Prvi dan ovogodišnje Minhenske bezbednosne konferencije otvoren je rečenicama koje zvuče kao politički epitaf jedne epohe.

Nemački kancelar Fridrih Merc rekao je da međunarodni poredak koji je obeležio decenije posle Drugog svetskog rata „više ne postoji“ i da se svet vratio logici velikih sila.

Istovremeno, američki državni sekretar Marko Rubio ponovio je poruku da je „stari svet nestao“ i da ulazimo u novu geopolitiku u kojoj se redefinišu uloge Vašingtona i Evrope.

Iza ovih formulacija krije se zajednička dijagnoza, iako dolaze iz različitih političkih tradicija.

Liberalna era američke supremacije moći, globalizacije koju predvode Amerikanci i verovanja u pravila multilateralnog poretka opisuju se kao iscrpljena istorijska snaga.

Merc je otvoreno govorio o kraju „unipolarnog trenutka“ i povratku sveta konkurenciji sfera uticaja u kojoj se moć meri čvrstom silom, a ne apstraktnim vrednostima.

Ukrajina je ključna linija razdvajanja u ovoj slici.

Merc podseća da će uskoro biti četiri godine od ruske invazije i tvrdi da je upravo evropsko rukovodstvo nametnulo Moskvi „nečuvene gubitke i troškove“. Njegova logika je beskompromisna – rat će se završiti tek kada Rusija bude barem ekonomski, a potencijalno i vojno, iscrpljena do tačke u kojoj gubi svaki osećaj hitnosti za nastavak sukoba.

Merc artikuliše novu dogmu evropske politike prema ratu u Ukrajini.

Cilj više nije samo ukrajinska odbrana, već i odvraćanje Rusije kroz dugoročnu kombinaciju sankcija, vojne pomoći i unutrašnje konsolidacije Evropske unije.

Nemačka želi da igra vodeću ulogu u tome, od ustavnih promena koje omogućavaju stalno povećanje vojnog budžeta do ambicije da Bundesver postane „najjača konvencionalna vojska u Evropi“.

Inicijativa za razgovore sa Francuskom o evropskom nuklearnom kišobranu u okviru NATO saveza takođe se uklapa u ovaj okvir, signalizirajući koliko Berlin ozbiljno gura ovu „novu eru“.

Podrška Ukrajini nije samo retorička; Štaviše, iako se već neko vreme govori o „evropskom zamoru“, Berlin sada želi da se ojača.

okom sastanka potvrđene su nove obaveze članica NATO-a da finansiraju prioritetnu listu oružja za Kijev, vrednu nekoliko stotina miliona dolara, a dodatne najave će uslediti. Ovaj paket se nadovezuje na ranije najavljene desetine milijardi vojne pomoći za ovu godinu.

Merc tvrdi da rat vidi i kao test zrelosti Evrope. On otvoreno priznaje „samonametnutu“ zavisnost od SAD u pogledu bezbednosti, zavisnost koja je godinama tolerisana jer je globalni poredak izgledao stabilno.

Sada kada Vašington, pod Trampovom administracijom, sve glasnije govori o ulozi NATO-a i naplaćivanju svake usluge, Berlin govori o „istoriji koja je završena“.

Nemački kancelar naglašava da se evropski koncept slobode govora završava tamo gde napada ljudsko dostojanstvo i ustavni poredak, i insistira na otvorenoj trgovini, klimatskim sporazumima i ulozi Svetske zdravstvene organizacije.

Takav naglasak predstavlja pokušaj odbrane liberalnog jezgra zapadnog poretka, ali u okruženju u kojem niko više ne veruje u automatsko funkcionisanje pravila bez čvrste moći.

U tom smislu, liberalna era se ne napušta kao skup vrednosti, već kao iluzija da one same po sebi garantuju bezbednost.

Marko Rubio stiže iz Vašingtona sa drugačijim političkim temama, ali sličnom dijagnozom.

