Postoje ljudi koje volite ili mrzite. Ne postoji sredina, ili indiferentnost u odnosu na njih. Endi Vorhol je jedan od njih.

Endi Vorhol (Andy Warholе) je jedan od onih koji su promenili svet. Uspevao je u tome sa lakoćom, što je njegovu okolinu dovodilo do ludila, do zavisti … uspeo je da prepozna i oblikuje američku kulturu šezdesetih, a kasnije da stvara umetnost koju naziva Pop art, od sasvim svakodnevnih stvari i pojava koje su svima pri ruci. Sa jednim potezom, jednim potpisom … umetnost iz običnih stvari, kojom je izazvao divljenje okoline. Umetnost. Ili, Pop art, kako je sam to nešto nazvao. Bio je kult svog vremena, a danas je legenda. Sve što je stvorio je već poznato, praćeno, analizirano, obrađeno, nadgledano i skupo plaćeno.

On ne samo da je stvorio Pop art, Vorhol je stvorio stil života i način, privid… proces od zamisli, promocije pa sve da prodaje svog dela, koje se smatra revolucijom kulture.

Smišljao je svašta. Ali radio je to vrlo uspešno. Sem je sebi izabrao datum rođenja, stvarao je priče i mit oko svojih roditelja, širio je legende o svom boemskom životu u avangardnim apartmanima, a u stvarnosti živeo je u skupom stanu koji je sasvim klasično uređen. Stvarao je i održavao glasine o njegovoj seksualnosti, nikada potvrđene ili negirane, nakon čega su ga neki smatrali homoseksualcem a drugi čovekom koji ne može da ima seks sa ženama bez perverzija… davao je za pravo i jednima i drugima, u zavisnosti od potrebe njegove promocije, a u suštini je izabrao aseksulanost, život bez seksa. Bez žena i bez muških tela u svom intimnom vremenu. Neki, neupućeni, napadali su ga da on vulgarizuje umetnost i da je marginalni proizvod američkog potrošačkog društva, da je deo hipi zabave u vizuelnom obliku.

Ali vreme je pokazalo da je stvar upravo suprotna – Endi Vorhol nije proizvod, on je industrija koja stvara proizvode, stvarajući pop art.

Postoje legende o njegovim zabavama i dugotrajnim intelektualnim razgovorima sa prijateljima u restoranima. U stvarnosti, poput Salvadora Dalija, bio je ljubitelj novca i cicija koji je naručivao i plaćao samo ono što je bilo zaista potrebno, samo neophodno. Njegove zabave i druženja po restoranima plaćao je kompenzacijom, nekom od njegovih slika, ili drugim delima koje je stvarao sa lakoćom koja pripada samo najtalentovanijima.

Mišel Nuridsani, njegov biograf, piše da je Vorhol brzo shvatio svoje vreme u kome živi sa više duha od mnogih drugih, potrebe vremena i vrednosti koje vladaju, i da može da živi od toga i da stvara nešto drugačije, atraktivnije i razumljivo svima. Ili, ako se da uporediti, on je pojava Koka Kole među voćnim sokovima i skupim vinom.

Sve oko Vorhola je legenda koju je on svesno stvarao, piše u toj biografiji. Njegovo carstvo: Menhetn Čelsi hotel, Studio 54 i kultni studio Fabrika, glasine o tome kako je transvestit, sadomazohist, gej … sve je to je bio njegov plan. On je ostao katolik koji u nedelju odlazi u crkvu, a u međuvremenu postoji njegov rad u kom stvara Pop art i legendu o sebi.

Endi Vorhol je svesno stvorio sopstveni mit, karakter i pozorište oko sebe i definisao svoj rad, piše u biografiji „Vorhol.“ To je radio manirom savremenog mendžera koji analizira, planira, stvori i onda promoviše i proda to tek kada je doteran svaki detalj. Čovek bele kose i crnih odela je stvarao suprotno svom liku, vrlo žive boje i duboko emotivne kompozicije.

Mit o njemu je, u suštini, je njegov najbolji proizvod. Stvorio je svoj lik kao kult, a on je zatim pratio taj lik na disciplinovan i predan način. Karakter čudaka ispod albino perike, u crnoj odeći i sa velikim naočarima… je industrija. Vreme u kome se pojavljuje i stvara je vreme koje u potpunosti odgovara njegovoj viziji i njegovom planu. Pad i kriza klasične kulture, naglo oslobođen liberalizam i seksualna revolucija, naglo obogaćena američka srednja klasa i hipi slavljenje slobode kao odgovor Vijetnamskom ratu… To je vreme koje traži nove fenomene, nove simbole slobode koja se dešava na ulici. Rok muzika koja se doživljava burno i troši kolektivno, droga i seks koji postaju javno dobro, a ne intimna potreba… To je vreme kada se pojavljuju novi simboli i proizvodi kulture. Jednostavni i blizu razumevanju svima, bez obaveze da se bude upućen i obrazovan o umtnosti… To je pravo vreme za Pop art. I Pop art postoji od kada je Endi Varhol to odlučio.

