Bajden je održao završni govor, upozoravajući na „tehnološko-industrijski kompleks“. Naravno, mnogim poznavaocima američke politike i istorije odmah je bilo jasno da se radi o referenci na čuveni govor predsednika Ajzenhauera iz 1961. godine u kome je upozoravao zemlju i svet na opasnosti „vojno-industrijskog kompleksa”.

Bajden je jednostavno preskočio ovaj vojni deo i umesto toga želi da nas ubedi da je najveća opasnost „nedostatak provere činjenica“ na servisima poput Fejsbuka, Iks i sličnih.

Iako se možemo složiti da je porast dezinformacija sve veća pretnja, nemoguće je pobeći od utiska da Bajden, prebacujući pažnju sa vojne na tehnološku, zapravo, na neki način, prikriva sopstvenu ulogu u celoj priči. što se tiče samog vojno-industrijskog kompleksa.

Ovo je povoljan trenutak da se osvrnemo na „original“, upozorenje predsednika Ajzenhauera koje je i danas veoma relevantno.

Dvajt D. Ajzenhauer, 34. predsednik Sjedinjenih Država i bivši vrhovni komandant savezničkih snaga tokom Drugog svetskog rata, svakako je bio jedna od najuticajnijih političkih ličnosti 20. veka.

Njegovo iskustvo u vojnim operacijama, diplomatskim pregovorima i savezničkim odnosima, kao i njegov politički autoritet stečen vojnim uspesima, dali su mu jedinstven pogled na širok spektar pitanja koja su oblikovala posleratni svet.

Ipak, i pored svoje dugogodišnje vojne karijere (ili možda zbog nje), na samom kraju predsedničkog mandata odlučio je da naciji i svetu uputi upozorenje na pojavu koja će postati poznata kao „vojno-industrijski kompleks“.

Govoreći 17. januara 1961, samo nekoliko dana pre nego što je Džon F. Kenedi preuzeo dužnost, Ajzenhauer je ukazao na duboke ekonomske i političke posledice sve većeg preklapanja vojnih, industrijskih i političkih interesa.

Važno je napomenuti da je bio u ključnom istorijskom trenutku — Hladni rat je već bio u punom jeku, a bipolarna struktura moći koju su predvodile Sjedinjene Države i Sovjetski Savez značajno je oblikovala globalne odnose.

U takvoj atmosferi još uvek su bila sveža sećanja na Drugi svetski rat, dok je strah od nuklearnog sukoba postajao sve prisutniji u javnosti.

Manje je poznata činjenica da je Ajzenhauer u svom nacrtu govora razmišljao o upotrebi izraza „vojno-industrijski-kongresni kompleks“, čime je još direktnije skrenuo pažnju na ulogu i odgovornost zakonodavnog tela.

Prema nekim izvorima, savetnici i kolege iz Bele kuće su ga ipak ubeđivali da ublaži ton, verujući da bi tako otvoreno odbacivanje Kongresa moglo da uzdrma krhku političku ravnotežu.

Na kraju je ostala skraćena verzija, ali i to je bilo dovoljno da privuče pažnju i postavi pitanje kakva je budućnost oblikovana ubrzanom militarizacijom i sveprisutnom logikom profita.

Upravo je ta napetost između globalne vojne nadmoći i krhkih demokratskih institucija postala centralna tema Ajzenhauerovog govora.

Dok su se SAD, zarad međusobnog odvraćanja sa Sovjetskim Savezom, fokusirale na masovnu proizvodnju nuklearnog i konvencionalnog naoružanja, istovremeno se u unutrašnjoj politici sve više nametao imperativ „nacionalne bezbednosti“.

Takva paradigma, sama po sebi, nije bila nimalo čudna u kontekstu Hladnog rata.

Međutim, problem je bio u tome što se sa rastom vojne industrije razvila posebna političko-ekonomska mreža sa sopstvenim interesima i ciljevima, koja je na neki način postala nezavisna od volje birača i javnosti – upravo na šta je Ajzenhauer upozoravao.

Pošto je govor održan u okviru zvaničnog predsedničkog obraćanja, to nije bio tipičan politički manifest marginalizovane grupe, već upozorenje sa najvišeg nivoa vlasti.

Jedan od retkih sličnih primera nalazi se u čuvenoj kritici ratne industrije koju je svojevremeno, sa daleko skromnije pozicije, izneo novinar i aktivista I. F. Stoun.

Ali za razliku od nezavisnih intelektualaca koji su godinama prozivali odnos između politike i vojne industrije, Ajzenhauer je došao „iznutra“.

