Prošle godine, francuska zastava je poslednji put spuštena u vojnom kampu Bila Zagre u Burkini Faso, obeležavajući kraj 13 godina prisustva francuskih oružanih snaga u toj zapadnoafričkoj državi.

Povlačenje Francuske iz Burkine Faso došlo je u vreme kada se ruska trobojnica viđala mnogo češće nego francuska trobojnica u glavnom gradu Burkine Faso, Uagadugu, što je označilo brz i zapanjujući gubitak uticaja bivše kolonijalne sile.

Oko 400 francuskih vojnika raspoređeno je u Burkini Faso od 2010. godine, kao deo navodnih napora Pariza da obuzda širenje terorističkih grupa u širem regionu Sahela. U januaru prošle godine, Francuzi su dobili mesec dana da napuste zemlju - odluka koja je usledila nakon perioda rastuće nestabilnosti u zemlji, uključujući dva državna udara 2022. godine.

Povlačenje iz Burkine Faso bio je treći neuspeh za francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je obećao „novi pristup Africi“ kada je došao na vlast 2017. godine, pristup zasnovan na navodnom „partnerstvu jednakih“.

Ali izgleda da mnoge grupe u Africi nisu bile voljne da prihvate ovo, štaviše, njegov poziv na veću saradnju je viđen kao pokušaj Pariza da dodatno ojača eksploataciju afričkih resursa i izbila je regionalna pobuna.

Tih meseci i Francuska je morala da napusti Mali i Centralnoafričku Republiku, što je u Parizu izazvalo bojazan da se dešava domino efekat. Strah je bio opravdan – do kraja 2023. Francuska je izbačena i iz Nigera.

Nije gotovo. Oko 6.700 francuskih vojnika (prema zvaničnim podacima) i dalje se nalazi na teritoriji Afrike, uključujući Čad, Senegal, Obalu Slonovače i Gabon.

Krajem prošle godine u Čadu opozicija je rekla da želi da francuska vojska izađe iz njihove zemlje.

Lider opozicije bio je 49-godišnji Jaja Dilo Đerou, koji je najavio da planira da se kandiduje za predsednika.

Hronologija je išla ovako – 28. februara ove godine najavljeno je da će predsednički izbori u Čadu biti održani 6. maja.

Sledećeg dana, 29. februara, Đerou je dao intervju za AFP rekavši da vojska želi da ga fizički eliminiše jer se plaši njegove kandidature.

"Željeni cilj je da me spreči, da me fizički eliminiše... da me uplaši da ne izađem na izbore", rekao je on za AFP ujutru.

Istog dana, popodne, Jaja Dilo Đerou je ubijen od strane vojske. Tvrde da je "pružio otpor hapšenju". Opozicija je uverena da je reč o vrlo jasnom atentatu.

Na kraju je na izborima pobedio Debi Itno, a Francuska je mogla da odahne, bar za sada. Štaviše, manje od 10 dana nakon Đerouovog ubistva, francuski predsednik Emanuel Makron je samouvereno rekao da veruje da će francuska vojska „ostati u Čadu“.

Sve su to veoma mutne i opasne igre koje u ovim godinama rata u Istočnoj Evropi idu prilično „ispod radara“.

Međutim, samo je pitanje kada će se u Čadu stvoriti kritična masa koja će zahtevati odlazak francuskih snaga.

U međuvremenu, to se već dešava u Senegalu, koji je već dugi niz godina lojalni saveznik Pariza. Došlo je do političkog preokreta, ovoga puta na demokratskim izborima, a ne vojnog udara. Nova vlada je stigla i želi da zatvori francuske vojne baze.

Ono što je više nego očigledno jeste da se sve afričke zemlje koje prekidaju bezbednosne odnose sa Parizom veoma brzo okreću Moskvi. Na mnogim mestima Rusija bukvalno „zamenjuje“ Francusku i postaje novi bezbednosni i ekonomski saveznik zapadnoafričkih zemalja.

Jasno, iz francuske perspektive, to je ruska operacija velikih razmera koja je uspela da ih protera.

Ruska umešanost svakako postoji, ali Pariz možda preteruje kada sve pripisuje njima, a sebi ništa.

Činjenica je da među narodima zapadne Afrike postoji veliki animozitet prema Francuskoj. To, naravno, nije čudno.

Francuska je bivši kolonizator zapadne Afrike, njihove snage su ovde učestvovale u strašnim masakrima lokalnog stanovništva.

