Velika pandemijska kriza je za mnoge ostala trauma, ali i prilično nejasna. Naknadni narativ je sveden na diskusije koje su intenzivne, ali gotovo nikada ne dotiču tihu paniku koja je potresla ceo sistem ispod površine neposredno pre nego što se virus pojavio.

Tek kada uđemo u analizu takozvanog repo tržišta, onih „preko noći“ kredita bez kojih Vol Strit ne može da diše, otkrivamo da je u jesen 2019. godine zahvatila panika koja je jedva stigla do javnosti, dok su centralne banke u pozadini već bile prinuđene da ubrizgavaju likvidnost i gase požar. A onda je izbila globalna kriza, jedina dovoljno velika da resetuje mašinu pregrejanu do tačke paljenja.

U klasičnoj školskoj verziji kapitalizma, kriza se predstavlja kao iznenadni zemljotres koji privremeno remeti prirodni poredak rasta i stabilnosti. U realnom sistemu koji se oblikovao posle 1980-ih, sa ekstremnim stepenom finansijalizacije i globalne integracije, kriza sve manje izgleda kao izuzetak, a sve više kao radno stanje. Sistem je gotovo srećan kada se dogodi šok, jer upravo u trenucima panike dobija politički prostor za poteze koje bi bilo teško zamisliti u normalnim okolnostima. On zapravo živi i hrani se krizama.

Zato je zanimljivo vratiti se u 2019. godinu, neposredno pre nego što je reč pandemija uopšte ušla u svakodnevni rečnik.

Čak i tada su postojali jasni signali da se u finansijskom podzemlju stvara napetost. Banka za međunarodna poravnanja* izveštava o pregrejanom tržištu hipotekarnih kredita sa visokim rizikom i porastu strukturiranih proizvoda koji podsećaju na preludijum 2008. godine. Takođe pominje „zombi“ kompanije koje opstaju samo zato što su kamatne stope veštački niske već deceniju i zato što se dug stalno gura u budućnost. To je svet u kome jeftin novac zamenjuje stvarnu profitabilnost.

(Banka za međunarodna poravnanja (BIS) je međunarodna finansijska institucija u vlasništvu centralnih banaka koja služi kao banka za centralne banke, promovišući monetarnu i finansijsku stabilnost kroz međunarodnu saradnju. Sedište joj je u Bazelu i deluje kao forum za diskusiju, istraživački centar i centar za bezbedno upravljanje deviznim rezervama.)

U jesen iste godine dolazi do naglog skoka kamatnih stopa na repo tržištu*, inače tihom i tehničkom delu finansijskog sistema u kome veliki igrači preko noći pozajmljuju jedni drugima ogromne količine novca.

U tom trenutku, kamatne stope su porasle nekoliko puta u jednom danu i američka centralna banka (FED) ulazi u vanredni režim i počinje da ubrizgava stotine milijardi dolara kako bi sprečila lančanu reakciju. Gotovo niko u političkom i medijskom prostoru o ovome ne govori, dok finansijski sektor jasno vidi da je sistem ponovo došao do ivice propasti i da bez stalne podrške centralne banke više ne može da funkcioniše.

(Repo tržište je mesto gde banke i druge finansijske institucije „pozajmljuju“ novac jedna od druge na kratkoročnoj osnovi, ali uz kolateral. Zamislite da banci hitno treba gotovina na jedan dan – ona privremeno prodaje državne obveznice drugoj banci i odmah pristaje da ih sutra otkupi po nešto višoj ceni. Ta razlika u ceni je zapravo kamata. Iako na papiru izgleda kao kupovina, u stvarnosti je to veoma kratkoročni zajam obezbeđen hartijama od vrednosti.

Repo tržište je važno jer omogućava finansijskom sistemu da svakodnevno „diše“. Banke stalno moraju da usklađuju prilive i odlive novca, a repo im pruža brz i relativno siguran način da pristupe likvidnosti bez potrebe da prodaju imovinu na duži period. Ako se repo tržište zaglavi, kao što se desilo u nekim krizama, to može biti znak ozbiljnih problema u finansijskom sistemu jer upravo kroz ovo tržište protiče veliki deo kratkoročnog novca koji održava banke stabilnim.)

Kada stignu prve lokdaune, politički odgovor postaje dvostruk. S jedne strane, javnost dobija narativ o zdravstvenoj krizi i potrebi za privremenim zatvaranjem ekonomije. S druge strane, iza kulisa, aktivira se mehanizam ogromnih monetarnih i fiskalnih paketa kako bi se spasili finansijski sektor, velike korporacije i ključna infrastruktura sistema.