Govori o „odlučujućem trenutku“ i tvrdi da se svet kakav poznajemo „raspao“. Prema njegovim rečima, nastaje nova era u kojoj će i Amerika i Evropa morati da preispitaju sopstvene uloge. Naglašava duboku povezanost sa Starim kontinentom i zajedničku budućnost, ali poruka ostaje jasna – nova arhitektura odnosa neće automatski ponoviti staru ulogu Sjedinjenih Država kao nesumnjivog zaštitnika liberalnog poretka.

Rubio je već prvog dana konferencije zauzeo ključnu poziciju u pozadini, kroz niz bilateralnih sastanaka, od planiranog susreta sa ukrajinskim predsednikom Zelenskim do razgovora sa kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem.

Istovremeno, odsutan je sa sastanka evropskih lidera posvećenog Ukrajini, što mnoge u Evropi navodi da se pitaju koliko je američka administracija spremna da ostane u potpunosti angažovana sa Kijevom.

Nezvanično se govori o „sukobu rasporeda“, ali i odluka da se posle Minhena poseti Budimpešta i ojačaju veze sa premijerom Orbanom takođe govori mnogo.

Dok se i Merc i Rubio slažu da je stari poredak razbijen, na marginama konferencije vodi se tiha borba oko značenja „kraja liberalne ere“.

Evropski odgovor na ovaj kraj jedne ere kreira se u hodu.

Estonska ministarka spoljnih poslova Kaja Kalas podseća svoje američke kolege u Minhenu da „i mi trebamo“, ističući da Evropa više ne prihvata ulogu pasivnog klijenta već želi ravnopravan odnos u kojem preuzima veći deo odbrambenog tereta.

Generalni sekretar NATO-a Mark Rute govori o promeni mentaliteta u Evropi i tvrdi da je kontinent konačno „ušao u novu fazu“ u kojoj ozbiljno ulaže u sopstvenu bezbednost.

Takve izjave slede Mercovu tezu da Evropa mora „okrenuti prekidač u sopstvenoj glavi“ da bi potencijal deset puta veći od ruskog BDP-a pretvorila u pravu političku i vojnu silu.

Pre svega, ono što je DŽ. D. Vens započeo prošle godine, kada je „šokirao“ Evropu svojim govorom tvrdeći upravo to – da je stari poredak završen – ta ista Evropa sada, godinu dana kasnije, govori da je konačno razumela poruku, da je to zaista tako.

Ali šta je „tako“? Ovde dolazimo do već poznatog zida evropske iluzije. Merc govori kao da je Evropa odjednom postala multipolarni pol koji će postati sila, samo kad bi mogla malo da se snađe i naoruža.

Snaći će se, naoružaće se, ali nikada neće postati ni sila ni pol. Zašto?

Zato što je to i dalje odraz američke politike. To je već rečeno. DŽ. D. Vens je bio u Minhenu prošle godine. Rekao je, glasno i jasno, šta tačno Amerika želi, kako zamišlja Evropu i šta tačno Evropa mora da postane da bi Amerika bila zadovoljna.

Merc sada viče parole o masovnom naoružanju i „preuzimanju tereta“ kao da niko ne primećuje da bukvalno ponavlja zahteve koje je Amerika definisala prošle godine.

Ovo je apsurdna situacija.

Evropa nije u stanju da učini bilo šta konkretno da bi se zaista pozicionirala kao autonomna sila.

Sva njena spoljna politika je u službi Amerike, uključujući i rat u Ukrajini, koji je Amerika do ove faze najviše vodila svojim oružjem i novcem.

Šef NATO-a Mark Rute ismeva Rusiju, tvrdeći da napreduju kroz Donbas „kao puž“ – možda je u pravu u vezi tempa napretka, ali ne pominje da se Rusija bori protiv cele zapadne vojne mašinerije, samo su tela za sada samo ukrajinska.

Da, svet se menja, era se menja, ali ne od danas. Promenila se prošle godine kada su se svi ponašali šokirano, a sada rade isto što rade od kraja Drugog svetskog rata – samo prate američku politiku i zahteve Vašingtona.