Ruski ministar finansija Anton Siluanov se lično vratio za sto G20 prvi put od početka rata u Ukrajini.

Niko ga tamo nije slučajno prevideo: SAD su mu otvorile vrata kao domaćinu, evropski ministri nisu krili svoju nelagodnost, a tradicionalna zajednička fotografija je na kraju snimljena bez njega — mala uteha za Trampove evropske saveznike?

Ali onda je Siluanov dobio i bilateralni sastanak sa svojim američkim kolegom Skotom Besentom. Sve je izgledalo kao tiha priprema za nešto veće — dok Amerikanac, prema izvoru upoznatom sa razgovorom, nije prekinuo njegovo otvaranje tema od obostranog interesa i rekao da „ništa nije moguće dok se rat ne završi“.

Ova kratka scena sadrži nelogičnost važniju od zvaničnih izjava.

Naime, ako Vašington ne namerava da ponudi Moskvi ekonomsko olakšanje, zašto uopšte poziva svog ministra? Ako nije spreman da razgovara ni o čemu drugom osim o okončanju rata, zašto organizuje sastanak koji će predvidljivo razljutiti evropske saveznike?

Možda odgovor nije između Besenta i Siluanova. Možda bi to trebalo tražiti među Evropljanima koji su sve ovo pratili. Naravno, priča uvek može biti malo veća nego što se prvobitno pretpostavljalo.

Rusija nikada nije formalno isključena iz G20 (za razliku od G8), ali je posle februara 2022. godine njeno prisustvo postalo, recimo to ovako, politički eksplozivno.

Kada je Siluanov virtuelno učestvovao u aprilu te godine, američki, britanski, kanadski i evropski predstavnici su demonstrativno napustili salu.

Četiri godine kasnije, Vašington je domaćin, Siluanov sedi za stolom, u fizičkom obliku, a Berlin (i svakako ne samo Berlin) upozorava na „veoma zabrinjavajući signal“. Poljski ministar finansija otvoreno kaže da „ne veruje“ Rusiji. Ali ipak, Siluanov je tu, sedi, isti onaj od čijeg su lica na ekranu bežali nekoliko godina ranije.

Postoji, za početak, jedno jednostavno objašnjenje.

Ako Trampova administracija zaista priprema sporazum o Ukrajini (nikad ne reci nikad?), ruski ministar finansija svakako nije nevažan ili usputni sagovornik. Bilo kakav kraj rata brzo dovodi do pitanja sankcija, zamrznute imovine, plaćanja energije i bankarskih kanala.

Američki zvaničnik je, štaviše, posebno pomenuo Trampov mirovni plan kao centralnu temu sastanka. Moguće je da je Besent želeo da odredi cenu za Siluanova: prvo politički sporazum, pa tek onda novac. Ili bar da ga iskoristi da malo više „ispita“ na šta je Moskva spremna (ako šef CIA nije nedavno prikupio sve „obaveštajne podatke“).

Međutim, mora se priznati da je ovaj razgovor mogao biti obavljen diskretnije, da se želelo, bez povratka ruskog ministra na veliku međunarodnu scenu.

Međutim, Vašington je svesno proizveo sliku koju Evropa nije želela da vidi. Na pitanje zašto je ruski predstavnik tamo, Tramp je odgovorio da Amerika „voli da se slaže sa svima“.

Ova naizgled bezopasna izjava, čak i mirna, dovoljna je da oživi najneprijatniju mogućnost u evropskim prestonicama: šta ako Vašington jednog dana sklopi dogovor sa Moskvom preko njihovih glava? Podsetimo se da se Evropljani ovoga plaše već čitavu deceniju, još otkako je Tramp osvojio svoj prvi mandat 2016. godine.

Trampu stoga možda uopšte nije potreban pravi sporazum SAD i Rusije. Dovoljno je da Evropa veruje, ili barem sumnja, da je takav sporazum moguć.

Evropska bezbednosna politika, ili bolje rečeno ona u koju se Evropa tako temeljno uverila, počiva na dve tvrdnje koje više nisu podjednako čvrste: Rusija je dugoročna pretnja, a Sjedinjene Države su krajnji garant zaštite od te pretnje.

Trampu nije potrebno da menja prvu. Potrebno mu je samo da destabilizuje drugu.

Drugim rečima, što su Evropljani manje sigurni da će ih Amerika braniti, to će više trošiti na vojsku i to će ozbiljnije razmisliti pre nego što odbace američke zahteve van Evrope.

Paradoksalno, ili možda sasvim logično, ovo Americi veoma odgovara i ona ubira ogromne profite (vojni kompleks radi punom parom da isporuči sve što je ugroženoj Evropi potrebno, a ako kaže da joj to nije potrebno, postoji način da  se objasni da nije u pravu!).

Ovo više nije teorija izvedena samo iz Siluanovljeve fotelje u Majamiju.

Pentagon trenutno preispituje raspoređivanje približno 80.000 američkih vojnika u Evropi (stvarno ili samo kao pretnja, pokazaće vreme).

Upitnik poslat saveznicima ne bavi se samo rashodima za odbranu. Vašington pita da li su zemlje podržale prioritete spoljne politike SAD (agresija protiv Irana!), da li su ograničile pristup bazama i preletima i da li bi bile spremne da ukinu takva ograničenja.

