Ne možete sebi da dozvolite da napustite ovaj svet, da verujete da vam je kultura bila bliska, a naročito ako vas je privlačila umetnost … a vi ne znate priču o Kandinskom. Vasiliju Kandinskiom, osnivaču modernog, apstraktnog slikarstva.

Vasilij Kandinski (Moskva, 1866 – Neji, Pariz 1944) je slikar iz sveta kome je pripadao i Pikaso, iako ćete čuti, međutim, da je bio manje talentovan od njega. Ali, za razliku od Pikasa, Kandinski nije samo slikar. On je takođe filozof, estetičar. A po profesiji … u mladosti je studirao i radio u pravnim i ekonomskim naukama. I uspevalo mu je tamo. Nakon diplomiranja, od 1892. godine predaje na Pravnoj školi u Moskvi. Za osobu koja je živela 78 godina, a sa slikanjem koje je započeo u svojim tridesetim godina, Kandinski je više od velikog i uspešnog slikara. On je revolucija u umetnosti slikarstva.

On nije samo autor slika koje su zapamćene, uzbudljive i podsticajne … kao što su i slike mnogih drugih sjajnih autora. Ne. On je više od toga. Njegovo ime i akcija nisu povezani samo sa radovima, već i sa procesima koji su promenili umetnost i pogled na svet.

U Njujorku, do 10. februara 2014. bila je otvorena izložba privatne kolekcije kozmetičke imperije Ester Lauder. Retrospektiva dela Vasilija Kandinskog: Od faze Plavog jahača do Bauhausa, 1910-1925. Događaj je imao svetski značaj u kulturi, i to s pravom. Kandinski nije zaboravljen.

Ovo su događaji koji su deo procesa u kojima učestvuje Kandinski. Ovo su dešavanja više od slika, i slikarstva.

Kome, osim slikarstva, pripada Vasilij Kandinski.

Prema njegovom rođenju i poreklu, Kandinski je ruski slikar. Rođen je u Moskvi, u bogatoj porodici ruskog trgovca, koji je još kao student napustio dom preselivši se u Odesu, nakon razvoda svojih roditelja. Kao mladić, pohađao je školu za slikarstvo, ali i časove muzike za koje je pokazao interesovanje i uspeh – svirao je violončelo. U Odesi, od porodice njegovog oca, dobio je prve duboke utiske o ruskoj kulturoi i tradiciji, mitovima i bajkama koje ostaju njegove trajne slike utisaka, ali i filozofske lajtmotiv.

Nakon povratka u Moskvu studirao je i diplomirao pravo, nakon čega je postao predavač na Pravnom fakultetu. Još tada, na pitanje šta će sa sobom u svom životu, istakao je da će biti to: zakoni i ekonomske nauke na univerzitetu će biti njegova misija i budućnost.

Još kao mlad advokat, u 1889. učestvuje u ekspediciji na Uralu, sa timom koji je istraživao pravni sistem Sirjanskih plemena. Već je bio na putu do odbrane doktorske disertacije na Moskovskom pravnom fakultetu, kada je 1895. posetio izložbu francuskih impresionista u Moskvi. Prema kasnijim izjavama Kandinskog, na toj izložbi bio je zatečen slikom Kloda Monea – Plast sena… to je bio trenutak preokreta. Ali, Kandinski nije lik i karakter koji deluje impulsivno, koji će tek tako, iznenada dozvoliti sebi naglu promenu svog života preko noći samo zbog utiska stečenog od slike … Naprotiv. Ali, ostaje činjenica da mu je impresionizam tog trenutka otvario vrata kroz koja je video nove mogućnosti, i skoro beskrajni horizont komunikacije i stvaranja.

Vasilij Kandinski napušta Moskovsku školu prava i karijeru advokata i odlazi u Minhen. Tamo u Minhenu 1890. upisuje studije slikarstva. Sudbina, naizgled slična onoj kod slikara Pola Gogena koji je bio uspešan bankar kada je odlučio da napusti bankarstvo, i posvetio se slikanju. Ali Kandinski je bio više nego slikar, on je revolucionar u umetnosti, posebno u slikarstvu.

