Neke države plaćaju decu da bolje uče, a druge, zajedno sa kompanijama i osiguravajućim kućama, podmićuju neodgovorne odrasle da vode računa o zdravlju. Pokazalo se da korišćenje finansijskih podsticaja za rešavanje društvenih problema na kraju završava računicom „skuplja dara nego mera“. Dok je bilo novca, bilo je i rezultata, a posle se većina „podstaknutih“ vratila starim navikama.

Pojedini roditelji su plaćali svojoj deci da uče, novcem ili skupim poklonima, mnogo pre nego što su se takve motivacione metode dosetili univerzitetski profesori. Ali nakon što su se neki akademici sa prestižnim titulama dohvatili ove šargarepe za poboljšanje obrazovnih rezultata, to je postala vruća društvena tema, oko koje se stručnjaci naveliko svađaju.

Dilema da li đake koji nemaju unutrašnju motivaciju da uče treba pogurati različitim finansijskim podsticajima nije nova, ali je postala posebno aktuelna otkako sve više mladih napušta školovanje već u ranoj fazi, odnosno ne stigne ni do diplome srednje škole. Takvih je, samo u SAD, oko 500.000 godišnje, a još više njih uopšte ne upiše srednju školu.

Pored tradicionalnih razloga, siromaštva, loših odnosa u porodici, zdravstvenih problema i psihičkih kriza, u novije vreme je popularno razmišljanje da formalno obrazovanje nije potrebno za uspeh u životu. 

Zvezde vodilje su neki novi tehnolški tajkuni koji su se obogatili i bez visokih škola, ali njihovi mladi sledbenici ne shvataju da su takvi statistička anomalija.

Ekonomisti koji zastupaju teoriju da je sve u ljudskom životu tržište, odnosno da naše aktivnosti počivaju na stalnom vaganju troškova i koristi, sugerišu da mladi napuštaju školu jer pogrešno računaju. Oni vide samo kratkoročno olakšanje i dobit, ali ne i dugoročne troškove ovakve odluke.

Dakle, cilj je motivisati ih da stignu do diplome, koja će im otvoriti vrata za neki iole pristojniji posao i povećati šanse da budu finansijski samostalni, umesto da postanu teret društvu. Na temelju ovih teorija, nikle su razne inicijative kako slabije učenike motivisati novcem da sutra mogu i sami da zarađuju.

Neke nordijske zemlje pribegle su finansijskim podsticajima za roditelje iz siromašnijih porodica, uz uslov da njihova deca redovno pohađaju školu. Takav model je primenio i Meksiko, kroz projekat „Progresa“, koji je u početnoj fazi obuhvatio siromašne stanovnike u više od 500 sela. Roditelji su dobijali mesečnu pomoć koja je iznosila četvrtinu prosečnog dohotka u Meksiku, ali su bili dužni da decu upisuju u školu, kontrolišu da li redovno pohađaju nastavu, podstiču ih da uče kod kuće i da na kraju dođu do diplome.

U susedstvu, profesor ekonomije na Harvardu Roland Frajer je uz podršku nekoliko fondacija pokrenuo program vredan 6,3 miliona dolara. Toliko novca je dobilo više od 260 škola u američkim gradovima za plaćanje slabijih đaka da poboljšaju svoje rezultate na standardnim testovima. U svakom gradu korišćene su različite podsticajne šeme.

Škole u Njujorku plaćale su četvrtacima 25 dolara, a sedmacima 50 dolara za dobar rezultat na testovima. Prosečan sedmak zaradio je na ovaj način ukupno 232 dolara. Savesniji klinci u Vašingtonu mogli su da zarade 100 dolara na svake dve nedelje, a oni sa nešto slabijim rezultatom 40 dolara, što je u proseku dostiglo 533 dolara po đaku. „Podmićivanje učenika“ ili „lova za ocene“, kako su ovaj program odmah nazvali novinari, đacima u Čikagu je omogućio da na kraju zarade čak 1.900 dolara u proseku, dok su škole u Dalasu postupile nešto drugačije – plaćale su klincima po dva dolara za svaku knjigu koju pročitaju i dokažu da su to zaista uradili.

Posle ovog projekta usledili su brojni slični eksperimenti u školama i na fakultetima širom SAD, a neki od njih, poput programa u Nešvilu, umesto učenika i studenata „gađali“ su profesore. Ovaj projekat ponudio je srednjoškolskim nastavnicima matematike bonuse od čak 15.000 dolara da poboljšaju rezultate svojih đaka na testovima.

