Prema analizi američkog magazina, Donald Tramp, Vladimir Putin i Si Đinping sve otvorenije svet posmatraju kroz logiku velikih sila — svaka ima svoju zonu interesa, a dogovori se sve češće prave bez manjih država i bez Evropske unije za glavnim stolom, navodiNuyvik
Najveću nervozu u evropskim političkim krugovima izazvali su poslednji kontakti Vašingtona i Moskve. Trampov telefonski razgovor sa Putinom u martu, kao i kasniji diplomatski susreti u Saudijskoj Arabiji, pokazali su da američki predsednik traži sopstveni model za završetak rata u Ukrajini.
Iako se govorilo o tridesetodnevnom prekidu vatre i primirju u Crnom moru, borbe nisu zaustavljene. Upravo zato deo evropskih analitičara sve češće pominje Jaltu iz 1945. godine, kada su velike sile odlučivale o budućnosti Istočne Evrope.
Zamenica direktora Evropskog saveta za spoljne odnose Vesela Černeva ocenila je za Njuzvik da pregovori o Ukrajini bez Ukrajine liče na odlučivanje o sudbini Evropske unije bez evropskih država.
Profesor međunarodne bezbednosti sa Univerziteta u Birmingemu Štefan Volf smatra da Tramp svet vidi kao prostor u kojem velike sile imaju svoje sfere uticaja i ne mešaju se previše jedna drugoj u unutrašnje stvari.
Prema njegovoj oceni, Kina i Sjedinjene Američke Države mogle bi da postanu dve glavne sile koje određuju globalna pravila, dok ostaje otvoreno pitanje gde će se u toj raspodeli naći Rusija i koliko će zavisiti od Pekinga.
Napetost dodatno raste i zbog poruka koje stižu iz Vašingtona. Potpredsednik SAD Džej Di Vens je u Minhenu kritikovao stanje demokratije u Evropskoj uniji, govoreći o slobodi govora, migracijama i političkom prostoru za desne populističke pokrete. Njegove izjave pohvalio je Dmitrij Medvedev, jedan od najbližih Putinovih saveznika.
Američki ministar odbrane Pit Hegset ranije je ocenio da povratak Ukrajine na granice pre 2014. godine nije realan scenario. Uz to je poručio da evropske države moraju znatno više da ulažu u sopstvenu odbranu, jer će Vašington sve više pažnje usmeravati ka Kini i Pacifiku.
Za deo istočne Evrope to zvuči kao upozorenje. Vesela Černeva smatra da se iz takvih poruka rađa strah da bi pojedine zemlje na istoku kontinenta mogle ostati bez pune američke podrške u trenutku kada im je ona najpotrebnija.
Ona tvrdi da Rusija pokušava da utiče na unutrašnje političke procese u državama poput Češke, Slovačke, Bugarske, Rumunije i Poljske, stvarajući atmosferu koja bi mogla da joj odgovara u novoj eri Donalda Trampa.
Poslednjih meseci političke tenzije pojačane su u više evropskih država. U Moldaviji su prozapadni političari optuživali Moskvu za mešanje u referendum o EU i predsedničke izbore.
U Rumuniji su izbori poništeni posle tvrdnji o mogućem ruskom uticaju nakon pobede Kalina Đorđeskua u prvom krugu, iako su se kasnije pojavile tvrdnje da direktni dokazi o umešanosti Rusije nisu potvrđeni.
Slične podele videle su se i u Slovačkoj, gde su izbili protesti zbog zakona o nevladinim organizacijama, koji je deo javnosti uporedio sa ruskim modelom stranih agenata. Kritike su upućene i premijeru Robertu Ficu zbog njegovog odnosa prema Moskvi.
Protesti su se potom proširili i na Srbiju, dok su u Mađarskoj protivnici Viktora Orbana optuživali vlast da održava previše bliske veze sa Kremljom.
Na jugu Kavkaza, protesti u Gruziji dodatno su pojačali rasprave o ruskom uticaju. Kritičari vladajuće partije Gruzijski san tvrde da Moskva pokušava da učvrsti poziciju u zemlji koja ima strateški izlaz na Crno more.
Dok se Evropska unija bavi unutrašnjim podelama, Kina i Rusija vode sopstvenu borbu za uticaj u centralnoj Aziji.
Putin je prošle godine posetio Mongoliju, što je bio njegov prvi strani put nakon naloga za hapšenje koji je izdao Međunarodni krivični sud zbog navodnih ratnih zločina. Mongolija se istovremeno oslanja na Rusiju zbog energije i na Kinu zbog investicija u rudarski sektor.
Štefan Volf posebno važnim smatra to što je Si Đinping posle pandemije prvi veliki strani put imao upravo u Kazahstan. Predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev ranije je kritikovao rusku specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, a prema Volfovoj oceni, u Astani postoji strah da bi sever zemlje, gde živi veliki broj Rusa, mogao da postane nova tačka geopolitičkih tenzija.
U isto vreme, Donald Tramp sve otvorenije govori o sopstvenoj viziji zapadne hemisfere. Više puta je izjavio da želi američku kontrolu nad Grenlandom i Panamskim kanalom, pominjao Kanadu kao moguću 51. saveznu državu SAD, dok je Meksički zaliv nazivao Američkim zalivom u skladu sa politikom „Amerika na prvom mestu“.
Njuzvik navodi da bi Tramp mogao dodatno da smanji američko prisustvo u pojedinim delovima sveta kako bi se usredsredio na zapadnu hemisferu i rivalitet sa Kinom.
Međutim, upravo Kina predstavlja najveću prepreku takvoj strategiji. Peking je već duboko prisutan u Latinskoj Americi, ne samo politički, već i ekonomski, kroz trgovinu, investicije i infrastrukturne projekte.
Istovremeno raste i trgovinski sukob Vašingtona i Pekinga. SAD prete Kini carinama od čak 145 odsto, što bi moglo da promeni odnose između Pekinga, Moskve i Evropske unije.
Prema oceni Štefana Volfa, Kina će u jednom trenutku morati da proceni šta joj je važnije — strateško partnerstvo sa Rusijom ili ekonomski odnosi sa Evropskom unijom.
Posebnu zabrinutost izaziva Tajvan. Kina to ostrvo smatra svojom teritorijom i ne krije da je spremna da ga vrati pod svoju kontrolu, ako bude potrebno i silom.
Nedavne vojne vežbe kineske vojske oko Tajvana dodatno su otvorile pitanje kako bi administracija Donalda Trampa reagovala u slučaju ozbiljne eskalacije.
Volf smatra da nije nemoguć scenario prećutnog razumevanja između Vašingtona i Pekinga, u kojem bi Kina postepeno širila uticaj u Južnom kineskom moru bez direktnog američkog odgovora.
Upravo zato sve više analitičara ocenjuje da svet ulazi u period nove raspodele moći. Glavnu reč u takvom poretku vodile bi najveće sile, dok bi manje države sve teže nalazile prostor između njihovih interesa.