SvakI čovek ima 15 minuta slave, rekao je Vorhol i pridobio sve koji nisu prihvatili da je umetnost elitizam – stvar upućenih, izabranih. Naprotiv, on je verovao da svako ima pravo da prepozna umetnost i uživa u njoj. Svako je vredan nagrade za nova iskustva u umetnosti, da bude deo lepog. To je Pop art ponuda koja se retko odbacuje. U vreme kada se sve menja i traže novi izrazi i stavovi, Pop art je ponuda za one koji su dugo čekali. A nakon toga, kada se dočekali, Pop art postaje njihov životni stil.

„Svako ima 15 minuta slave“, je poruka iz sveta religije. Vorhol je sebe podigao na nivo gurua. Svako ima razlog da sebe smatra važnim, ako ne u datom trenutku, onda kada jednom dođu njegovih 15 minuta.

Da bi održao svoju religiju, Vorhol se približio običnom čoveku ne samo svojim poslom, već i stvaranjem svoje biografije, američke priče o uspehu talentovanog momka iz pepela koja je razumljiva i prihvatljiva za prosečnog čoveka, razumljiva i lepljiva za njegovog pop-art sledbenika. Priču koja autora čini sličnim sa svojim obožavaocima.

Pažljivo slaže priču o svom lošem, ali emotivnom detinjstvu u radničkom Pistsburgu. O kontrastima, ali i o dobroti i nadi koja postoji u tom svetu. Priču o svom snu koji je sledio od detinjstva do planetarnog uspeha. Usput, stvarajući poruku da je on kao i svi ostali, da svi drugi mogu uspeti ako prate svoju priču, prate svoj pogled na svet, i naravno – ako prate njegov Pop art.

Niko nije razumeo filmove koje je stvorio, sve dok on nije lično razjašnjavao stvari i ciljeve. Filozofija koju je ponudio nikada ništa nije objasnila, a on nije dozvolio javnu raspravu o tome. Ko je shvatio – shvatio je. Ko ne može, može se samo uneti zabunu i dovesti pod sumnju priču koju je on prodavao o sebi. Obični objekti, fotografije… kojima je Vorhol dodao žive boje i oblike predstavljaju dopunu stvarnosti, instalacije, ali to nikako nisu originalne kreacije umetničke inspiracije. Da bi izbegao kontroverzu i ocene svojih radova kao moguću umetnost, primenio je novi naziv, Pop art. To nije umetnost, ali bi se moglo tako shvatiti.

Međutim, koji je bio put do tamo, do Pop arta, ikone kulture.

Endi Vorhol je rođen 1927. u teškom, mračnom ambijentu siromašnog industrijskog predgrađa Pitsburga, u porodici sa tri sina koju je izdržavao njegov otac, češki emigrant Andrej koji je radio u čeličani. Sivilo doprinosi da mali Endrju Vorhola stvori u sebi interes za filmove, stripove i iluzije o drugačijem svetu koji je negde tamo daleko, ali je ipak moguć, dodirljiv.

U dobi od 8 godina, on doživljava prvi nervni slom, i oporavlja se izrađujući lutke i čitajući stripove. Kasnije, u četrnaestoj godini, počeo je da pohađa časove na Pittsburgškom Tehnološkom institutu. Na 22, otišao je u Njujork, promenio češko prezime u američko Vorhol, i počinje da radi kao dekorater po dućanima, izrađuje reklame i oglase u nekoliko dobrih časopisa kao što su Vog, Harper Bazar, Glamur i Njujorker.

To vreme – predvorje slavnih šezdesetih, kada se stvara nova generacija koja vrlo snažno teži slobodi bez ograničenja i želi da se oslobodi svih trauma rata, kada se kreira bogato američko potrošačko društvo sa srednjom klasom koja preko noći postaje kvalifikovana da zaradi novac, ali ne može preko noći da postane kvalifikovan učesnik u elitnim događajima… vreme kada padaju u vodu stare navike i standardi tradicionlanog američkog društva i porodice, a stvaraju se fenomeni koji svoje uporište nalaze u mladoj generaciji koja brzo dolazi do posla, dobro zarađuje i hoće svoju slobodu i zabavu. Ne želi više da živi od mitova o velikoj pobedi u Drugom svetskom ratu, o strašnim komunistima i lošim crncima, niti da deli traume vijetnamskih ratova. Hoće svoje mesto u društvu, i ne razume umetnost onako kako je definisana u tradicionalnoj Evropi. Hoće umetnost svog vremen koju razume, hoće – Pop art. 

U takvom okruženju, i potrebi za promenama u svemu, pa i u umetnosti od koje se očekuje da bude razumljiva i dostupna svima, Vorhol je video sebe i svoje mesto. Odlučio je da posveti svoj talenat transformaciji vidljivog i svakodnevnog u neobične slike svojih kreacija. Godine 1962. izabrao je put stvorivši novu kreaciju – fotografiju obične konzerve Campbell supe koju dopunjuje svojim dizajnom koji je pun živih boja i oblika, i štampa taj kolaž, tu kompoziciju u više varijacija i kopija sa modifikacijom boja i oblika iste konzerve. Ovaj postupak, i krajnji proizvod Endi Vorhol naziva Pop art. Nova umetnost na koju je cela generacija čekala, je rođena. Njen autor je Endi Varhol.