Ova kombinacija zatvaranja realne ekonomije i otvaranja monetarne slavine stvara savršen okvir za novu fazu finansijalizacije - fazu spasavanja.

Tržišta dobijaju još jedan talas likvidnosti, dok mala preduzeća, radnici i neformalni sektor snose najveći teret poremećaja u poslovanju. Mnogi nestaju, i profesionalno i fizički. Manji padovi se pretvaraju u bankrotstva, a veliki igrači koriste priliku da kupe ono što preživi.

Svaka kriza ubrzava koncentraciju vlasništva, a nakon pandemije, najbogatija klasa je zabeležila istorijski porast imovine. Sistem je formalno u šoku, ali u stvarnosti prolazi kroz svojevrsno „čišćenje terena“.

U ovom procesu se posebno ističu sektori koji mogu da funkcionišu u okviru logike zatvorenog društva. Digitalne platforme, elektronska trgovina, logistički lanci koje kontrolišu globalne korporacije, farmaceutska i biotehnologija postaju glavni dobitnici.

Naravno, sve su to velike korporacije, nema mesta za male. Rad se prebacuje na komunikaciju na daljinu, algoritamsko upravljanje i fleksibilne oblike zapošljavanja. Linija između ekonomije i infrastrukture nadzora postaje sve tanja. Ono što se javnosti predstavlja kao tehnološki napredak istovremeno se koristi za disciplinovanje stanovništva i optimizaciju troškova rada.

U vremenima krize, država deluje kao spasilac, ali istovremeno i kao sprovođač mera koje neizbežno odgovaraju najjačim kapitalističkim strukturama. Vanredno stanje nameće ograničenja kretanja, praćenja kontakata i uslove za pristup uslugama i putovanjima.

Jasno je da sve ovo stvara situaciju koja se lako može ponoviti u budućim situacijama, bilo da se radi o klimatskim scenarijima, sajber bezbednosti ili novim epidemiološkim pretnjama. Jednom uveden, režim vanredne racionalnosti je teško potpuno povući, jer postaje praktičan alat za one na vlasti da upravljaju nesigurnim društvom.

Istovremeno, centralne banke prelaze granice koje su nekada izgledale nedodirljive. Kupuje se sve veći deo državnog duga, otkupljuju se korporativne obveznice, a podstiče se rast cena finansijske imovine, uz opravdanje da se time čuva zaposlenost.

Stvara se svet u kome tržišta akcija i obveznica više nisu bojno polje za ponudu i potražnju, već polunacionalizovani sistem koji se oslanja na stalnu podršku... institucije. To znači da svaka nova pretnja stabilnosti, bilo stvarna ili potencijalno preuveličana, postaje argument za nastavak politike jeftinog novca.

Sistem tako ulazi u opasnu spiralu. Sve veći deo profita dolazi iz finansijskih operacija, a ne iz stvarne proizvodnje. To je slučaj već neko vreme, ali je važno naglasiti da se ova praksa ovde eskalira.

Realna ekonomija stagnira, radna mesta se transformišu u nesigurne i slabo plaćene pozicije, dok brojni segmenti stanovništva gube perspektivu.

Istovremeno, bilansi centralnih banaka rastu, cene imovine vrtoglavo rastu, a bogatstvo se koncentriše u veoma uskom sloju koji se nalazi u epicentrima finansijskih i tehnoloških mreža.

Narativ koji objašnjava pandemiju isključivo kroz zdravstveni okvir stoga deluje sve osiromašenije.

Mnogo važnije pitanje je kakvu je ulogu ona igrala u dugoj krivoj transformacije savremenog kapitalizma.

Dogodila se u vreme kada je sistem već osećao svoju unutrašnju slabost i potrebu za novom legitimizacijom intervencionizma. Obezbedila je političko opravdanje za masovne programe spasavanja i dala novi podsticaj ideji da je vanredno stanje postalo stanje normalnosti. Kriza je još jednom poslužila kao prečica do rešenja koja nagrađuju kapital i prebacuju troškove na društvo.

Kada ljudi danas govore o povratku u normalu, teško je precizno odrediti na kakvu normalu misle. Normalno stanje poslednjih dvadeset godina uključivalo je stalni niz šokova, povremenih oporavaka i novih šokova, sa sve većim prisustvom države u spasavanju finansijskog sistema i smanjenom sposobnošću građana da utiču na pravac politike.

Iz ove perspektive, pandemija izgleda kao još jedna epizoda u nizu, a ne kao istorijski izuzetak.

