Ako su dani neposredno nakon Trampove inauguracije ukazivali na izvesnu stagnaciju, čak i apatiju, to se poslednjih dana ubrzano nadoknađuje.

Njegovo glavno obećanje, ono daleko najvažnije za svet, obećanje koje mu je donelo poruku solidarnosti čak i od onih od kojih je nikada ne bi dobio, sada se raspliće.

Ključni momenat je, naravno, bio telefonski razgovor sa Putinom. Prekretnica je skoro preslaba reč.

Tramp je nastupio snažno, brutalno, od prvog dana. Svet je bio šokiran njegovim najavama da će polagati pravo na Grenland, Kanadu, Panamski kanal... za sada je uzeo samo ime Meksički zaliv.

Ali, u ovom pomalo paralizirajućem naletu neoimperijalizma, taj telefonski poziv je došao gotovo bez mnogo iznenađenja.

Bilo bi vrlo naivno misliti da je cela ova predigra bila samo Trampova priprema za ono najvažnije, ali da je tako, to bi zaista bio potez za geopolitičke udžbenike bliske budućnosti.

Ali pošto svakako postoji mogućnost da američke zastave spontano počnu da se vijore na arktičkim glečerima koji nisu njihovi, davanje takvog priznanja Trampu sada bi bio čin samouništenja sopstvenog kredibiliteta.

Pošto je on tako izazovna ličnost, mnogi su skloni da ga potpuno istrebe, ali to nije moguće, ne u složenoj prirodi sveta u kome živimo.

Hteli mi to ili ne, Trampa ćemo morati da posmatramo segmentno, potez po potez, često mu dajući velike pluseve i velike minuse u realnom vremenu.

Tako je i sada, jer je mogao jednom rukom da zaustavi najveći rat u Evropi od Drugog svetskog rata, a drugom da podstakne svoje bliske saveznike u Izraelu da razaraju Bliski istok dajući zeleno svetlo za napad na Iran.

Tramp bi jutros mogao da potpiše izvršnu naredbu koja će staviti tačku na nekoliko krakova korumpirane hobotnice globalnog dometa koja se širi od Vašingtona do najudaljenijeg mesta na svetu, bilo da se radi o toksičnoj medijskoj propagandi koja se godinama finansira novcem poreskih obveznika, ili o toksičnom farmaceutskom (ovde u mnogo direktnijem smislu te reči!) lobiju koji je RFK pokrenuo rat.

Ali do popodneva ili posle dobrog ručka (iako se čini da je Tramp smanjio svoje omiljene odreske jer izgleda bolje nego u prvom mandatu) mogao bi da izazove brutalni egzodus palestinskog stanovništva kako bi na njihovoj domovini izgradio „luksuzno odmaralište“.

Trampa možete samo hvaliti iz sata u sat, uz redovne provere šta se desilo u prethodnom satu.

Rekavši to, ono što je pokrenuo u vezi sa Ukrajinom za sada zaslužuje gotovo isključivo pohvale.

Stvorio je proces koji nije bio ni predviđen, proces od koga bukvalno zavisi sudbina sveta.

Pošto je vreme da hvalimo Donalda Trampa, mogli bismo čak reći da ovaj njegov potez podseća na čuvenu frazu Martina Lutera Kinga (zapravo, reč je o šire poznatom terminu iz udžbenika borbe Afroamerikanaca) – „Making a Way Out of No Way!“.

Jer, zaista, nije bilo puta do mira dok se Donald Tramp nije pojavio.

U tunelu bukvalno nije bilo svetla, tunela, samo duboka crna jama koja je gutala stotine hiljada ruskih i ukrajinskih mladića, preteći da se otvori pod našim nogama.

Sada postoji način i to je najvažnije. To je početak. Nije sasvim siguran put, pun je izazova i mina, ali postoji.

Tramp i Putin razgovarali su.

Od tada je već pokrenut proces direktnih sastanaka, danas u Rijadu. Ovo je, tvrde zvaničnici obe strane, brza priprema za susret dvojice lidera, a ako do njega dođe, to će biti razlog za pravi optimizam.

Činjenica da se Zelenski protivi ovom procesu je bukvalno sekundarno pitanje.

Zelenskog su pitali za mišljenje tek kada je doveden sa namerom da pita za mišljenje.

Njegovo „liderstvo“ iz te perspektive je potpuno sintetičko, podgrevano beskrajnom šumom propagandnih naslova, ali šuma koja se sada krči brzinom kakvu svet nikada nije video (kroz seču USAID-a i drugih sredstava propagande, pre svega zahvaljujući Elonu Masku koji to jasno vidi kao svoju životnu misiju, ili bar jednom od njih!).

Da li će Zelenski na nešto pristati ili ne, ostaće fusnota, verovatno u konačnom sporazumu.

I to nije novina koja je došla sa Trampom. Tako je bilo od samog početka, ali je to bila tabu tema.

