Odnosi između Evrope i Amerike se brzo menjaju. Svi su pretpostavljali da hoće, ali ovo veliko „zamrzavanje“ transatlantskih odnosa dešava se mnogo brže nego što se očekivalo.

Naravno, dok neki ovo vide kao duboki raskol između Evrope i SAD, zapravo je reč o veoma izraženim nekompatibilnostima (u ekonomskom, ideološkom i skoro svakom smislu) između postojeće, uglavnom liberalne evropske vladajuće klase, i nove američke pod Trampom, gde on sada ima mnogo jaču poziciju nego što je to bio slučaj tokom svog prvog mandata.

Vrhunac se dogodio juče u Minhenu tokom bezbednosne konferencije - američki potpredsednik Džej Di Vens održao je veoma oštar govor kritikujući Brisel.

Ovo je potpuno novi nivo divergencije i potvrda da je Trampova administracija sada zaista „Trampova“ – drugim rečima, Evropa više ne može da računa na sekundarne saveznike poput njegovog prvog potpredsednika Majka Pensa.

Očigledno je da nova američka vlada želi da vidi drugačiju političku strukturu u Evropi, strukturu koja bi bila slična njenoj.

Stoga ne čudi što se Džej Di Vens sastao i sa liderkom nemačke desničarske partije AfD Alis Vajdel, što je dodatno šokiralo aktuelni evropski poredak.

Naravno da nije – sve su to signali da im kraj dolazi veoma brzo, jer im okretanje leđa Amerike, u kombinaciji sa velikom nepopularnošću u sopstvenim zemljama (Šolc, Makron...), ne ostavlja mnogo prostora za optimizam.

„Jedna od stvari o kojima sam danas želeo da pričam, naravno, su naše zajedničke vrednosti. I znate, sjajno je vratiti se u Nemačku. Kao što ste ranije čuli, bio sam ovde prošle godine kao senator Sjedinjenih Država. Sastao sam se sa ministrom spoljnih poslova Dejvidom Lamijem i našalio se da smo oboje imali različite poslove prošle godine nego sada. Ali sada je vreme da svi mi koji smo imali političku moć iskoristimo za sve naše zemlje moć mudro da poboljšaju svoje živote.

Želim da kažem da sam imao sreću da provedem neko vreme izvan zidova ove konferencije u protekla 24 sata i da sam bio duboko impresioniran gostoprimstvom ljudi, uprkos tome što sam još uvek u šoku od jučerašnjeg užasnog napada. Prvi put sam bio u Minhenu sa suprugom, koja je i danas ovde sa mnom, na privatnom putovanju. Uvek sam voleo grad Minhen i uvek sam voleo njegove stanovnike.

Samo želim da kažem da smo duboko potreseni i da su naše misli i molitve uz Minhen i sve one koji su pogođeni zlom koje je zadesilo ovu prelepu zajednicu. Mislimo na vas, molimo se za vas i sigurno ćemo navijati za vas u narednim danima i nedeljama.

Okupljamo se na ovoj konferenciji, naravno, da razgovaramo o bezbednosti. A to se obično odnosi na pretnje našoj spoljnoj bezbednosti. Vidim mnoge velike vojskovođe okupljene danas ovde. Međutim, dok je Trampova administracija veoma zabrinuta za evropsku bezbednost i veruje da možemo da postignemo razumno rešenje između Rusije i Ukrajine – a takođe verujemo da je važno da Evropa preuzme veći stepen odgovornosti za sopstvenu odbranu u narednim godinama – pretnja koja me najviše brine kada je Evropa u pitanju nije Rusija, nije Kina, niti bilo koji drugi spoljni faktor. Ono što me brine je pretnja iznutra. Povlačenje Evrope od nekih od svojih najosnovnijih vrednosti, vrednosti koje deli sa Sjedinjenim Državama.

Bio sam zapanjen kada se bivši evropski komesar nedavno pojavio na televiziji i delovao oduševljeno što je rumunska vlada upravo poništila sve izbore. Upozorio je da bi, ukoliko stvari ne budu išle po planu, isto moglo da se desi i u Nemačkoj.

Ovakve nepromišljene izjave šokiraju američke uši. Godinama su nam govorili da je sve što finansiramo i podržavamo u ime naših zajedničkih demokratskih vrednosti. Sve od naše politike prema Ukrajini do digitalne cenzure predstavlja se kao odbrana demokratije. Ali kada vidimo da evropski sudovi poništavaju izbore i visoke zvaničnike prete da će srušiti druge, trebalo bi da se zapitamo da li se držimo dovoljno visokih standarda. A ja kažem „mi“ jer iskreno verujem da smo na istoj strani.

