Napad, invaziju na Irak u martu 2003. godine, izvršile su SAD uz podršku, pre svega, oružanih snaga Velike Britanije i Austrlije. Invazija je, formalno, izvršena da bi se sprečili razvoj i upotreba hemijskog i biološkog oružja kojim je navodno raspolagao Irak i irački lider Sadam Husein, što je prema proceni Vašingtona i Londona bilo pretnja svetskom miru.

Sjedinjene Države nisu imale međunarodnu podršku za ovaj napad. Dana 18. novembra 2002. godine Ujedinjene nacije donele su rezoluciju 1441 i poslale su ekspertski tim na čelu sa Hansom Bliksom da se utvrdi realno, činjenično stanje, nakon čega je utvrđeno da Irak nema opasno biološko i hemijsko oružje (MWD). Međutim, ova stručna i ovlašćena inspekcija UN-a je za Vašington bila nebitna, i SAD nisu prihvatilie rezultate njihove istrage kao realne i konačne. Bez obzira na sve, američki i britanski vojni avioni su uprkos svemu ipak krenuli u bombardovanje južnog Iraka, sa novim razlogom i obajašnjenjem – zaštita neba iznad iraka od preleta vojnih aviona! Kongres SAD je prethodno, 16. oktobra 2002, već doneo odobrenje za napad na Irak.

SAD su pre bombardovanja, 17 marta 2003 godine, dale ultimatum Sadamu Huseinu da u roku od 48 sati napusti Irak, inače će se država biti cilj vojne operacije. Invaziju su isvršile vojne snage SAD, pod kodnim nazivom Operacija iračka sloboda, Britanske vojne snage koje su svoju akciju nazvale Operacija Telik i armija Australije koja je delovala pod nazivom Falkoner. U tehničkom smislu, bez vidne uloge već kao golo pokriće masovnosti, u koaliciji su učestvovale i druge države kao Poljska, Danska, Japan, Italija, Španija, Južna Koreja… Avganistan. Invazija je izvršena 20 marta 2003., sa 315.000 vojnika udarom iz Kuvajta, nakon što je Turska odbila da učestvije kao što i nije dala dozvolu za ulaz u Irak sa svoje, turske teritorije.

Tri godine posle napada, javnost Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije je prepoznala prevaru od strane svojih državnih lidera i tražila otvaranje istrage o pravim motivima koji su doveli do invazije, ceni i posledicama te masivne vojne akcije, zajedno sa objašnjenjem za razloge da više od 5.000 američkih vojnika pogine i bude potrošen ogroman novac za tu akciju kao i potonje održavanje više od 150.000 pripadnika američke vojske koja je ostala stacionirana u Iraku više od deset godina nakon invazije. Pritisak javnosti je bio težak. Traženi su konkretni dokazi a ne propagandne smicalice i velike reči koje ne znaše ništa osim stvaranja zavese za skrivanje velikih para.

Da li je Invazija na Irak bila prevara grandioznih razmera? I, ako jeste, kako je do nje došlo.

Istraga unutar SAD i Velike Britanije nakon invazije je pokazala isto što su prethodno konstatovali ovlašćeni eksperti UN-a: da Sadam Husein niti je imao opasno hemijsko oružje, niti ga je razvijao, i da su to pre napada na Irak znali predsednik SAD Džordž Buš kao i britanski premijer Toni Bler. Uprkos tom saznanju, oni su naredili napad sa svim posledicama koje su nakon akcije usledile. Prvi zaključak kritičke javnosti u SAD i Britaniji bio je da su razlog za napad bili poslovni, biznis a ne državni interesi. Odgovor državnog vrha u Sjedinjenim Državama i Britaniji je bio da oni ne isključuju mogućnost greške, ali ukoliko je ima ona je nastala u obaveštajnoj službi (CIA i MI6), korišćenjem loših informacija i informatora. Pozivali su se na istragu CIA sa kojom je sarađivao poslanik Džosef Vilson, i koja je trebla da utvrdi istinitost informacija o hemijskom i biološkom oružju Iraka, i nameri Sadama Huseina da nabavi radioaktivni uranijum iz Nigera. Ali, iako je Džozef Vilson predao izveštaj u kome se negiraju navodi CIA o uranijumu i hemijskom oružju, predsednik SAD Džordž Buš je u svom govoru 2003 godine objavio da je imao dokaze, ali ne od svojih obaveštjaca već dokaze koje mu je dala britanska služba MI6.

Da vidimo šta su to obeveštajci i špijuni iz Londona i Vašingtona radili pre invazije na Irak.