Sistem koji je izgubio sposobnost da stvori stabilan i inkluzivan razvoj sve više se oslanja na šokove kako bi produžio svoj vek trajanja. Svaki novi šok otvara put daljem zaduživanju, novim instrumentima kontrole i novom restrukturiranju vlasništva.

Zato se zaista čini da je sistem presrećan kada kriza pokuca na vrata, jer tada može da pokaže svoju pravu veštinu, veštinu pretvaranja opšteg gubitka u privatni dobitak.

Još jedno završno zapažanje - da li ste primetili kako i na koji način smo prešli iz krize A (pandemija) u sledeću krizu B (rat u Ukrajini, energetska kriza)? Koliko je dug bio vremenski jaz? Bukvalno nikakav.

Kada je rat počeo, maske, mere socijalnog distanciranja i skoro sve ostalo je iznenada nestalo. Samo smo upali iz jedne krize u drugu, ovog puta bez ikakve pauze. Sada se polako oseća kao da se rat u Ukrajini ipak bliži kraju. Šta bismo iz ovoga zaključili sa visokim stepenom sigurnosti? Da, sledeća kriza dolazi veoma brzo.

Pitanje za društva koja žive u takvoj arhitekturi moći je koliko dugo mogu da tolerišu ciklus šoka i zaborava.

Jedna opcija je da se prihvati uloga pasivnog posmatrača koji svaku vanrednu situaciju vidi kao prirodnu katastrofu. Druga je da se prepoznaju obrasce, razume kako kriza hrani sistem i da se po svaku cenu traže politički odgovori izvan horizonta spasavanja. Bez takve debate, kriza će ostati osnovna valuta savremenog kapitalizma, a svaka buduća vanredna situacija biće još jedna prilika za konsolidaciju poretka koji se predstavlja kao neizbežna sudbina.

Kapitalizam kao ciklična kriza pomenut je još u 19. veku kada je Karl Marks opisao sistem koji se širi kroz sopstvene kontradikcije i redovno se spotiče o njih. U njegovom tumačenju kapitalizma, kriza nije izuzetak koji prekida „normalno“, već mehanizam povratne sprege kojim se normalno stanje obnavlja. Profit gura proizvodnju ka ekspanziji, ali ekspanzija zatim stvara zasićenje, zasićenje uništava cene i potražnju, a zatim sledi korekcija kroz bankrotstva, otpuštanja i prodaju imovine. Kriza se tako pojavljuje kao prisilno „čišćenje polja“, trenutak u kome se višak kapaciteta i precenjene vrednosti brutalno vraćaju u okvir nove akumulacije.

Marks posebno naglašava da se kapitalizam ne može trajno stabilizovati moralom, dobrim namerama ili „pametnim upravljanjem“, jer konkurencija i potreba za rastom deluju kao fizička sila. Kapital mora stalno tražiti nove tržišne prostore, nove tehnologije, nove izvore rada i sirovina, a ovaj proces nužno stvara neravnoteže. Krize stoga dolaze u talasima, ponekad kao finansijski kolaps, ponekad kao industrijska depresija, ponekad kao politička eksplozija, ali osnovni obrazac je isti. Sistem proizvodi sopstvene tačke preloma, zatim ih prelazi i resetuje se.

Ono što danas doživljavamo izgleda kao ubrzana verzija te definicije, jer su mehanizmi „resetovanja“ postali brži, dublji i globalno sinhronizovani.

U 19. veku krize su se sporije širile, a informacioni i finansijski tokovi su imali trajanje.

U 21. veku tržišta reaguju u realnom vremenu, kapital teče oko planete za nekoliko sekundi, a monetarna intervencija ulazi u sistem gotovo automatski. Umesto da razbije finansijski sektor, kriza ga često dodatno jača, jer centralne banke preuzimaju ulogu stalnog amortizera šokova. Rezultat je paradoksalan: krize su češće, dok se istovremeno njihove pune posledice odlažu, tako da se dug i neravnoteže akumuliraju do sledećeg šoka.

Ovo stvara utisak da kapitalizam danas ne prolazi kroz periodične krize, već kroz kontinuirani krizni režim, u kome se društvo stalno prilagođava „novom normalnom“.

Marksova ideja cikličnosti ovde dobija novu dimenziju – ciklus više nije spori talas koji dolazi svakih deset ili dvadeset godina, već niz kratkih potresa koji se smenjuju jedan za drugim.

U ovoj dinamici, kriza prestaje da bude alarm, a postaje ritam, način na koji sistem funkcioniše i njegov najpouzdaniji instrument za preoblikovanje društva.