Moramo učiniti više nego samo govoriti o demokratskim vrednostima. Moramo ih živeti. U okviru živog sećanja mnogih od vas u ovoj prostoriji, Hladni rat je suprotstavio branioce demokratije protiv mnogo tiranskih sila na ovom kontinentu. I razmotrite stranu u tom sukobu koja je cenzurisala neistomišljenike, zatvorila crkve, ukinula izbore. Da li su bili dobri momci? Svakako ne.

I hvala Bogu da su izgubili Hladni rat. Izgubili su jer nisu cenili niti poštovali sve što sloboda donosi: sposobnost da iznenade, da greše, da izmišljaju, da grade. Kako se ispostavilo, ne možete da upravljate inovacijama ili kreativnošću, baš kao što ne možete naterati ljude da misle, osećaju ili veruju. Verujemo da su ove stvari povezane. I nažalost, kada pogledam Evropu danas, ponekad više nije tako jasno šta se dogodilo pobednicima u Hladnom ratu.

Gledam Brisel, gde su komesari Evropske komisije upozorili građane da nameravaju da ugase društvene mreže tokom perioda građanskih nemira — u trenutku kada primete nešto što smatraju „govorom mržnje“. Ili ova država u kojoj je policija vršila racije protiv građana osumnjičenih za objavljivanje antifašističkih... ili, izvinjavam se, antifeminističkih komentara na internetu, u okviru „borbe protiv mizoginije“ na internetu.

Gledam u Švedsku, gde je pre dve nedelje vlada osudila hrišćanskog aktivistu za učešće u spaljivanju Kurana koje je rezultiralo ubistvom njegovog prijatelja. A sudija u njegovom slučaju je sablasno primetio da švedski zakoni, koji navodno štite slobodu izražavanja, zapravo ne garantuju – i citiram – „slobodan prolaz“ da se bilo šta kaže ili uradi bez rizika da se uvredi grupa koja u to veruje.

I što je možda najviše zabrinjavajuće, ono što se dešava u našim veoma dragim prijateljima, u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je nazadovanje u zaštiti slobode savesti posebno ugrozilo osnovne slobode britanskih vernika. Britanska vlada je pre nešto više od dve godine optužila Adama Smita Konera, 51-godišnjeg fizioterapeuta i vojnog veterana, za užasan zločin da je stajao 50 metara od klinike za abortuse i tiho se molio tri minuta, ne uznemiravajući nikoga, ne kontaktirajući ni sa kim, samo se tiho molio u sebi. Kada su ga britanski službenici za sprovođenje zakona uočili i zahtevali da znaju za šta se moli, Adam je jednostavno odgovorio da se moli za svoje nerođeno dete.

On i njegova bivša devojka imali su pobačaj godinama pre toga. Policajci su, međutim, bili nepokolebljivi. Adam je proglašen krivim za kršenje novog Zakona o tampon zonama, koji kriminalizuje tihu molitvu i sve drugo što bi moglo uticati na nečiju odluku u krugu od 200 metara od ustanove za abortus. Naloženo mu je da tužilaštvu plati hiljade funti sudskih troškova.

Želeo bih da kažem da se radi o jednokratnom incidentu, nenamernom rezultatu loše napisanog zakona primenjenog na jednu osobu. Ali nije tako. Prošlog oktobra, pre samo nekoliko meseci, škotska vlada je počela da šalje pisma građanima čiji se domovi nalaze u takozvanim zonama bezbednog pristupa, upozoravajući ih da čak i privatna molitva u njihovom domu može biti kršenje zakona. Naravno, vlada je pozvala primaoce da prijave sve sugrađane osumnjičene za misaoni zločin u Britaniji i širom Evrope.

Sloboda govora je, bojim se, u povlačenju, a u interesu komedije, prijatelji, ali i u interesu istine, priznaću da su ponekad najglasniji pozivi na cenzuru dolazili ne iz Evrope, već iz moje zemlje, gde je prethodna administracija pretila i pritiskala društvene mreže da cenzurišu takozvane dezinformacije. Dezinformacije, kao što je ideja da je koronavirus najverovatnije 'pobegao' iz laboratorije u Kini. Naša vlada je ohrabrivala privatne kompanije da ućutkaju ljude koji su se usudili da kažu nešto što se na kraju pokazalo kao očigledna istina.

Stoga, ja danas dolazim ovde ne samo sa zapažanjem, već i sa prinosom. Dok administracija Džoa Bajdena očajnički pokušava da ućutka ljude koji žele da kažu šta misle, Trampova administracija će učiniti upravo suprotno, i nadam se da možemo zajedno da radimo na tome.