Prema britanskom generalu Majklu Džeksonu obaveštajne službe su dugo sumnjale da Sadam Husein ima biološko oružje, kao i hemsiko koje je možda ranije koristio protiv kurdskih pobunjenika u severnom Iraku. Ova pretpostavka, osim informacija dobijenih od kurdskih pobunjenika u toj oblasti, zasnovana je i na osnovu istrage koju je američki Senat izvršio 1994. godine, i koji se pokazala da je nekoliko država, među kojima su i SAD, prethodno u toku osamdesetih godina isporučivale bojne otrove i hemijske agense, razne toksine Iraku kada je Irak bio američki saveznik u ratu protiv Irana. Obaveštajci i eksperti SAD dobili su zadatak da pribave informacije i potrebne dokaze, i da jasno i precizno utvrde: ima, ili nema Irak u posedu opasno biološko i hemijsko oružje za masovno uništenje.

Američki i britanski obaveštajci su svoje sumnje i dalja saznanja temeljili prvenstveno na informacijama dobivenim od dva bliska saradnika Sadama Huseina, i još dve druge osobe koje nisu tako visokog ranga u iračkoj vojnoj i državnoj hijerarhiji, ali bi mogli imati korisne informacije jer su tvrdili da su i oni sami deo procesa vezanog za hemijsko oružje.

U 2002. godini, šest meseci pre invazije koja će uslediti u martu 2003., tadašnji britanski premijer Toni Bler predstavio je javnosti upozorenje da postoje dokazi da Irak ima hemijsko oružje, i da je to pretnja za stotine hiljada ljudi kao i za mir u celom regionu. Istog dana, 24. septembra 2002., britanska vlada je objavila dosije istrage.

Iako u dokumnetaciji istrage koju su vodili britanski obaveštajci iz MI6 u saradnji sa CIA i drugim partnerskim agencija, nigde nije decidno zapisano da postoje dokazi već samo osnovane sumnje i izjave ljudi koje nisu potkrepljene i materijalnim dokazima da Sadam Husein ima u posedu hemijsko oružje, već da se radi o proceni i pretpostavci… britanski premijer Toni Bler je pred vladom u Londonu istakao da je dokazano postojanje opasnog hemijskog i biološkog oružja u Iraku, i da Sadam Husein upravlja njime čime ugrožava mir u regionu, što je već samo po sebi izazov za Veliku Britaniju i razlog za akciju.

Da li je britanska vlada skup naivnih ljudi koje je lako zavesti pričom? Bler je svoje reči potkrepio obaveštajnom dokumentacijom koja je data na uvid svakom kompetentnom članu vlade. Istraga koja je usledila nakon invazije utvrdila je da je premijer Bler vladi prezentirao selektivan, parcijalan materijal sa podacima koji su išli u prilog njegovoj tvrdnji, ali da je deo obaveštajnog materijala sakrio. Ukratko, Bler je prevario sopstvenu vladu. Komentar istražitelja je bio tipičan za diplomate koji su tražili izlazno rešenje za narušen ugled vlade: da izveštaj obaveštajaca o Iraku treba uzeti sa rezervom i sa mnogo uslova u krajnjoj proceni.

Sa uslovima ili ne, taj dosije je bio jedan od najvažnih razloga koji su predstavljeni javnosti kao neposredni uzrok invazije na Irak. I za vojnu akciju širokih razmera koja je uništila sistem, ekonomiju i život 30 miliona ljudi koji su živeli u tom i oko tog Iraka, i iza koje akcije je ostalo oko 5.000 ubijenih pretežno američkih vojnika iz koalacije predvođene SAD i Britanijom, i oko 16.000 vojnika Iraka. To su neposredne žrtve vojnih sukoba, ostali će ginuti i dalje.

Da li je bilo grešaka u obaveštajnoj službi i pripremi informacija sa terena za potrebe vlade Britanije i Sjedinjenih Država pre invazije na Irak. Posle osvajanja Iraka, stručnjaci iz američke i britanske vojske nisu pronašli i nisu pružili dokaze da su Iračani imali hemijsko oružje za masovno uništenje (MWD). To je dovelo do obaranja glavne teze i motiva invazije. Da li je javnost svesno, ili slučajno dovedena u zabludu?

Lord Batler, koji je nakon rata prvi vodio istragu britanske vlade u vezi obaveštajnih podataka o hemijskim oružju u Iraku, rekao je da su premijer Bler i britanske obaveštajne službe bile pogrešno informisane od strane saradnika, i navođeni na takve zaključke.

Batler i ser Majkl Rouz su se složili da Bler nije imao nameru da obmane javnost, jer je i sam stvarno verovao da je Sadam Husein imao hemijsko oružje za masovno uništenje na osnovu raspoloživih obaveštajnih podataka. Ali, gde su podaci koje Bler nije objavio vladi?