To je upozorenje učinilo još snažnijim — iako je očigledno naišlo na oprezne (ili čak kritičke) reakcije onih delova establišmenta koji su se prepoznali u njegovim rečima.

Takođe se već neko vreme zna da je Ajzenhauer bio politički umeren i pragmatičar, nekako „razapet” između tradicionalnog republikanskog shvatanja države i neophodnosti društvenih reformi koje je nasledio iz Nju dila.

Upravo iz ove pozicije relativno otvorene saradnje sa različitim frakcijama i slojevima društva, uključujući radnike i veterane, došla je njegova jasna poruka: „moramo biti oprezni“.

Jer vojna industrija, kada jednom poraste do ogromnih razmera, počinje da živi svojom logikom — istovremeno zapošljavajući hiljade i doprinoseći ekonomskom rastu, ali i „hrani“ sopstvenu budućnost stvaranjem novih sukoba.

U središtu Ajzenhauerove poruke je tvrdnja da se, uz kontinuirano jačanje vojne industrije, stvara sve šira mreža političkih i finansijskih interesa koja može manipulisati javnim mnjenjem, uticati na zakonodavstvo i podsticati dalje sukobe zarad profit.

Tokom Hladnog rata, kada su SAD bile u stalnoj trci sa Sovjetskim Savezom, bilo je gotovo neizbežno da se vojni i politički interesi prepliću.

Međutim, Ajzenhauer je prepoznao opasnost: prekomerno oslanjanje na vojnu proizvodnju moglo bi se preliti u mirnodopsko doba, ostavljajući demokratiju, civilnu kontrolu i radnička prava u pozadini.

Jedna od ključnih tačaka govora je istakla potrebu održavanja ravnoteže između nacionalne bezbednosti i javnih interesa — poput ulaganja u obrazovanje, nauku i socijalne programe.

Prema Ajzenhaueru, tehnološki napredak (i vojna i civilna industrija) treba da služi opštem dobru, a ne neupitnom rastu profitnih marži vojnih kompanija.

Ali čak i tada, bilo je jasno da tehnološki razvoj usko povezan sa vojskom može lako upregnuti naučnike i inženjere da služe vojnim ciljevima, smanjujući prostor za istraživanje koje bi koristilo široj zajednici.

Osim toga, Ajzenhauer upozorava na slabljenje demokratskih procesa: ako vojna industrija počne da oblikuje političke odluke kroz snažan uticaj na izbore, finansiranje političkih kampanja i političare, glas običnih građana će izgubiti na težini.

Ovo potvrđuje njegov stav da stabilno demokratsko društvo zahteva stalnu budnost i kontrolu nad vojnim i industrijskim interesima. U suštini, ovo je jedan od najranijih poziva na transparentnost i odgovornost onih koji odlučuju o pitanjima rata i mira.

Tako je Ajzenhauer u svom govoru postavio temelj za razumevanje fenomena čijim obrisima i posledicama prisustvujemo u današnjem svetu.

Njegova poruka je jasna — ako vojno-industrijski kompleks nije podložan demokratskom nadzoru i javnoj odgovornosti, on postaje sila koja može ozbiljno ugroziti društvene i ekonomske prioritete, a time i samu srž participativne demokratije koju i Zapad i Istok (barem deklarativno) žele da grade.

Otkako je Ajzenhauer upozorio na opasnosti vojno-industrijskog kompleksa, svet se značajno promenio: kolaps bipolarnog sistema, uspon novih sila poput Kine, tehnološka revolucija i sve veća globalizacija samo su neki od trendova koji su suštinski redefinisali međunarodnim odnosima.

Međutim, i pored drastičnih političkih i ekonomskih promena, ono što je ostalo zajedničko je nezaustavljiv rast vojne industrije, finansijsko jačanje sektora odbrane i sve veća saradnja vojnih, državnih i privatnih interesa — kako na istoku tako i na zapadu. 

Jedan od važnih pokretača ove eskalacije svakako su regionalni sukobi koji se često „prelivaju” u šire geopolitičke okvire.

Na primer, SAD, kao vodeći svetski izvoznik oružja, gotovo rutinski intervenišu u regionima od Bliskog istoka do Afrike, pri čemu je vojno-industrijski kompleks često ključan u oblikovanju politike i opravdavanju intervencija.

S druge strane, širenje NATO-a na istok i militarizacija evropskog kontinenta doprineli su rastu tenzija sa Rusijom, što se bolno manifestuje u aktuelnom sukobu u Ukrajini.

Ono što se često zanemaruje jeste da ove vojne trke intenziviraju saradnju između vlada i privatnih kompanija, pri čemu se uloga javnosti sve više svodi na pasivno posmatranje ili finansiranje putem poreza.