U Vašingtonu je na poslu novi "šerif". I pod vođstvom Donalda Trampa, možda se ne slažemo sa vašim stavovima, ali ćemo se boriti da odbranimo vaše pravo da ih javno iznosite. Došli smo do tačke u kojoj je situacija toliko loša da je Rumunija u decembru prošle godine jednostavno poništila rezultate predsedničkih izbora na osnovu neubedljivih sumnji obaveštajnih službi i ogromnog pritiska svojih kontinentalnih suseda. Koliko sam razumeo, argument je bio da su ruske dezinformacije zatrovale rumunske izbore. Ali zamolio bih svoje evropske prijatelje da pokušaju da sagledaju stvari sa malo perspektive. Možda verujete da je loše što se Rusija meša u vaše izbore kupujući reklame na društvenim mrežama. I to svakako smatramo lošim. Možete to čak i osuditi na svetskoj sceni. Ali ako se vaša demokratija može uništiti sa nekoliko stotina hiljada dolara digitalnog oglašavanja iz strane zemlje, onda ona ionako nije bila jaka.

Dobra vest je da ja zapravo mislim da su vaše demokratije neuporedivo jače nego što se mnogi, očigledno, plaše.

I zaista verujem da će im omogućavanje naših građana da slobodno kažu šta misle samo pomoći da postanu još jači. Što nas, naravno, vraća u Minhen, gde su organizatori upravo ove konferencije zabranili predstavnicima populističkih levih i desnih partija da učestvuju u diskusijama. Opet, ne moramo da se slažemo sa svime ili sa bilo čim što neko kaže. Ali kada politički lideri predstavljaju važan deo biračkog tela, na nama je da bar uđemo u dijalog sa njima.

Za mnoge od nas sa druge strane Atlantika, sve se više čini da su stare, ukorijenjene strukture moći prihvatile ružne etikete sovjetskog tipa poput „dezinformacija“ i „dezinformatora“, jednostavno se braneći od mogućnosti da neko sa drugačijim gledištem izrazi drugačije mišljenje ili, ne daj Bože, glasa drugačije ili, još gore, čak i pobedi na izborima.

Ovo je, naravno, konferencija o bezbednosti i siguran sam da ste svi došli spremni da razgovarate o tome koliko ćete tačno povećati budžet za odbranu u narednih nekoliko godina, u skladu sa nekim novim ciljem. To je dobro, jer je predsednik Tramp vrlo jasno stavio do znanja da veruje da naši evropski prijatelji moraju da igraju veću ulogu u budućnosti ovog kontinenta. Čujete termin „podela tereta“, ali mi zaista mislimo da je važno, kao deo zajedničkog saveza, da Evropa bude aktivnije angažovana dok se Amerika fokusira na oblasti sveta koje su u velikoj opasnosti.

Ali dozvolite mi i da vas pitam: kako ćete uopšte početi da razmišljate o ovakvim budžetskim pitanjima ako ni sami ne znamo šta to branimo? Već sam dosta čuo o tome od koga tačno treba da se braniš, i to je naravno važno. Ali ono što mi je manje jasno, a mislim i mnogim evropskim građanima, jeste šta je tačno pozitivan ideal iza ovog zajedničkog bezbednosnog saveza, za koji svi verujemo da je ključan.

Duboko verujem da nema sigurnosti ako se plašite glasova, mišljenja i savesti sopstvenog naroda. Evropa se suočava sa mnogim izazovima. Ali kriza sa kojom se ovaj kontinent sada suočava, a verujem da jesmo i svi mi, je kriza koju smo sami napravili. Ako bežiš od sopstvenih glasača, onda Amerika ne može ništa da uradi za tebe. Isto tako, ne možete ništa da uradite za američki narod koji je izabrao mene i predsednika Trampa. Da biste mogli da postignete bilo šta vredno truda u godinama koje dolaze, potrebni su vam legitimni, demokratski mandati.

Zar nismo ništa naučili o tome kako tanki mandati dovode do nestabilnih rezultata? I toliko vrednosti se može postići takvom vrstom demokratskog legitimiteta koji, verujem, proizilazi iz toga što ste odgovorniji i otvoreniji za glasove sopstvenih građana. Ako želite da uživate u konkurentnim ekonomijama, ako želite da imate pristupačnu energiju i sigurne lance snabdevanja, onda vam je potreban mandat za upravljanje, jer ćete morati da donosite teške odluke da biste sve ovo osigurali.

I mi to vrlo dobro znamo. U Americi, ne možete steći demokratski legitimitet cenzurisanjem svojih protivnika ili slanjem u zatvor, bilo da su opozicioni lider, skromna hrišćanka koja se moli u svom domu ili novinar koji pokušava da obavesti javnost o činjenicama. Ne možete ga dobiti ni ignorisanjem fundamentalnih stavova birača o pitanjima kao što je ko ima pravo da bude deo našeg zajedničkog društva.