A kakve rezultate daju pomenuti i slični „reformski“ projekti? Rasprave na tu temu mogle bi da ispune celu knjigu, a ne jedan novinski tekst, ali u najkraćem – ishodi su bili mršavi. Pokazalo se da plaćanje mladima da uče uglavnom deluje onoliko koliko traje program. Tačno je da su rezultati u školama poboljšani, ali kratkoročno. Podmićivanje nije dalo nikakve efekte na duži rok, odnosno nije uticalo na slabije đake da suštinski promene svoje ponašanje.

Znanje za njih nije postalo životna vrednost, niti ih je novac naučio kako bi trebalo da uče ako žele da stignu do cilja. Na kraju, odnos troškova i koristi u ovakvim programima sveo se na računicu „veća dara nego mera“.

Uprkos tome, moda da se novčanim podsticajima menja ljudsko ponašanje je zarazila i zdravstveni sistem. Nagrade su u ovom slučaju prvenstveno usmerene na odrasle, barem po godinama ako ne po zrelosti, jer im države i kompanije plaćaju da se ponašaju odraslo i vode računa o svom zdravlju. Jedna od zemalja koja je pribegla ovakvoj nuždi u nevolji je Velika Britanija, gde su stručnjaci izračunali da bolesni radnici koštaju domaću privredu neverovatnih 57 milijardi funti godišnje.

Britanska država je isprobala niz šema koje koriste finansijske podsticaje za nagrađivanje zdravog ponašanja. Recimo, trudnicama su nuđeni vaučeri za kupovinu namirnica pod uslovom da ostave pušenje, a mladim majkama kuponi za nabavku svega što je potrebno za novorođenčad ukoliko budu dojile dete. Bolesnicima sa psihičkim problemima britanska vlada je plaćala da redovno piju lekove i idu na kontrole, a novčane nagrade su bile i deo različitih programa za mršavljenje.

Potonji su bili veoma zastupljeni u Britaniji, jer Nacionalna zdravstvena služba troši oko 5% svog godišnjeg budžeta za lečenje bolesti izazvanih prekomernom težinom.

Jedna od najpopularnijih šema finansijskih podsticaja „Funta za funtu“ je nudila gojaznim osobama 425 funti mesečno da smršaju i da se ponovo ne ugoje u naredne dve godine.

Nagrade za zdravo ponašanje uvele su i privatne kompanije, pa i neke osiguravajuće kuće. Kompanija Dženeral elektrik je još 2009. godine pokrenula „pilot“ program za pojedine radnike, kojima je plaćala 750 dolara ako prestanu da puše godinu dana. Program se pokazao toliko uspešnim, da ga je ova američka firma proširila na sve svoje zaposlene koji su pušači. Lanac prodavnica mešovite robe Sejfvej nudi niže premije zdravstvenog osiguranja nepušačima i onima koji drže pod kontrolom svoju težinu, krvni pritisak i holesterol.

Sve veći broj kompanija koristi kombinaciju štapa i šargarepe, kako bi motivisale zaposlene da poboljšaju svoje zdravlje. Jedno istraživanje je pokazalo da približno 80% američkih firmi nudi novčani podstrek zaposlenima koji učestvuju u velnes programima, a da skoro polovina kažnjava svoje radnike za nazdrave životne navike, tako što im naplaćuje više za zdravstveno osiguranje.

Krajnji rezultat? Plaćanje neodgovornih odraslih da se pozabave zdravljem je dalo manje-više iste efekte kao i plaćanje dece neodgovorne prema učenju. Znači, dok je bilo novčanih nagrada, upražnjavale su se i zdravije navike, posle se većina vratila svojim porocima.

A šta je sa „starim dobrim“ kaznama? Iako je sankcionisanje nepoželjnog društvenog ponašanja razrađeno do finesa, ni ovde ne nedostaje inovacija. Jednu od njih primenio je Izrael, pre nego što je ušao u aktuelni rat „do poslednjeg Palestinca“.

Pošto je veliki broj roditelja kasnio po decu u vrtiće, država je uvela novčane kazne za svako kašnjenje. Šta se desilo? Broj kašnjenja se uvećao. Pokazalo se da je pre novčanih kazni, roditelje koliko-toliko grizla savest zbog takvih postupaka, pa su nastojali da im se to ne događa prečesto. Kada su uvedene novčane kazne, roditelji su kasniji dolazak u obdanište smatrali uslugom, koju su bili spremni da plate.