Evropski zvaničnici stoga sumnjaju da se američko bezbednosno prisustvo transformiše u pregovaračku valutu, polugu, a ako je potrebno, i batinu.

Iran je posebno važan. Preispitivanje američkih snaga pokrenuto je nakon Trampovog besa zbog činjenice da neki evropski saveznici nisu učinili više za američko-izraelski rat protiv Irana.

Istovremeno, Besent je na G20 doneo svoju „Operaciju Ekonomski izgnanik“, kampanju kojom Vašington želi da prekine iranske finansijske i trgovinske veze i primora druge zemlje da biraju između Teherana i američkog finansijskog sistema kroz sekundarne sankcije.

Evropska unija, što nije iznenađenje, već je javno pozdravila dodatni pritisak i najavila blisku saradnju sa Vašingtonom. Kao što bi se i očekivalo, Evropa je više nego spremna da muči iranski narod razornim sankcijama, ali nije spremna da igra igru potapanja (svojih) brodova u i oko Hormuza.

U takvom okruženju, Siluanov može poslužiti kao tiha poruka.

Amerika ne mora da kaže: pomozite nam protiv Irana ili ćemo se približiti Rusiji.

Dovoljno je otvoriti vrata, organizovati bilateralni razgovor i pustiti Evropu da sama završi svoju misao. Strah je očigledno politički efikasniji kada nema precizno napisane uslove, jer tada druga strana pokušava da zadovolji zahteve koji još nisu unapred izneti.

Rezultat je vidljiv u evropskim budžetima. Članice NATO-a, pod pritiskom Trampa, prihvatile su cilj od pet odsto BDP-a za odbranu i bezbednost do 2035. godine, iako se velike zemlje muče da pronađu novac bez smanjenja drugih rashoda (na kraju će smanjiti socijalno osiguranje, kao i obično).

Ruska pretnja pokreće ovaj proces, ali ga ubrzava sumnja u američku zaštitu. Vašington tako dobija savršenu formulu: Evropa se naoružava jer se plaši Rusije, a još brže jer se plaši da bi Amerika mogla da postigne sporazum sa Rusijom.

Međutim, Siluanova ne treba olako odbaciti kao nesvesnog „korisnog idiota“. Moskva takođe nešto dobija. Slika ruskog ministra za stolom velikih ekonomija probija simboličku izolaciju i pokazuje da Zapad nije ujedinjen. Svaka svađa između Vašingtona i Brisela je politički dobitak za Rusiju. Ako Rusija može da se vrati na međunarodnu scenu razgovora bez promene svoje ratne politike, Kremlj ima malo razloga da odbije priliku.

Tačnije je govoriti o međusobnoj instrumentalizaciji.

Tramp koristi Rusiju da disciplinuje Evropu, Rusija koristi Trampovu transakcionu politiku da razbije evroatlantsko jedinstvo.

Nijedna strana ne mora da veruje drugoj. Besent može demonstrativno da zatvori vrata ekonomskim ustupcima Siluanovu, a njegovo prisustvo će i dalje služiti američkim ciljevima. Ruski ministar je možda već svojim dolaskom obavio svoj posao.

Vašington je već pokazao koliko su njegovi principi fleksibilni kada se američki interesi promene. Nakon sankcija velikim ruskim naftnim kompanijama, Ministarstvo finansija SAD dozvolilo je ograničenu prodaju ruske nafte iz tankera kada je rat sa Iranom poremetio snabdevanje kroz Ormuski moreuz.

Moskva je tako ostala neprijatelj koga je trebalo finansijski ugušiti — osim kada je ruska nafta bila potrebna da bi se smirilo tržište. Ili možda nešto drugo, kada je bilo potrebno. U Trampovom svetu, neprijateljstvo nije moralna kategorija, već carina koja se može privremeno smanjiti.

Ne treba isključiti mogućnost da se iza kulisa pripremaju pravi pregovori. Poluga funkcioniše samo ako pretnja sporazumom izgleda barem donekle ubedljivo. Tramp želi da zadrži opciju da jednog dana objavi veliki sporazum sa Moskvom, baš kao što želi da drži Evropu u neizvesnosti. Ali za sada, politička vrednost mogućeg sporazuma može biti veća od samog sporazuma.

Najvažniji učesnici sastanka u Majamiju možda nisu bili Besent i Siluanov u Majamiju, već Evropljani koji su ih posmatrali.

Rusija nije dobila obećanje o ukidanju sankcija, Amerika nije dobila kraj rata, a Ukrajina svakako nije dobila mir.

Ipak, signal je proizveo efekat: Moskva je malo manje izolovana, Evropa malo nesigurnija, a Vašington malo slobodniji da traži od saveznika novac, poslušnost i podršku za ratove koji nisu njihovi.

To je veoma Trampova diplomatija — on ne mora da formira savez sa protivnikom ako sama pomisao na taj savez disciplinuje prijatelje.

Naravno, u Trampovom svetu, prijatelji možda čak ni ne postoje. Možda ni neprijatelji ne postoje. Postoje interesi i načini da se oni postignu. Iz te doktrine, sve i svako postaje poluga.