Kafa je mnogima omiljeni napitak uz koji započinju dan i uglavnom je svi pripremaju na sličan način, a i zovu je isto – turska ili domaća kafa. U velikom „Savremenom kuvaru“ iz 1967. godine, objavljenom u izdanju „Prosvete“ na više od 1000 strana, navedena je razlika između srpske i turske kafe.
Ovaj kuvar, u poglavlju, podseća i na predanje da zasluga za otkriće kafe pripada jednom „čobančetu koji je primetio da mu koze pokazuju izuzetnu živahnost kad god bi se nabrstile biljke poznate pod imenom kahoua“. U Evropi je kafa počela da se pije sredinom 17. veka.
Da je bilo nešto posebno u mlinovima za kafu koji je nekada svaka kuća imala, a kojima se širio miris mlevene kafe, potvrđuje i ovaj stari kuvar u kojem se u pripremi navodi važnost mlevenja kafe pre kuvanja.
„Da bi kuvana kafa bila ukusna potrebno je prvo da zrna kafe budu lepo ispržena ali ne prepržena. Drugo, da se kafa dobro samelje neposredno pre kuvanja. I treće, da voda dobro provri a zatim kad se kafa skuva, da napravi još jedan ključ. Kafa se služi čim se skuva, nikad podgrejana. Talog od kafe ne sme se ponovo upotrebiti“.
A razlika između srpske i turske kafe, nije samo u načinu služenja, već i u pripremi. Evo šta kaže Kuvar iz 1967. godine:
Kako se pravilno kuva turska
„Staviti u džezvu vodu i šećer i pustiti da provri. Za jednu šoljicu kafe potrebna je šoljica i po vode, kocka šećera i kašičica mlevene kafe. Kad voda provri, odliti malo u šoljicu ili drugo lonče, zakuvati kafu, pa vratiti džezvu na vatru da kafa napravi ključ, odnosno, samo da se podigne, ništa više. Usuti odlivenu vodu, ostaviti kafu minut-dva da ‘stane’ a zatim je razliti u šoljice i služiti“.
„Ova kafa se najviše pije u Bosni a spravlja se ovako: Staviti kafu u suvu zagrejanu džezvu i preliti je ključalom vodom. Kafa ne treba više da vri. Odnos vode, kafe i šećera je isti kao za srpsku kafu, samo što se šećer ne stavlja u kafu već se služi posebno. Gotova turska kafa služi se u malim džezvama, za svaku osobu posebno“.
