Kako okarakterisati društveno-ekonomsko uređenje zapadnoevropskih zemalja? U javnosti se pogrešno govori o kapitalističkim društvima.

U javnosti se puno raspravljalo o nekonkurentnosti evropske privrede u poređenju s američkom. Takvo poređenje, međutim, nije omogućilo sveobuhvatnu identifikaciju strateških grešaka koje su Evropljani počinili u prošlosti jer su ih imali i Amerikanci.

Američki sistem zasigurno nije idealan. Stoga je potrebna duboka kritička analiza evropskoga društvenog modela samog po sebi te njegovih privrednih i socijalnih efekata, piše darko Oračić u autorskom tekstu za Poslovni dnevnik.

Najuočljivija karakteristika starih članica Evropske unije su veliki fiskalni rashodi. Finska je zemlja s najvećim opsegom državnih izdataka koji iznosi čak 57,6 posto BDP-a. Sledi Francuska s 57,1 posto, Belgija s 54,5 posto, Italija s 50,6 posto itd. Ako se ima u vidu da je ukupni nacionalni dohodak približno jednak bruto domaćem proizvodu, onda je očigledno da u navedenim zemljama država preraspodeljuje ili preusmerava više od polovine ukupnog dohotka.

Podaci o fiskalnih rashodima, međutim, ne pružaju celovitu sliku o uticaju države na tokove dohotka jer državna regulacija takođe deluje na raspodelu. Tako, na primer, regulacija radnih odnosa u vidu zakonskog određivanja minimalne plate, podsticanja kolektivnog pregovaranja i proširenja važenja kolektivnih ugovora na treće strane može da smanji udeo kapitala i poveća udeo rada u ukupnom dohotku.

Osim toga, i državno vlasništvo ima uticaj na tokove dohotka. Država imenuje uprave državnih preduzeća koje svojim poslovnim i kadrovskim odlukama utiču na raspodelu.

Zapadnoevropske zemlje ističu se po obimu regulacije i broju i veličini državnih preduzeća. Stoga je izvesno da nemali deo ukupnog dohotka država preraspodeljuje ili preusmerava putem regulacije i državnog vlasništva.

Ako se, dakle, fiskalnim rashodima pribroji uticaj navedenih institucionalnih faktora, može se dobiti celovita slika o ulozi države. Tako u većini pomenutih zemalja država na ovaj ili onaj način kontroliše od 60 do 70 posto ukupnog dohotka, a u nekima blizu 75 posto.

Uzimajući u obzir navedene činjenice, kako treba okarakterisati društveno-ekonomsko uređenje zapadnoevropskih zemalja?

U javnosti se pogrešno govori o kapitalističkim društvima. Sistemi pomenutih zemalja zapravo su mešavine kapitalizma i etatizma u kojima dominira potonja dimenzija. Etatizam sadrži, osim regulacije i državnog vlasništva, elemente socijalne države poput socijalnog osiguranja i finansiranja školstva.

Koje su ekonomske posledice etatizma? Budući da je maksimalno nagrađivanje produktivnih aktivnosti koje služe zadovoljavanju potreba potrošača ključno načelo kapitalizma, preraspodela ili preusmeravanje dohotka obeshrabruje takve aktivnosti.

Naročito je štetno oporezivanje dobiti i njeno smanjivanje putem regulacije radnih odnosa. Ono destimuliše investicije u fizički kapital te inovacije u pogledu tehnologije proizvodnje i kvaliteta proizvoda. Taj negativan uticaj donekle je ublažen poreskim olakšicama za investicije, istraživanje i razvoj.

Takozvano progresivno oporezivanje dohotka takođe nanosi štetu jer obrazovanije, odnosno produktivnije radnike, oporezuje po višoj stopi i tako destimuliše usvajanje ekonomski korisnih znanja. Državno finansiranje školstva, doduše, podstiče obrazovanje, ali ne u skladu s potrebama privrede. Isto vredi i za državno finansiranje naučnih istraživanja u pogledu sticanja novih znanja.

Osim toga, socijalno osiguranje negativno deluje na štednju koja je izvor sredstava za investicije. Zdravstveno i invalidsko osiguranje te plaćeno bolovanje smanjuju štednju iz predostrožnosti, dok očekivana penzija, u delu koji će se isplaćivati iz budućih doprinosa i poreza, redukuje štednju za starost.

Sveukupno, manja količina akumuliranog fizičkog kapitala po radniku te lošija tehnologija i manja količina ekonomski korisnih znanja donose niži nivo produktivnosti rada i realnih plata.

Podizanje razine plata pomoću radnog zakonodavstva, ako poslodavci ne uspeju potpuno da ga neutrališu povećanjem intenziteta rada i smanjenjem drugih troškova, poskupljuje proizvode te tako redukuje proizvodnju i zaposlenost. Politika podizanja relativne cene rada dugoročno podstiče poslodavce da radnike zamene mašinama.

U nekim zemljama nastoji se da se smanji nezaposlenost zakonskim otežavanjem otpuštanja radnika, što je neuspešno te izaziva podelu radne snage na dugotrajno zaposlene i dugotrajno nezaposlene. Pri tome se potonji često nalaze u stanju siromaštva.

Problem dugotrajne nezaposlenosti obično pokušava da se ublaži pružanjem novčane naknade i socijalne pomoći te reši aktivnim merama politike zapošljavanja koje su uglavnom neefikasne. Pomenuti problem je u nekim periodima privremeno umanjen delovanjem ekspanzivne monetarne i fiskalne politike, sa značajnim porastom cena kao posledicom.

Realni dohodak zapadnoevropskih zemalja bio bi danas daleko veći da u prošlosti nisu strateški prihvatile i širile brojne oblike etatizma. Sužavanje kapitalizma donelo im je usporavanje privrednog rasta s jasnom perspektivom ekonomske stagnacije te povećanja socijalnih problema i zaoštravanja društvenih sukoba, smatra autor teksta.