Zašto se zaputio baš u Minhen, a ne u Pariz, gde je većina ruskih umetnika odlazila u to vreme. Odgovor je dao – Helmut Fridel, direktor galerije Lembshhaus u Minhenu, i veliki poznavalac Kandinskog.

– Verujem da se u to vreme Kandinski, na početku svog puta kroz slikarstvo, uplašio velikog i moćnog umetničkog centra kakav je Pariz, i dolazi u Berlin, koji takođe predstavlja veliki centar umetnosti ka kome gravitiraju mnogi veliki evropski slikari i umetnici u celini, rekao je Helmut Fridel pred ruskim novinarima u decembru 2013. godine, na otvaranju velike izložbe Plavi jahač, u Muzeju Puškin, u Moskvi.

Kandinski je savršeno dobro govorio nemački, muzika mu je bila strast, svirao je violončelo i dobro poznavao nemačku klasičnu muziku u kojoj je uživao. Ukratko, Kandinski se u nemačkoj kulturi i životnoj sredini osećao kod kuće u Moskvi, u Rusiji. Čitao je Šillera i Getea, a na nemačkom je objavio mnoge od svojih teorijskih dela. Na kraju, pokazalo se da je to bio vrlo dobar izbor za njega: u Nemačkoj je bio i koautor sa svojim prijateljima u velikim dešavanjima u umetnosti i u nemačkoj kulturi, istorijski značajnim pokretima Plavi jahač i Bauhaus.

Prema tome, i zbog toga, neki danas smatraju da je Kandinski nemački umetnik.

Od samog početka, Berlin kreira i promoviše potpuno drugačiji pristup slikarstvu, i potpuno nove forme i komunikacije sa publikom. On učestvuje u kreiranju novog pravca u slikarstvu, u pravcu koji se proteže od korena tradicionalnog ka savremenom. Počinje od ekspresionizma, putuje do kubizma i nove – apstraktne umetnosti. Ali, njegov boravak u Nemačkoj je pokazao njegovu različitost i veličinu: da Kandinski nije samo autor slika, nego i autor i učesnik revolucionarnih procesa u umetnosti.

Godine 1909. u Minhenu je, zajedno sa malom grupom slikara, osnovao Novu umetničku asocijaciju koja se ubrzo raspala. Godine 1911. on i Franc Mark osnivaju umetničku grupu Plavi jahač. Ta grupa se sastoji od poznatih slikara kao August Macke, Gabriele Manter, Alfred Kubin, kompozitor Arnold Šenberg, Javlenski i nekoliko drugih ruskih umetnika … njihova tema okupljanja i stvaranja je ekspresionizam. Slikanje koje ne traži samo gledaoca, posmatrača slikarevog dela, već uključivanje i njegove ideje za konačno oblikovanje slike, i realizaciju poruke. To je, tada, bila revolucija u pristupu slikarstvu.

Ono što ih razlikuje od drugih ekspresionista je da oni nisu samo dobri slikari, nego i ljudi koji razumeju proces, prepoznaju i opisuju teoriju o uzrocima i posledicama novog ekspresionizma, apstraktne umetnosti. Ukratko, oni stvaraju, ali pronalaze razloge i načine da objasne svoju umetnost, učine komunikaciju sa okruženjem i odrede njegove ciljeve i misiju. Umeju da razumeju proces stvaranja i da ga objasne.

Ono što stvaraju i opisuju slikari iz kreativne grupe Plavi jahač i Kandinski otvoraće zatim nove procese. Kubizam, fovizam … nisu samo pravci slikarstva, već i nagoveštaj novog vremena.

U 1912. Kandinski objavljuje rad: O duhovnosti i umetnosti, delo koji će definisati odnose između ova dva sveta, a najaviće i teoriju nove umetnosti veka.

