Rat protiv Irana otvara jedan od onih istorijskih trenutaka u kojima se nekoliko procesa susreće u istoj tački i odjednom postaje jasno da se svet pomera, nepovratno menja.

Energija, brodski putevi, dugovi, cene hrane, tehnološke ambicije i sama ideja međunarodnog poretka sada su dramatično poljuljani. Eksplozija na Bliskom istoku već odjekuje u evropskim fabrikama, azijskim rafinerijama, afričkim lukama i američkim berzama.

U tom kontekstu, sam rat se već može nazvati „globalnim“, jer utiče na ceo svet, iako se u vojnom smislu ne vodi globalno.

Godinama je bila validna naivna pretpostavka da globalizacija može da proguta svaku krizu. U tom optimizmu (da bi uopšte postojao) plovidba je trebalo da ostane otvorena, energija je trebalo da bude dovoljno dostupna, dolar dovoljno jak, a Vašington dovoljno moćan da odredi „granice dozvoljenog“.

Rat protiv Irana otkriva koliko je ovaj model istrošen. Ispod sjajne površine, iscrpljenost sistema koji je živeo od duga, spekulacija i geopolitičke prisile odavno se slegla. Rat protiv Irana, koji bi trebalo da se završi danas (ili „za nekoliko nedelja“ kako kaže Bela kuća), već je trajno promenio osnovne pretpostavke – pogledajmo ih redom.

U savremenoj ekonomiji, rat je nešto mnogo složenije, kao što smo imali priliku da vidimo tokom proteklog meseca. Energetski izvori koji snabdevaju industriju i domaćinstva na nekoliko kontinenata prolaze kroz uska grla. Kada se u ovoj oblasti pojavi ozbiljna pretnja, svetska ekonomija razvija simptome groznice u roku od nekoliko dana (a oporavak će potrajati).

Napad na Iran stoga aktivira čitav lanac posledica. Cena nafte raste, rafinerije prilagođavaju planove, a zemlje uvoznice energije otvaraju sve dublje rupe u svojim trgovinskim bilansima.

Ako smo jednu stvar utvrdili od početka ovog rata, to je da đubriva, amonijak, sumpor i helijum postaju jednako važni kao i bareli sirove nafte.

Poljoprivreda oseća pritisak kroz skuplju setvu i manji prinos, zdravstveni sektor kroz slabiju dostupnost specijalizovanih materijala, a visoka tehnologija kroz poremećaj snabdevanja komponentama bez kojih se ne može održati trenutni tempo razvoja.

Decenijama je američka spoljna politika kombinovala vojnu silu, sankcije i kontrolu nad energetskim koridorima u jedinstveni mehanizam. Na toj mapi Iran zauzima ključno mesto jer kombinuje ogroman energetski prostor, strateški morski prolaz i političku volju da očuva svoju nezavisnost.

Ista logika se može videti u pritisku na Venecuelu, u nastojanju da se suzi manevarski prostor Rusije u izvozu, u ranijim intervencijama u Iraku, Libiji i Siriji, kao i u permanentnom nastojanju da se svetsko energetsko tržište drži pod političkom kontrolom.

Ko kontroliše energiju određuje tempo ekonomije i raspon političke poslušnosti. Saveznici tada kupuju bezbednost kroz skuplje ugovore, protivnici plaćaju cenu kroz sankcije, a ceo svet ulazi u režim u kojem nafta dobija izrazitu političku funkciju. Energetsko tržište tada poprima oblik kontrolnog panela za globalnu disciplinu.

U takvom okviru, američka moć se više ne meri isključivo nosačima aviona i veličinom njenog BDP-a. Meri se njenom sposobnošću da zatvori ili otvori pristup ključnim resursima. Rat protiv Irana se uklapa u ovu logiku sa gotovo brutalnom jasnoćom i zato proizvodi tako snažan osećaj da je stari poredak dostigao granice sopstvene održivosti.

Kada Tramp (možda večeras) proglasi svoju „pobedu“, to će biti veliki američki poraz, i ceo svet će biti svestan ovog paradoksa. Ovaj „energetski mehanizam“ o kome govorimo, ova američka globalna sila, dramatično se raspada i priznaje da više nije u stanju da održi dominaciju. Posledice će biti zaista istorijske.