Dok Zapad nastavlja da ulaže ogromne sume u nove generacije oružja, Rusija je reagovala poslednjih godina modernizacijom sopstvenog vojnog arsenala.

Međutim, vredi pomenuti i činjenicu da Rusija — tradicionalno moćna vojna sila — sve više postaje zemlja sa izraženom konzervativnom ideologijom i nacionalizmom, što povećava njenu sumnju u bilo kakvu spoljnu kritiku i čini dijalog sa međunarodnom zajednicom još složenijim.

Istovremeno, Kina, koja se nominalno poziva na socijalističke principe, sve više gradi sopstveni vojni i industrijski kompleks, pri čemu se njen ekonomski model sve više kreće u kapitalističkom pravcu. Ovaj paradoks „socijalističkog kapitalizma” rezultira velikim javnim ulaganjima u vojni sektor, ali i sve izraženijom komercijalizacijom proizvodnje i prodaje oružja.

Kako se tehnologija ubrzano razvija, jača se uticaj kompanija u oblasti digitalne industrije i veštačke inteligencije — tzv. Sektor Big Tech, koji često sarađuje sa vojskom i obaveštajnim službama.

Pojavljuje se novi tip „sajber-vojno-industrijskog kompleksa” koji zahvaljujući računarskoj i mrežnoj snazi može da prati, predviđa i utiče na razvoj globalnih sukoba.

Shodno tome, pitanja privatnosti, slobode govora i nezavisnosti medija postaju dodatno ugrožena, jer ratnom trkom za informacijama dominiraju interesi moćnih korporacija i bezbednosnih aparata.

Sve ovo potvrđuje da se Ajzenhauerova vizija uvek odnosila na širi, globalni fenomen, a ne samo na američke prilike.

Vojno-industrijski kompleks danas je u interakciji sa državnim aparatima na Istoku i Zapadu, istovremeno guši međunarodnu saradnju u oblastima koje bi zaista mogle da poboljšaju živote većine ljudi – kao što su zaštita životne sredine, radnička prava, obrazovanje ili javno zdravlje.

Kako vreme prolazi, čini se da upravo tu leži najveća opasnost: u kontinuiranom daljem širenju i unapređenju vojnih kapaciteta koji stvaraju nesrazmeran pritisak na političke procese, nose ogromne društvene troškove, guše spontane inicijative koje bi mogle dovesti do radikalnijih, pravednijih i solidarnije rešenje za nedaće našeg vremena.

Naravno, ne treba upadati u zamku pojednostavljivanja i optuživanja samo jednog „bloka“ — bilo da je reč o NATO, Rusiji ili Kini.

Vojno-industrijski kompleksi se nalaze svuda i prožimaju različite političke sisteme, ostavljajući svoj trag u nacionalnim budžetima, političkoj kulturi i svakodnevnom životu običnih ljudi.

I dok se svetske sile često naoružavaju do zuba u ime mira, radnici i manje privilegovani slojevi društva najviše pate od nedostatka ulaganja u osnovne javne usluge.

U tom smislu, problem nije samo veličina, već i efekat koji vojno-industrijski kompleks ima na oblikovanje svesti: od medijskih narativa do podsticanja nacionalizma i dalje polarizacije.

Eskalacija je stoga vidljiva kako u pogledu fizičke moći (broj vojnika, naoružanja, nuklearnih bojevih glava), tako i u smislu uticaja na državne procese i javne prioritete.

U ovoj borbi za prevlast, čini se da se najglasnije ignoriše potreba za novim, možda čak i revolucionarnim idejama van uspostavljenih političkih i ekonomskih struktura.

Zato, ako želimo da sprečimo da problem vojno-industrijskog kompleksa zaživi dalje, potrebno je otvoriti prostor za drugačiju vrstu međunarodnih odnosa — zasnovanih na solidarnosti, ravnopravnoj saradnji i jačanju političkog učešća „od ispod“, a ne slepo poverenje u moć velikih institucija, države ili korporacije.

Što se tiče Bajdena, on je tokom svog mandata pokazao da je prava antiteza Ajzenhauera.

On je ulio milijarde i milijarde dolara američkih poreskih obveznika vojno-industrijski kompleks koji uživa u činjenici da se rat u Ukrajini nastavlja.

Sada, kada odlazi, Bajden želi da skrene narativ kako bi skrenuo fokus sa stvarne pretnje.

Dok će Ajzenhauer ostati upamćen kao predsednik koji je prvi „razotkrio” samo postojanje vojno-industrijskog kompleksa, Bajdenovo nasleđe leži u njegovoj nepokolebljivoj posvećenosti njegovom održavanju.