U ljeto 1914. godine, nakon početka Prvog svetskog rata, grupa se raspala.

Posle rata, vreme je bilo teško, siromašno i depresija su bili vidljivi svuda naokolo. A to je posebno loše vreme za nove ideje i pristup umetnosti kao što je apstraktna umetnost, kojoj su pripadale slike Kandinskog. Kritičari nisu cenili njegov rad, a on je prodao vrlo malo slika. Karakter njegovih slika je takav da slike osim vizuelnog imaju i dopusnki sadržaj – ritam oblika. Svaka boja ima svoju muzičku formu i takt, pravila. Muzika prikazana na platnu, tako da svaka boja ima svoj ton. Slike na kojima nema objekata i likova, slike za čije razumevanje je bilo potrebno i malo napora i znanja, a ne samo bistar vid, slike na kojima se vide neobični oblici izraženi u oštrim linijama i jakim bojama nisu se kupovale u teškim ratnim vremenima – i on je morao da ode. Nazad, u Moskvu.

U to vreme, kada se Kandinski vratio kući, Moskva je bila pod kontrolom boljševika. Slikao je, radio u Nacionalnom komesarijatu i predavao. Njegovo slikarstvo u Sovjetskoj Rusiji nije bilo cenjeno, čak je bilo proglašeno dekadentim, a izložbe su mu bile zabranjene. Kandinskom nije bilo dato ili ostavljeno ništa od bogatstva njegovog oca, sve je bilo nacionalizovano. Nije mogao da stvara, da slika niti da radi na teoriji savremenog slikarstva, pa je zato prihvatio poziv Valtera Gropiusa da bude profesor na Bauhaus državnoj školi za arhitekturu i likovne umetnosti u Vajmaru, a i Berlinu.

U Nemačkoj sarađuje sa prijateljima iz kreativne grupe Plavi jahač, sa ruskim slikarom Aleksejem Javlenskim, a oni su 1924. godine zajedno sa Paulom Cleom i Lionelom Fajnigerom osnivali grupu Plava četvorka. Godine 1928. Vasilij Kandinski je dobio nemačko državljanstvo.

Dve godine kasnije, Kandinski je imao susret nakon koga je postao i prijatelj sa američkom milionerom, ljubiteljem moderne umetnosti Solomonom Gugenhajmom. Taj sastanak će biti od presudnog značaja jer će u njegovoj budućoj karijeri Gugenhajm postati njegov najveći promotor, ali najveći kupac njegovih slika. Kandinski je u svojoj karijeri slikao samo 150 radova.

Neposredno nakon dolaska na vlast u 1933. godini, nacisti su ukinuli školu Bauhaus. Kandinski je za njih bio Rus i boljševik, opasan lik, dekadentan i vulgaran slikar i filozof. U 1937. godini nacisti su organizovali izložbu srama za umetnost, predstavljajući u toj prilici i 57 slika Kandinskog, koje su nakon toga uništene.

Kandinski je napustio Njemačku 1938. i preselio se u Francusku, gde je potom dobio i francusko državljanstvo. Nastavljajući da stvara u umetnosti, a njegovi radovi imaju muzičke imena: Sastav jedan, dva … U Francuskoj, slikao je svoje poslednje slike, kao što je i Kompozicija X. Slika je kupljena od strane francuske vlade, i to je prva slika apstraktnog slikarstva koja je plaćena novcem francuske države.

Do kraja života Kandinski je živeo u Francuskoj do 13. decembra 1944. godine, kada je umro od srčanog udara. Ostao je upamćen kao veliki ruski umetnik. Jedan od čuvenih slikara ekspresionizma i apstrakcije, ali i kao revolucionar i teoretičar umetnosti. Autor koji je uspeo da slika u ritmu muzike, kome je uspelo da muzici i slikarskoj boji stvori jedinstvo pojave na platnu.

(D.P. Latas)