Niko od saveznika nikada nije istinski podržavao, bodrio ili voleo Ukrajinu i njen otpor ruskoj invaziji.

Svi, celo evropsko oportunističko rukovodstvo, videli su u Ukrajini samo glomaznog piona koji treba da ispuni realizaciju njihovih interesa.

Da stvar bude još tragičnija, osim devijantne proratne ideologije, ti „interesi“ gotovo nikada nisu bili interesi Evrope!

Ali Evropa, odnosno njeni lideri (ogromna većina), takmičili su se da pokažu da su spremni da sprovedu širu američku geopolitičku agendu.

Naravno, sadašnja vladajuća klasa u Evropi je malo previše zaglibila u postojeće paradigme i neće i ne može jednostavno da se preorijentiše na velike američke promene, ali će, pod uslovom da neka demokratija na Starom kontinentu i dalje funkcioniše, uskoro biti zamenjena.

Ili će se odupreti?

Videli smo šta se desilo u Rumuniji.

Novi američki potpredsednik Džej Di Vens kritikovao je to pre neki dan u Minhenu, ali nedovoljno.

Ono što se dogodilo u Rumuniji najveći je skandal u istoriji posleratne Evrope, barem njene demokratije.

Međutim, to vreme je možda sada iza nas – jer takve akcije, koje Vens možda nije povezao, ne bi se mogle desiti u Evropi bez blagoslova prethodne američke administracije.

Trampova administracija, međutim, sigurno nije potpuno homogena.

Ima glumaca koji bi više voleli stari transatlantski status kvo, počevši od njegovog državnog sekretara.

Marko Rubio je previše staromodan da bi uopšte razumeo novi politički žargon koji, uglavnom, dominira Trampovim drugim mandatom. Ali to i nije toliko važno jer konačne odluke nikako neće biti njegove. On je važan otprilike koliko i Zelenski.

Što se tiče Zelenskog, Ukrajina je pred većim porazom nego što je trebalo, a kada se jednog dana potvrdi, a na taj dan možda nećemo morati dugo da čekamo, veliko je pitanje da li će za njega biti mesta u Ukrajini, ne samo politički već u svakom smislu.

On je već godinama kanal kroz koji je Ukrajina dobijala novac i oružje, jer je on izabran za tu ulogu. Dokle god je tako, bio je nedodirljiv od onih, njegovih ukrajinskih kolega, koji bi ga rado srušili. Ukrajina pod Zelenskim je u padu jer je funkcija iscrpljena.

Dakle, jedini konkretan problem na putu ka miru su duboko inertne glave koje vladaju Evropom, koje nemaju dovoljno realpolitike u sebi – a za to je potreban određeni nivo opšte političke inteligencije – i ne mogu da prestanu da se opiru kretanju ideja u koje su se beskrajno zakleli.

Na sceni Minhenske bezbednosne konferencije čak se i suze lije za „starim poretkom“, za tzv. „vrednosti“, što je travestija koju je zaista teško gledati.

„Vrednosti“ se broje u stotinama hiljada nepotrebnih smrti i ogledaju se u ratu koji su spremni da hrane i danas kada se glavna struktura (američka podrška) raspada.

Ovo više nije samo ideologija, to je fanatizam.

Biti Evropljanin i to reći nikada nije lako, ali je neophodno – Evropa sada mora biti marginalizovana. I trebalo bi da bude geopolitički marginalizovana dok se njena liderska struktura ne oporavi, dok se bar delimično ne izleči od militarizma upakovanog u „vrednosti i dobre namere“.

Od onih koji kažu da će brzi mir u Ukrajini dovesti do šire ruske agresije, do ruskog napada na NATO, a ima i onih koji to tvrde iako se ne zovu Volodimir Zelenski – svi oni lažu i dobro znaju da lažu. Najnoviji talas propagande ima za cilj podrivanje mira.

I dokle god je tako, dobro je.

Propaganda je već propala i propadaće i dalje, ne samo zato što se više ne finansira, već i zato što nema novca na svetu koji bi toliki broj laži mogao prepakovati u istinu. Čak i uz nezamislive količine novca, većina više ne veruje u ono što im je servirano, ali se serviranje besramno nastavilo dok je neko sve to plaćao.

Ono što je sada opasno nije propaganda, već očajnički potezi u cilju nastavka rata.

U napetom periodu koji je pred nama, atentati, lažni napadi na nuklearne zone mogu nam oduzeti mir... Ovo su sada najveće pretnje i ne treba im davati previše vremena da se materijalizuju.

Pominje se 100 dana pregovora – nepotrebno.

Rat je moguće okončati mnogo brže, pod uslovom da ga okončaju zaista relevantni faktori.

Moramo biti iskreni. Od početka su to bili Vašington i Moskva. Ne Kijev, ne Brisel.

Zato je na njih red da završe rat. Istorijska prilika je tu – napravljen je put tamo gde ga nije bilo. Sada više nikada ne sme da se odstupi od toga.