Porodica Likov živela je lepo sve dok ih nisu pronašli naučnici u Sibiru. Civilizacija je bila najveće prokletstvo za njih

Godine 1978. sve novine bile su ispunjene senzacijom: geolozi su sprovodili svoja istraživanja u tajgi Sajana i slučajno su naišli na ljude koji su tamo živeli od 1936. godine.

U to vreme bilo je progona verske zajednice staroveraca, među kojima je bila i porodica Likov. Oni su već ranije izbegavali ljude, ali su posle revolucije došli do čvrstog uverenja da odu.

Porodica je dugo tolerisala pažnju, a kada je ubijen brat glave porodice, Karp Osipovič, odlučuju je da se porodica preseli u tajgu, daleko od zlih ljudi. U to vreme Karp je imao ženu Akulinu, sina Savina, koji je tada imao devet godina, i ćerku Natašu, koja je imala dve godine.

Četiri godine kasnije, par je dobio sina Dmitrija, a četiri godine kasnije Agafju. Likovi su sebi sagradili kuću, lovili, pecali, brali bobice i pečurke i, začudo, niko od njih se nije razboleo.

"Kada bismo se razboleli, lečili bismo se čajevima," govorili su Likovi.

Ispostavilo se da je 1961. godina bila najgladnija godina od svih. Najverovatnije, Akulina je više brinula o svojoj deci i mužu, a već je bila vidno mršava i slaba, zbog čega je te godine umrla.

Karp Osipovič je ostao sam sa svojom decom i nastavio da živi u tajgi. I tako su 1978. prvi put za sve ove godine ugledali strance u blizini svoje kolibe. Dmitrij i Agafja nikada ranije nisu sreli nikoga osim onih sa kojima su odrasli.

Geolozi su se dobro ophodili prema pustinjacima i ponudili im pomoć, ali je Karp sve odbio. Njegovi sinovi su već odrasli, a otac im je sagradio zasebnu kolibu.

Likovi su imali točak za predenje i razboj, od kojih su sami pravili odeću, ali nisu imali oružje. Stoga su hvatali životinje zamkama ili kopali rupe u koje su životinje padale.

Zakoni staroveraca nisu dozvoljavali da jedu hleb, a takođe nisu imali soli. Mladići su mogli da provedu nekoliko dana u tajgi i spavaju na snegu, čak i ako bi temperatura pala na četrdeset stepeni ispod nule. Sva deca Likova su bila pismena; Mlađa Agafja je tada imala 34 godine.

Likovi su iznenađeno slušali ljude koji su stigli. Pričali su im o ratu sa Nemcima, da ljudi već dugo lete u svemir i da mnogo ljudi živi u gradovima.

Nakon što su Likovi postali poznati u Sovjetskom Savezu, dopisnici raznih novina i časopisa, naravno, počeli su često da ih posećuju, i tada niko nije mislio da će tako brojni kontakti biti štetni, pa čak i smrtno opasni za ove ljude.

Stanovnici civilizovanog sveta bili su prilagođeni raznim mikrobima i virusima, ali su tela pustinjaka bila potpuno lišena antitela. Tri godine nakon što su došljaci počeli da posećuju staroversko naselje, dva Agafjina brata i sestra umrli su jedan za drugim od upale pluća.

Njihov otac Karp je nadživeo svoju decu za sedam godina, najmlađa ćerka je sahranila starijeg Likova i počela da se prilagođava životu sama. Nekoliko godina kasnije, staroverci su došli kod Agafje i pozvali je da se preseli u njihov manastir.

Žena je pristala, ali nije mogla da izdrži ni dva meseca – njeno zdravlje se naglo pogoršalo.

Vratila se kući gde je živela do 2016. godine. Tada se teško razbolela. Uspela je da pozove pomoć koristeći broj telefona koji joj je ostavljen, helikopter je došao po nju i provela je nedelju dana u bolnici. Posle se vratila kući. O njoj nema skorijih podataka, osim da je još uvek živa i da ima 80 godina.