Četvrta poseta Moskvi specijalnog izaslanika američkog predsednika, Stiva Vitkofa, ponovo je privukla veliku pažnju, uglavnom zbog sve većih naznaka da bi SAD i Rusija mogle da postignu principijelni dogovor o okončanju rata u Ukrajini.

Kremlj je, kao i na prethodnim sastancima, davao optimistične izjave o približavanju stavova, ali još nismo videli konkretne rezultate.

Tročasovni razgovor između Vitkofa i ruskog predsednika Vladimira Putina predstavljen je kao „veoma koristan i konstruktivan“ korak napred, posebno sa akcentom na mogućnost nastavka direktnih pregovora između Rusije i Ukrajine.

Međutim, skeptici upozoravaju da su slični tonovi pratili skoro svaki dosadašnji sastanak, a rat je i dalje u toku...

Vitkof, biznismen bez diplomatskog iskustva, postao je ključni pregovarač Vašingtona u naporima predsednika Trampa da zaključi sporazum koji bi, prema njegovim rečima, „zaustavio nepotrebno krvoproliće“.

Kritičari, kako među evropskim tako i među ukrajinskim zvaničnicima, tvrde da se Vitkof često prilagođava ruskom narativu – na primer, kada je u televizijskoj emisiji izjavio da Rusija „nema interes“ za dalje osvajanje ukrajinske teritorije i da su zapadne zabrinutosti zbog ruskih ambicija prema ostatku Evrope „preuveličane“.

Naravno, Kijev i neke evropske države takav stav vide kao opasan jer potkopava pritisak na Moskvu.

Istovremeno, svakako se možemo složiti sa Vitkofom da su pretnje prema ostatku Evrope „preuveličane“ – zapravo, gotovo ih nema ako uporedimo izjave koje dolaze iz Evrope u vezi sa „nanošenjem strateškog poraza Rusiji“.

Dalje, dodatnu složenost donosi činjenica da danas postoje dva dokumenta sa fundamentalno različitim vizijama okončanja rata, što potvrđuju i izveštaji agencije Rojters.

Jedan je američki, a drugi je zajednički evropsko-ukrajinski. Vašingtonov predlog naglašava formalno američko priznanje ruske kontrole nad Krimskim poluostrvom, koje je Rusija anektirala 2014. godine, kao i nepriznatu, ali de fakto prihvaćenu kontrolu ruskih snaga nad delom jugoistočne Ukrajine (Lugansk, Donjeck, Herson, Zaporožje).

S druge strane, evropsko-ukrajinski dokument, kako se i očekivalo, uopšte ne razrađuje ovu tačku i poziva da se pitanje teritorije razmatra tek nakon uspostavljanja potpunog i bezuslovnog prekida vatre.

Pored teritorijalnog pitanja, dokumenti se razlikuju i u pogledu ukidanja sankcija Rusiji, modela bezbednosnih garancija za Ukrajinu i buduće veličine ukrajinske vojske.

Drugim rečima, ništa novo, ali jaz između američke i evropske vizije za okončanje rata raste iz dana u dan, posebno sada kada je Tramp počeo javno da govori o tome da je Krim deo Rusije.

Naravno, takve izjave su donedavno bile apsolutno nemoguće za bilo kog zapadnog lidera, a kamoli za američkog.

Tramp time potvrđuje ogroman zaokret u odnosu na prethodnu administraciju. Štaviše, on osuđuje Bajdenovu administraciju (i Obaminu) zbog dovođenja do rata.

Ali šta sada? Imamo vojni sukob u Ukrajini i politički sukob između SAD i (većeg dela) Evrope.

Da li se to može pomiriti?

Trenutno nema načina da se to pomiri. Jedino što se sada može desiti jeste da se ovaj jaz nastavi produbljivati, a onda ćemo doći do tačke gde će to postati i unutrašnji raskol u takozvanom „zapadnom svetu“, odnosno, ovaj svet će prestati da postoji u političkom smislu i imaćemo samo „evropski zapadni svet“ koji će situaciju u Ukrajini videti na jedan način, a Ameriku na drugi.

U ekstremnoj, gotovo apsurdnoj situaciji, doći ćemo do tačke gde će se svetske karte razlikovati sa obe strane Atlantika - za Vašington, Krim bi mogao biti nacrtan kao deo Rusije, dok će za Evropu ostati sastavni deo Ukrajine, moguće sa nekim isprekidanim linijama koje bi sugerisale da postoji „spor“ (kao što je, na primer, Kosovo i dalje nacrtano na mnogim mapama).

Naravno, promene na mapama ne znače mir.

Evropa, s druge strane, sada pravi neke dramatične proračune.