Posebna opasnost ovog sukoba leži u činjenici da dolazi u vreme kada je zapadni finansijski sistem godinama bio odvojen od realne proizvodne baze (što vidimo bukvalno svuda oko nas).

Vratimo se oko dve decenije unazad - nakon kraha 2008. godine, svet je spasao jeftin novac, niske kamatne stope i rastuće cene imovine. Nekretnine, akcije i obveznice su bile naduvane do nivoa koji više ne počiva na rastućim platama, snažnoj industriji i većoj produktivnosti, već na stalnom toku kredita.

Drugim rečima - svet je živeo na „kreditnom kiseoniku“ skoro 20 godina. Tokom ovog perioda, Volstrit je naučio da živi od novca koji sam sebe hrani, od refinansiranja, finansijskog inženjeringa i beskrajnog odlaganja pravog računa.

Rat protiv Irana stavlja taj račun na sto. Skuplja energija, skuplji transport i poremećaj lanaca snabdevanja vrše pritisak na kompanije koje su već opterećene dugovima. Više kamatne stope dodatno stežu omču oko kompanija, fondova i domaćinstava kojima je potreban stalni priliv jeftinih kredita.

U takvoj klimi, svaki poremećaj u lancu plaćanja može pokrenuti novi talas neizvršenja obaveza, otpisa i pritisaka na likvidaciju. Berza može nakratko da slavi sopstvene iluzije (recimo jutros kada su naivno protumačili Trampovo potencijalno povlačenje kao „povratak u stara vremena“!).

Ne može se pobeći od činjenice da fabrike rade na gasu, nafti, sirovinama, komponentama i kupcima sa stvarnom kupovnom moći. Čak su se i tehnološki giganti poslednjih godina uputili ka zemljama Zaliva u potrazi za energijom za svoje centre podataka i infrastrukturu veštačke inteligencije, a sada taj plan ulazi u zonu duboke neizvesnosti. Kada materijalni temelj počne da puca, cela finansijska piramida gubi oslonac.

Najdublja evropska drama leži u činjenici da kontinent ulazi u ovu prekretnicu energetski oslabljen, industrijski ranjiv i politički bez nezavisnog kompasa.

Poremećaj jeftine ruske energije već je teško pogodio evropsku proizvodnju, posebno nemačku industriju, koja se decenijama oslanjala na kombinaciju tehnološke snage i razumno dostupnih inputa.

Sada se ovoj rani dodaje dodatni udarac sa Bliskog istoka, a Evropa se suočava sa spiralom viših troškova, tanjih marži, slabijeg izvoza i sve većeg pritiska na životni standard. Ukratko, ono što se dogodilo Nemačkoj sada ćemo svi zajedno doživeti, ali u još akutnijem obliku.

Političke elite na ovo odgovaraju već prepoznatljivim jezikom štednje, militarizacije i disciplinovanja stanovništva. Država blagostanja se smanjuje, energetske subvencije (bez kojih se dešavaju ulični neredi) gutaju javne finansije, a novi vojni rashodi zahtevaju još dublje rezove.

Zatvoreni pogoni, skuplje grejanje i anksioznost industrijskih regiona govore mnogo jasnije od slogana iz Brisela. Iza svega stoji odsustvo bilo kakve strateške autonomije. Evropa se ponaša kao geopolitički dodatak tuđoj volji i izlaže sopstveno društvo troškovima koje više ne može da sakrije.

Britanija stoji kao posebno jasan primer. Decenije deindustrijalizacije, finansijalizacije i rasipanje političkog kapitala ostavile su zemlju sa oslabljenom proizvodnom bazom i sve skromnijim energetskim kapacitetima. Širom regiona raste osećaj kontinenta koji je zaboravio kako izgleda ozbiljan ekonomski suverenitet, i to je nešto što će nam se vratiti da nas proganja u narednom periodu.

Ekonomski rečnik se menja pred našim očima. Dugo se govori o komparativnim prednostima, globalnim lancima vrednosti i svetu u kome svako proizvodi ono što mu tržište najbolje plaća.