Britanski špijun koji je navodno pogrešnim informacijama, kontaktima i podacima prevario britanske obaveštajce je irački prebeg, nemački državljanin Rafid Ahmed Alvan al-Džanabi. Njegovo kodno ime u britanskim službama bilo je – Curveball (Bejzbol izraz, krivulja).

Džanabi je kao irački azilant došao u nemački izbeglički centar u 1999. O sebi je rekao da je hemijski inženjer koji je time privukao pažnju nemačke obaveštajne službe BND. U početku, on im je otkrio da u Iraku postoje pokretne biološke laboratorije montirane na kamionima, kako bi se izbeglo njihovo otkrivanje.

Nemci su sumnjali u Džanabija, ali su podelili te informacije sa Amerikancima i Britancima. I kod britanske obaveštajne službe od početka je bilo sumnje u istinitost njegovih izjava, i te informacije su bile prihvaćene sa rezervom kao izjave manipulatora date da bi azilant sebi obezbedio bolje uslove za dobijanje azila u Nemačkoj. Međutim, američke službe su imale drugačiji stav i odlučile su da se detaljnije posvete Džanabiju, i sarađivali su snjim u dokazivanju njegovih izjava i svedočenja.

Uprkos upozorenjima Federalne obaveštajne službe Nemačke, kao i Britanske tajne obaveštajne službe koja je ispitala autentičnost ovih informacija, američka i britanska vlada su ih iskoristili da izgrade razloge za vojne akcije koje su dovele do invazije u Iraku 2003. godine. Da su ovo bili glavni dokazi potvrdio je 2003. godine i predsednik Buš koji je rekao: „Znamo da je Irak krajem devedesetih imao nekoliko mobilnih bioloških laboratorija za oružje“, kao i prezentacija sekretara za odbranu Kolina Pauela u Savetu bezbednosti UN-a, koja je sadržala kompjuterski generisanu sliku mobilne biološke laboratorije. Britanska vlada je 24. septembra 2002. godine objavila svoj dosije o ovome sa ličnim predgovorom Blera, koji je uveravao javnost da Sadam Husein ‘bez sumnje’ nastavlja sa proizvodnjom toksina, bojnih otrova (WMD).

Dana 4. novembra 2007. godine, u emisiji 60 minuta CBS News, otkriven je pravi identitet saradnika CIA pod kodnim imenom Curveball. Bivši zvaničnik CIA Tajler Drumheler sumirao je saradnika Rafid Ahmed Alvan al-Džanabija kao „tipa koji u suštini pokušava da dobije svoju zelenu kartu u Nemačkoj, i igra igru za ono što ga je interesovalo“. I zaista, Rafid Ahmed Alvan al-Džanabi posle svojih priča o hemijskim i biološkim otrovima i kamonima, živi Karlsrueu, u Nemačkoj, gde mu je odobren azil.

U intervjuu za Gardijan, datom u februaru 2011. godine, al-Džanabi je prvi put priznao da je lagao u svojoj priči, i da je kao disident u ono vreme smatrao da je rat dobar način za obaranje sadamovog režima.

Istraga je potom pokazala da je, pored Džanabija, postojao još jedan izvor ovog predmeta. Radi se o bivšem iračkom obaveštajnom oficiru sa imenom Madž Muhamed Harit, koji je rekao da je bio u službi iračkog obaveštajnog servisa, i da je ideja o mobilnim biološkim laboratorijama njegova. Tvrdio je da je je lično naručio nekoliko Reno kamiona za opremanje takvih mobilnih laboratorija. Nakon ovih priča on je pozvan na saslušavanje, i je otišao je u Jordan na razgovar sa Amerikancima.

Muhamed Harit je, navodno, izmislio priču zato što je želeo da dobije prihvat, azil u SAD i novo mesto za život. Ali, istraga je pokazala da su njegove obaveštajne informacije odbačene kao fiktivne, i to 10 meseci pre početka rata u Iraku. Zašto ih je onda neko, uprkos tome, koristio kao dokazni materijal za invaziju na Irak, sa pozivanjem na ovakve dokaze o postojanju hemijskog oružja. Bler i Buš su ovo svakako znali, međutim oni si želeli rat po svaku cenu. Pa, i po cenu laži.

Ali, nisu samo ova dva izvora korišćena za prikupljanje obaveštajnih podataka o Iraku.

Informacije iz druga dva izvora, od ljudi na visokim državnim i vojnim pozicijama u blizini Sadama Huseina koji su tvrdili da takvo oružje ne postoji u Iraku, i čije su se tvrdnje kasnije dokazale kao tačne, za razliku od prethodnih. Izvor CIA-e u ovom slučaju bio je bivši irački ministar inostranih poslova Nadži Sabri.