Neki ozbiljno dovode u pitanje mogućnost da se zapravo penzioniše cela dogma „zapadnog sveta“ jer iznenada gube vezu sa Amerikom. Kada vide da se Trampova baza već sprema za „Tramp 2028“, onda im je jasno da bi američki Ustav uskoro mogao postati veoma „fleksibilan dokument“.

U takvoj situaciji, neki evropski lideri smatraju da bi Evropa sada trebalo da se transformiše u neku vrstu čudnog „demokratskog bunkera“ koji bi branio „zapadne vrednosti“, ali naoružan do zuba.

Mnogo toga može početi da se dešava ako ovaj razdor oko Ukrajine dođe do srži ideologije, a upravo se to dešava.

Donekle, u pravu su oni koji situaciju vide na način da Tramp sada želi da postane više kao Putin, a manje kao jučerašnji evropski saveznici.

Jasno je da u tome vide strašnu pretnju, ali pretnja je opet njihovom poretku, a ne svetu koji se nastavlja okretati.

Daleko je od toga da bi „putinovski“ model, ili možda uskoro „trampovski“ model, bio idealan za globalno „rešenje“, ali kada govorimo o sve usamljenijoj Evropi, ne treba imati iluzije da postoje neki sveti hramovi napredne demokratije za koje se treba žrtvovati ili, ako se tako odluči, ginuti na jednom od postojećih ili novih frontova.

Evropska demokratija je „bolesna“ u istom smislu kao što je bilo Osmansko carstvo pre Prvog svetskog rata.

A neke od njenih nesumnjivo pozitivnih karakteristika sada drže kao taoce birokrate iz Brisela koje se „brinu“ o njima samo u meri u kojoj im je to u opisu posla.

Da stvar bude još gora po njihov ugled, mnogi od ovih ključnih ljudi nemaju čak ni mandat evropskog naroda.

Pitanje tragičnog rata u Ukrajini sada se rasteže u opšti ideološki spor koji će produžiti daljinu Atlantika. To očigledno odgovara nekima, ali svakako ne svima.

Svakako još uvek postoje oni na vrhu Evrope koji bi radije okončali rat kako on ne bi vrlo brzo postao kraj zapadnog sveta.

Jer kretanje napred bez Amerike zvuči pomalo zastrašujuće za kontinent koji je 80 godina proveo u njenoj senci i poslušnosti.

S druge strane, nemaju nikoga drugog za koga bi se mogli držati, Tramp ih sasvim nedvosmisleno odguruje i želi da se „oslobodi“ evropskog tereta, znajući da će Evropa neizbežno oslabiti kao ekonomski konkurent, a takođe će brzo politički propasti.

Ironija je svakako u tome što bi takva „za sebe“ Evropa neizbežno morala da prihvati koncept multipolarnosti, koji je toliko godina videla kao otrovni kolač koji se služi prvenstveno iz kuhinje Kremlja.

Ako su želeli da se spasu od takve vizije veoma bliske budućnosti, u ovom trenutku sve što mogu da urade jeste da smanje dozu otpora, stave ovaj sastavljeni dokument o Ukrajini preko američkog i dozvole da se brzo pronađe zajednički jezik.

Međutim, Evropa u kojoj danas živimo je pre svega birokratska mašina i ona se ne menja jer ne može.

Čak su i lideri, koji deluju kao pojedinci, samo zupčanici u glomaznoj birokratiji, što je jasno vidljivo iz njihovih javnih nastupa.

Emanuel Makron može veoma glasno da govori pred kamerama u izvanrednom obraćanju iz Jelisejske palate, ali čak i pre nego što počne prenos, ako pažljivo pratite evropsku politiku, već ćete unapred znati šta ima da kaže.

Isto važi i za sve njegove kolege, od Starmera, Melonija, do Merca, koji tek sada vežba svoju predvidljivu retoriku.

Nasuprot tome, ne znamo šta će Vašington reći sutra, a donekle ni Moskva.

Stoga, rešenje možda više nije u Ukrajini, već svuda oko nje. To može biti okidač za veoma velike globalne promene, gotovo kao koncept, a ne bojno polje.

U toj totalnoj promeni, onda možemo zamisliti veliki mir, ali i veliki rat, previše je nepredvidivo da bismo se radovali ili plašili toga.

Idealno rešenje, ako smo skloni miru, a trebalo bi, jeste da sve ovo za sada preskočimo.

Da se ​​svet menja, ali ne tako eksplozivnim tempom, i da to zahteva brz mir u Ukrajini, zbog onoga što koncept Ukrajine danas predstavlja.

Okončanje sukoba bi smirilo rastući ideološki raskol, odjednom više ne bi bilo tačke ključanja koja sve to podstiče. Realpolitika sada može da spase Evropu od ovog juriša u nepoznato, militarizovano i opasno.

Problem je što realpolitika zahteva, kao svoj prvi sastojak, političku agilnost, a birokrate je ne poseduju.