantovati samo brzim povećanjem odbrambenih sposobnosti NATO-a, a posebno njegovih evropskih članica. Međutim, situacija sa ovim poslednjim nije sjajna – njihov potencijal je značajno oslabljen podrškom Kijevu, a za stvaranje nove paradigme biće potrebno vreme, novac i politička volja - a ničega od toga nema dovoljno.

Spekulacije o nekakvim mirovnim pregovorima traju već duže vreme, izazivajući različite reakcije – od nade da će se krvoproliće prekinuti do sumnje u spremnost da postizanja dogovora.

Predmet pregovora je nejasan - i deklarisani i, koliko se može proceniti, poverljivi stavovi strana su nespojivi – obe insistiraju na predaji neprijatelja. Međutim, kako se zastoj na bojnom polju odugovlači i politički problemi sa kojima se suočavaju ukrajinski donatori rastu, moguć je pomak ka konkretnim predlozima.

Od 2014. do proleća 2022. (pregovori u Istanbulu), neutralnost Ukrajine je ostala centralno pitanje. Moskva je insistirala na tome, a pre deset godina za takvo rešenje su se zalagali stari diplomatski patrijarsi Henri Kisindžer i Zbignjev Brežinski. Kisindžer je 2022. godine došao do zaključka da neutralni status Ukrajine više nije relevantan i da bi trebalo da bude primljena u NATO, žrtvujući deo svoje teritorije. Zbog toga su ga Ukrajinci dodali u bazu podataka neprijatelja, a reakcija na Zapadu je uglavnom bila negativna.

Sada saveti poslednjeg velikog internacionaliste 20. veka počinju da liče na osnovni plan. Američki stratezi više ne smatraju verovatnim povratak teritorija pod kontrolu Kijeva. Shodno tome, ideja je da prava pobeda antiruske koalicije bude očuvanje ukrajinske državnosti i njena konsolidacija u okviru evroatlantskog bloka. Drugim rečima, sprečiti Moskvu da ostvari svoj prvi (i u početku najvažniji) prioritet na račun (zapravo već neizbežnog) ustupka na drugom.

Ovu perspektivu je nedavno vrlo jasno opisao u "Fajnenšel tajmsu" politikolog Ivan Krastev.

- Ono o čemu se ne može pregovarati nije toliko teritorijalni integritet Ukrajine koliko njena demokratska i prozapadna orijentacija... Samo Ukrajina koja je deo NATO-a može da preživi trajni ili privremeni gubitak kontrole nad nekom svojom teritorijom.

Autor povlači analogiju sa Zapadnom Nemačkom tokom Hladnog rata. Analogija je ilustrativna jer implicira još jedan deo zapadnonemačkog scenarija – ponovno ujedinjenje prvom prilikom. Priznavanje legitimiteta Istočne Nemačke to nije sprečilo (u rusko-ukrajinskom slučaju, međutim, pravno priznanje prenošenja teritorija pod kontrolom Moskve je i dalje izuzetno teško zamisliti). Bilo kako bilo, ako se sadašnji trend nastavi, možemo očekivati da će takav predlog biti iznet. I Rusija će morati da odgovori, navodi Lukjanov.

Sukob u Ukrajini u svetu vide kao na pokušaj revizije Hladnog rata. Ako SAD sada odustanu od Ukrajine, to će u svetu biti protumačeno kao pad američke moći koju Vašington sebi ne može da priušti. I ovde nije samo pitanje prestiža ili nespremnosti iz principa da se učine ustupci Moskvi, koja je izgubila Hladni rat.

Međunarodna situacija se vrlo razlikuje od kraja Drugog svetskog rata ili početka Hladnog rata. Na "velikoj šahovskoj tabli" SAD moraju da igraju "simultanu igru" sa sve većim brojem protivnika. Svaki igra svoju igru, ali pažljivo posmatra situaciju na drugim tablama, izvlači zaključke. Tim pre što je sam velemajstor jednu od bitaka proglasio za odlučujuću. Ne može se izgubiti bez posledica po druge.

U praksi, to znači da se Rusiji može ponuditi "remi" u ovom ili onom obliku. (Krastev: "Ako zaista planirate da okupirate ukrajinsku zemlju, morate prihvatiti da će Ukrajina biti članica NATO-a.") Na Zapadu će ovo biti pozdravljeno kao istorijska pobeda. Ruske vlasti će takođe imati priliku da ovaj rezultat predstave kao dostignuće, ali je malo verovatno da će svi biti zadovoljni odnosom cene i kvaliteta.

Rusija će neizbežno doživljavati ulazak Ukrajine u NATO kao pripremu odskočne daske za novi sukob. Štaviše, takvo stanje stvari će postati repriza Hladnog rata (sa Ukrajinom podeljenom kao Nemačka posle Drugog svetskog rata), ali samo na granicama koje su višestruko gore za Rusiju.

Kakva bi to teritorijalna dobit navela Moskvu da pristane na takav dogovor? U teoriji, Rusija bi to mogla da prihvati ako bi jugoistok Ukrajine, sa Odesom (Putin je ove oblasti nazvao istorijski ruskim) i Harkovom, bio stavljen pod rusku kontrolu. Ali, prvo, takva perspektiva u ovom trenutku ne izgleda realno, a drugo, ne rešava goreopisanu dilemu.

Sve ovo znači, navodi Lukjanov, da nema kompromisa na vidiku.

Pitanje NATO-a je pitanje principa za obe strane. Rusija se nada da će naterati SAD i njihove saveznike da priznaju potrebu za političkim povlačenjem u ovom pitanju. Za Zapad je to neprihvatljivo. Rusija će, stoga, gledati da svoju trenutnu prednost po svaku cenu pretvori u dalje teritorijalne dobiti, pokazujući da neprijatelju ponestaje resursa za konfrontaciju.

Ali zastoj u američkoj pomoći Kijevu, ako se reši, dovešće do odmrzavanja sredstava i početka isporuke moćnijeg oružja dugog dometa kako bi se nanela maksimalna šteta Rusiji. A to nas dovodi do tačke ključanja i opasno blizu direktnog sukoba Rusije i NATO-a.

U razmatranju ovog obrasca važno je imati na umu domaće prilike, koje danas mogu biti važnije od bilo kakvih geopolitičkih kalkulacija, navodi Lukjanov. Produbljivanje podela u SAD u izbornoj godini, fragmentacija Zapadne Evrope i sve nejasnija društveno-politička situacija u Ukrajini. Rusija u tom pogledu izgleda najstabilnije, ali se ne mogu isključiti krizne situacije. Opet, moglo bi doći do izbijanja konfrontacije izvan direktnog konteksta Ukrajine – u Evroaziji, u Aziji u celini, ili u razvoju tenzija na Bliskom istoku. Sve ovo bi moglo postati značajni input.

Treća godina kampanje obećava da će biti odlučujuća u svakom pogledu. I nema razloga očekivati rešenje u doglednoj budućnosti, s obzirom na složenost sukoba i veličinu nagrade o kojoj je reč.

24Vesti/RT Balkan