Dok danas tragamo za skupim supernamirnicama sa drugog kraja sveta, jedno pravo nutritivno blago raste gotovo svuda oko nas. Bela loboda (Chenopodium album), biljka koju većina smatra običnim korovom, vekovima je bila i hrana i prirodni lek a u Srbiji najčešće nosi naziv Pepeljuga.
Možete je pronaći na livadama, uz bašte, voćnjake, njive i zapuštene placeve, a naši preci su je veoma cenili. Mlade listove pripremali su poput spanaća, dodavali ih u čorbe, pite i variva, a koristili su je i u narodnoj medicini za različite tegobe.
Ime "guščja noga" dobila je zbog karakterističnog oblika listova, a iako može da naraste i do dva metra visine, danas je uglavnom završava iščupana zajedno sa ostalim korovom.
Bela loboda pratila je čoveka još od praistorije. Njeno seme pronađeno je na brojnim neolitskim nalazištima širom Evrope, a koristili su je i starosedelački narodi Severne Amerike. Bila je posebno važna u periodima gladi i siromaštva jer brzo raste, lako se pronalazi i izuzetno je hranljiva.
Njeni mladi listovi sadrže više proteina, kalcijuma i gvožđa nego mnoga povrća koja danas smatramo zdravim. Bogata je vitaminima A i C, ali i magnezijumom i fosforom, mineralima važnim za energiju, imunitet, kosti i nervni sistem.
Po ukusu podseća na spanać, ali je nešto nežnija i ima blagu orašastu aromu.
U narodnoj medicini bela loboda zauzimala je posebno mesto. Verovalo se da pročišćava organizam, jača krv i pomaže kod različitih zdravstvenih problema.