Sledeće, 1963, snima filmove. To je vreme punog oslobađanje energije iz stega religije, tradicionalizma, razočarenja od novih američkih ratova na Dalekom istoku, besmislenosti i zavisnosti potrošačkog društva od standarda bogate elite, moćnih političara i zatvaranja kulture za uzak krug američke visoke srednje klase i novih ratnih profitera.

On snima šokantne i provokativne kratke filmove o podzemlju, o paralelnom svetu koji je ovde, ali se svi prave da ga ne primećuju i guraju na margine života: sa likovima iz sveta narkomana, transvestita, beskućnika, homoseksualaca, neurotičnih gubitnika, svet prostitutki… Filmovi kao što su Čelsi Grls, Imperija i pušenje… nikada nisu masovno prikazani, ali bili su traženi i gledani u uskim krugovima istomišljenika. Gledalo ih je malo ljudi, ali mnogo ljudi je pričalo o tim filmovima iako ih nikada nisu videli. Provokacija i brutalni pogled na realni svet su bili uspešan model za prizivanje javnosti i privlačenje pažnje na sebe. Vorhol je polako postao zabranjena mistika, mit o kome se pričalo.

U suštini, Vorhol je radio i prodavao to što je najbolje poznavao. Mračno radničko pregrađe Pitsburga gde je odrastao bilo je puno gubitnika i marginalaca, ljudi koji su bili odbačeni od društva i nisu uspevali da se tom društvu vrate, bili su njegova svakodnevica. Poznavao ih je, i znao je njhovu suštinu. Mnogo godina kasnije, ulickani i doterani dizajner, tada već njujorčanin Endi Vorhol, koji ni po čemu spoljašnje gledajući nije izgledao da potiče iz tog sveta, snimio je brutalno realan film o njima. Bio je jedina vrata napolje i promocija njihovog života u javnosti. Postao je guru marginalizovanog.

Takav pristup i te filmove je dočekala generacija studenata kojima se desila nagla sloboda, koji su živeli u tradicionalnim američkim porodicama palanačkog mentaliteta gde se nikada nije govorilo o marginalcima kao o ljudskim bićima, i koji su upravo preko tih filmova upoznali svet koji je bio predmet straha i prezira za njihove roditelje.

Sve je dozvoljeno, kaže Vorhol, samo treba naći pravi način da se to primeni. Svojim stvaranjem, ali i svojim ponašanjem i govorom o slobodi i o umetnosti on je nove generacije oslobađao osećanja inferiornosti i krivice što su nekvalifikovani da razumeju složen svet tradicionalne umetnosti. Ne treba ti to, kaže Vorhol, evo ti Pop art i rok muzika koji su tvoji.

Iz ovoga je lakše spoznati kako je i zašto Vorhol postao mit, njegova Pop art pojava postala kult, identifikacija za mnoge ljude. Da, on je i sam po sebi neobičan lik, sa belom kosom, velikim naočarima i neobičnim crnom odećom … Mistik koji stvara neumorno, sam ili sa saradnicima u svom studiju Fabrika.

Upravo u tom studiju, u junu 1968. njegova povremena saradnica, scenarista Valeri Solans će pucati u njega. Ispalila je tri metka, od kojih mu je jedan naneo ozbiljne povrede, zbog čega je Varhol nosio korset do kraja svog života. – „Imao je previše kontrole nad mojim životom“, objasnila je Solans kasnije, navodeći to kao motiv za pucanje.

Nakon ovog događaja, on menja svoj način života. Postaje povučen i oprezan, iako i dalje funkcioniše i stvara. Ali, ono što se nije promenilo je njegov konstantan napor da svesno kreira sliku o sebi i prati taj model. Nije se promenila njegova moć stvaranja kada od običnog sazda čudesno neobično, da utiče na svest ljudi a ne samo da zadovolji njihove potreba za lepim stvarima i slikama, da održi u životu Pop art koji nije samo vizuelni svet lepog i nadahnutog, nego stil i način života, čime nadmašuje i samu umetnost.

Umro je u Njujorku u februaru 1987. Otišao je u bolnicu zbog banalne upale žučne kese, ali je umro od komplikacija nakon operacije, od srčanog udara.

Nema potrebe da se dešifruje, analizira i tumači Endi Varhol, dovoljno o tome govori on sam o sebi. On je ono ono što vidite na njegovim slikama, grafici, filmovima… ništa više ni manje od toga. – „Ja sam biznismen, profesionalac. Počeo sam kao komercijalni umetnik, a ja želim da završim kao profesionalni umetnik“.

– „Ne brinite o onome što se govori i piše o vama, odmerite ga i procenite kako ga možete prodati … govorio je Endi Varhol, guru generacije, umetnik svih vremena.

(DP Latas).