Štaviše, iako su se ove zemlje oslobodile kolonijalne vlasti u drugoj polovini prošlog veka, Pariz je zadržao svoj uticaj iskorišćavanjem bogatih prirodnih resursa ovih zemalja preko lojalnih vladajućih elita.

Mnogi će reći da je reč o neokolonijalizmu.

Saradnja pučističkih vlasti sa Rusijom (i Kinom) ne iznenađuje, jer su svesni da se moraju obratiti nekoj sili ili silama ako žele da se zaštite od francuske odmazde.

Danas se pobunjeničke snage mogu sačuvati obraćanjem Kini i Rusiji za zaštitu, posebno Rusiji, koja je voljna da iskoristi ovaj trenutak. Ranije nisu mogli.

Nepodobne vlasti je Francuska silom uklonila (setite se kako je Loran Gbagbo završio u Obali Slonovače).

Kao što smo napomenuli, afričke operacije su uglavnom ispod radara jer je sav medijski fokus na ratu u Ukrajini, ali i na izraelskom napadu na pojas Gaze, ali sve ovo vreme, a posebno poslednje dve godine, bilo je velika borba za uticaj u nizu afričkih zemalja. Na listi su Angola, DR Kongo, susedna Republika Kongo, Gabon, Mauritanija, Sudan...

Pre godinu dana vodeću rusku operaciju uticaja u Africi predvodila je privatna vojska Vagner, a paralelno sa tim njihove snage su učestvovale u nekim od najvećih bitaka u Ukrajini (Bitka za Bahmut).

Ali „ljubav” između Kremlja i Vagnera je potpuno raspala kada je Vagnerov vođa Jevgenij Prigožin podigao pobunu u ruskom gradu Rostovu na Donu i zapretio da će krenuti u pohod na Moskvu ako se ruski vojni vrh ne smeni.

Ironično, glavna ličnost protiv koje je Prigožin besneo, ministar odbrane Sergej Šojgu, nedavno je smenjen, ali sam Prigožin to nije doživeo, pošto je poginuo u padu privatnog aviona (zajedno sa drugim vođama Vagnera) 23. avgusta 2023. Malo ko veruje da se priča o „slučajnom” padu, već o namernoj eliminaciji u režiji Kremlja.

Međutim, iako Vagner više nije faktor, Rusija je nastavila intenzivnu saradnju sa afričkim zemljama koje su se pobunile protiv Francuske, a sada ruski uticaj jača, a stiže i rusko oružje.

Za Emanuela Makrona su to posebno veliki udarci i porazi i verovatno veruje da mu je te poraze u Africi direktno naneo sam predsednik Rusije Vladimir Putin.

Kao što smo rekli, ovo je verovatno pogrešno viđenje cele situacije, jer je ključnu ulogu odigrao animozitet prema Francuskoj od strane lokalnog stanovništva, ali to je nešto što Pariz jednostavno ne može sebi da prizna, jer bi onda povlačio brojne etička i moralna pitanja o njihovom postkolonijalnom odnosu prema zemljama zapadne Afrike i Sahela.

Sada, čini se, Makron želi osvetu, direktno Rusiji i Putinu, a želi da je dobije u Ukrajini.

Prema njegovom shvatanju, Rusija je proterala Francusku iz Afrike, a sada želi da se osveti proterivanjem Rusije iz Ukrajine.

Koliko daleko je spreman da ide u ovome?

Ko zna, ali činjenica je da je on prvi od zapadnih saveznika Ukrajine koji je ove godine predložio slanje stranih trupa u Ukrajinu.

Sada se, međutim, žestoko zalaže za odobrenje napada na Rusiju zapadnim oružjem poslatim Ukrajini.

Povrh toga, prošle nedelje ukrajinski vrhovni general Aleksandar Sirski rekao je da su potpisani dokumenti o dolasku francuskih „instruktora“ na teritoriju Ukrajine. To znači da će francuski vojnici uskoro početi da pristižu, a možda su već tamo.

Ovo je važan faktor koji treba uzeti u obzir.

Da li je Makron, zbog povređene geopolitičke sujete, spreman na radikalne poteze u Ukrajini koji mogu da ugroze celu Evropu (i šire)?

Njegove izjave mogu biti veoma dramatične, ali ostaje da se vidi da li će biti pomaka.

Situacija je usko povezana od Afrike do istočne Evrope, tenzije se povlače na takvoj udaljenosti i ovaj sukob sve više poprima globalne konture.

Foto: Profi