Od svih hitnih izazova sa kojima se suočavaju zemlje okupljene ovde, verujem da nema važnijeg od masovne migracije. Danas skoro svaki peti čovek koji živi u ovoj zemlji potiče iz inostranstva, što je najveći udeo u istoriji. Slična cifra je, inače, u Sjedinjenim Državama, takođe najsveobuhvatnija u istoriji. Broj imigranata koji dolaze u EU izvan EU se udvostručio između 2021. i 2022. I od tada je još više porastao.

Znamo da ova situacija nije nastala u vakuumu. To je rezultat niza svesnih odluka koje su doneli političari širom kontinenta, i drugde širom sveta, tokom decenije. Videli smo užase koje su ove odluke izazvale juče baš u ovom gradu. I opet, ne mogu ovo da pomenem a da ne pomislim na strašne žrtve čiji je lep zimski dan u Minhenu upropašćen. Svima njima ostaju misli i molitve. Ali zašto se ovo uopšte dogodilo?

To je užasna priča, ali je prečesto slušamo u Evropi, a nažalost i u Americi. Tražilac azila, često mladić od dvadesetak godina, koji je već poznat policiji, uleti automobilom u gomilu i uništi zajednicu. Koliko ćemo još puta morati da prođemo kroz tako strašne tragedije pre nego što promenimo kurs i preusmerimo našu zajedničku civilizaciju u novom pravcu? Niko se na ovom kontinentu nije kandidovao za funkciju sa ciljem da "otvori vrata" milionima neproverenih imigranata. Ali znate šta su ljudi radili? U Engleskoj su glasali za Bregzit. Možete se složiti ili ne složiti sa tim, ali oni su glasali. I sve više širom Evrope glasaju za političke lidere koji obećavaju da će okončati nekontrolisanu migraciju. Slažem se sa ovim zabrinutostima, ali ne morate da se slažete sa mnom.

Samo mislim da je ljudima stalo do svojih domova, snova, sopstvene bezbednosti i mogućnosti da obezbede sebi i svoju decu.

I oni su pametni. Mislim da je to jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio na svom kratkom političkom putu. Suprotno onome što možete čuti, možda nekoliko planina dalje u Davosu, građani svih naših zemalja generalno sebe ne vide kao „obrazovane životinje“ ili zamenljive zupčanike u globalnoj ekonomiji. I nije ni čudo što ne žele da ih vođe stalno pomeraju i uporno ignorišu. Zadatak demokratije je da odlučuje o ovim velikim pitanjima na izborima.

Verujem da ignorisanje ljudi, njihovih briga, ili, još gore, gašenje medija, gašenje izbora ili isključivanje ljudi iz političkog procesa ne štiti baš ništa. U stvari, to je najsigurniji način da se uništi demokratija. Govor i izražavanje mišljenja nije mešanje u izbore, čak i kada te stavove iznose ljudi van vaše zemlje, pa čak i kada su veoma uticajni – i verujte mi, to govorim sa dozom humora – ako je američka demokratija preživela deset godina kako nas Greta Tunberg grdi, možete preživeti nekoliko meseci Elona Maska.

Ali ono što nijedna demokratija, bila američka, nemačka ili evropska, neće preživeti jeste da kaže milionima glasača da njihove misli, njihove brige, njihove težnje, njihovi pozivi u pomoć – nisu validni i da nisu vredni razmatranja.

Demokratija počiva na svetom principu da je glas naroda bitan. Ovde nema mesta za zaštitne zidove: ili prihvataš princip ili ne. Evropljani, narod ima glas. Evropski lideri imaju izbor. I moje čvrsto uverenje je da ne treba da se plašimo budućnosti.

Prihvatite ono što vam ljudi govore, čak i kada je iznenađujuće, čak i kada se ne slažete sa tim. Ako to uradite, moći ćete da se suočite sa budućnošću sa sigurnošću i samopouzdanjem, znajući da nacija stoji iza svakog od vas. I to je, po meni, najveća čar demokratije. Ne sadrži ga u kamenim zgradama ili luksuznim hotelima. Nije čak ni u velikim institucijama koje smo zajedno izgradili u ovom društvu.

Verovati u demokratiju znači razumeti da svaki naš građanin ima mudrost i glas. A ako odbijemo da čujemo taj glas, čak i najuspešnije bitke će obezbediti vrlo malo. Kao što je papa Jovan Pavle II, po mom mišljenju, jedan od najistaknutijih zagovornika demokratije na ovom ili bilo kom drugom kontinentu, rekao: „Ne bojte se“. Ne treba da se plašimo sopstvenog naroda, čak ni kada izražavaju stavove koji se razlikuju od stavova njihovih lidera. Hvala svima. Srećno svima i Bog vas blagoslovio“.