Rat protiv Irana, kao i šira praksa sankcija i trgovinske prisile, vraća u prvi plan stare i veoma konkretne pojmove kao što su hrana, energija, đubrivo, transport, domaća industrija i robne rezerve. Države će sve više meriti bezbednost u tonama pšenice, kubnim metrima gasa, kapacitetima rafinerija i sposobnošću da prežive nekoliko meseci ozbiljnih globalnih poremećaja.

Za veći deo globalnog Juga, ovo će biti bolna tranzicija.

Afrika u mnogim oblastima nosi teret monokulturne poljoprivrede, duga i zavisnosti od uvoza, oblikovane decenijama spoljnog upravljanja i receptima Svetske banke za razvoj. Latinska

Amerika ima više prostora za manevar zahvaljujući svojim resursima i poljoprivrednom potencijalu, iako čak i tamo, strukture vlasništva i logika izvoza često ometaju dublju transformaciju.

Azija već ima šire proizvodne kapacitete i gušće regionalne mreže i ulazi u novu eru sa većom strateškom fleksibilnošću. Samodovoljnost u takvom okruženju je u srži razvojne strategije.

Decenijama je Zapad predstavljao svoju dominaciju kao „opštekorisnu uslugu svetu“. Otvoreno more, stabilne valute, pristup kapitalu, tehnološki napredak i liberalna trgovinska pravila služili su kao fasada ove narativa.

Današnji trenutak pokazuje punu političku prirodu ove infrastrukture. Sankcije, kontrola platnih sistema, zabrane izvoza tehnologije, vojni kišobrani i pomorski koridori čine gustu mrežu pritiska kroz koju se disciplinuju čitave države. Globalizacija gubi svoju staru auru neutralnosti (ako je ikada zaista postojala) i otkriva mehaniku sile.

Sa njom se urušava i moralni legitimitet zapadne moći.

Zato reč „kolaps“ deluje presporo da bi opisala šta se dešava. Suočavamo se sa oštrim prelaskom iz jednog sistema u drugi, sa velikom konfuzijom i bez jasnih novih pravila. Međunarodno pravo slabi pod pritiskom selektivne primene, a Ujedinjene nacije sve više liče na instituciju koja živi od sećanja na sopstveno značenje. Ideja suvereniteta se vraća u centar političkog jezika.

Zanimljivo je i kako se menja sam rečnik prostora. Termin „Zapadna Azija“ sve više zamenjuje stare izraze i otkriva novu geopolitičku intuiciju.

Svetski centar gravitacije se pomera ka azijskom prostoru, ka društvima koja još uvek grade industriju, planiraju dugoročno i traže veću slobodu od zapadnih centara finansijske i vojne moći.

Rat protiv Irana ubrzava prelazak na svet sa višestrukim centrima moći. Novi poredak će sada nastajati neuređeno i kroz oštre prelazne zone.

Takve tranzicije dovode do privremenih saveza, regionalnih blokova, talasa inflacije, monetarnih eksperimenata i sve snažnije uloge države u ekonomiji.

Pitanje novog međunarodnog monetarnog sistema, novih mehanizama osiguranja i plaćanja, dugoročnih energetskih ugovora van starog zapadnog okvira i bezbednosnih aranžmana koji mogu zaštititi trgovinu bez američkog tutorstva sada ulazi u centar svetske politike.

Zato će se ovaj rat posmatrati kao mnogo više od vojne epizode. Ovde se otvara nova istorijska etapa, u kojoj će svaka zemlja morati da odgovori na nekoliko fundamentalnih pitanja.

Može li da prehrani sopstveno stanovništvo? Može li da obezbedi energiju za industriju i domaćinstva? Može li očuvati finansijsku stabilnost kada stari centri moći pretvore trgovinu u oružje? Može li izgraditi političku autonomiju koja vredi više od kratkoročne poslušnosti?

Svet posle Irana nosiće čvršće granice, više cene, ozbiljniju ulogu države i daleko manje iluzija o samoregulišućem tržištu. Za mnoge zemlje to će biti bolna lekcija. Za ostatak sveta to bi mogao biti početak oslobođenja od poretka koji je decenijama predstavljao sopstvenu silu kao prirodni zakon istorije.