Bivši agent CIA Bil Marej – šef ogranka agencije u Parizu – sredio je kontakte sa Sabrijem preko posrednika, arapskog novinara koji je za to dobio 200.000 dolara kao avans za saradnju, plaćeno u kešu. On je ubedio šefove CIA da je Nadži Sabri upućen u tu stvar, i da je osoba od interesa za utvrđivanje pravih činjenica, neko sa kim stvarno treba razgovarati. Marej je napravio spisak pitanja za ministra Nadži Sabrija, a na tom spisku bilo je i pitanja o postojanju i razvoju hemijskog oružja za masovno uništenje.

Posrednik, arapski novinar, sastao se sa Nadži Sabrijem u Njujorku, septembra 2002. godine, kada je Sabri trebalo da govori u UN – šest meseci pre rata, i samo nekoliko nedelja pre nego što je objavljen britanski dosije u kome se tvrdilo da u Iraku postoji hemijsko oružje za masovno uništenje.

Postavljen je i plan. Po predlogu agenata CIA, posredniku je dato posebno šiveno odelo koje je ministar Sabri trebao da obuče pri nastupu u UN kao dokaz i poruku da je saglasan na saradnju. To se i desilo.

Agent CIA Bil Marej je imao informaciju i dokaze da je Sadam Husein ranije imao manje zalihe hemijskog oružja preostalih iz osamdesetih i ranih 90-ih, ali su te količine podeljene nekim iračkim plemenima koja su bila lojalna Sadamu. Da, Sadam je imao namjeru da razvije hemijsko oružje za masovno uništavanje – ali za to nije bilo ni para ni uslova. Zaključak je bio – Irak nema opasno hemijsko oružje (MWD).

Pošto se ispostavilo da u Iraku nema hemijskog oružja za masovno uništenje i da je CIA davala lažne podatke, pokrenuta je istraga u samoj CIA. U istrazi unutrašnje kontrole se tvrdilo da je ministar Sabri pri kontaktu sa agentima CIA izjavio da Irak proizvodi i raspolaže hemijskim oružjem, i da je ono bilo namenjeno u vojne svrhe. Čovek koji je jedini imao kontakt sa ministrom Sabrijem, agent CIA Bil Marej, tvrdio je suprotno. Da takva izjava ne postoji.

Drugi visoki obaveštajni izvor je bio šef iračke obaveštajne službe, vrlo upućen i uticajan u iračkom režimu, Tahir Džalil Habbush Al-Tikriti – za kim je bila raspisana potrenica od 1 milion dolara. Prema američkom rangiranju Habuš Tahir Al Tikriti je bio jedan od Sadamova tri najvažnija saradnika.

Jedan visoki oficir CIA-e upoznao je Al-Tikritija u Jordanu, u januaru 2003. godine – dva meseca pre invazije na Irak. Smatralo se da je Tahir Al Tikriti želeo da pregovara kako bi sprečio invaziju SAD i Britanaca na Irak. I on je takođe rekao agentu CIA da Sadam Husein nema hemijsko oružje za masovno uništavanje (MWD).

Važno je znati da je istraga koju je predvodio Lord Batler u vezi obaveštajnih aktivnosti pre invazije na Irak, i koji su podaci iz tih aktivnosti dovedli do zablude u javnosti i parlamentu… da u izveštaju Lorda Batlera koji ‘ima razumevanje za odluku Blera da veruje u te obaveštajne podatke’ – nema podataka o istrazi CIA u vezi hemijskog oružja! Nema ni izjave iračkog ministra spoljnih poslova, saradnika CIA, Nadžija Sabrija. CIA je svoje podatke dala Lordu Batleru tek nakon što je on svoju istragu završio i objavio. U dokumnetima nije bila ni izjava trećeg čoveka iračke države, Al Tikritija, koji je takođe tvrdio da Sadam nema hemijsko naoružanje. Njegovu izjavu je CIA ocenila nerelevantnom jer je izvor blizak vrhu vlasti koja je sama po sebi cilj istrage.

Ali, kako je vreme teklo, stvari i činjenice su izlazile na površinu. Al Tikriti je itekako bio saradnik od poverenja CIA i britanske MI6. Prema pisanju londonskg Sandej Telegrafa, MI6 je tvrdio da postoji dokument upućen Sadamu Huseinu i lično potpisan od Al Tikritija od 1.jula 2001 godine, da je angažovao egipatskog teroristu po imenu Mohamed Atta koji će izvršiti napad po njihovom planu. Smatra se da je ta beleška falsifikat. Prema Nevsveek-u, „američki zvaničnici i vodeći irački stručnjaci za dokumente kažu da je taj dokument najverovatnije falsifikat, ili deo trgovine sumnjivim iračkim dokumentima koji su se pojavili nakon propasti

Sadamovog režima“. Autor Ron Saskind tvrdi da je administracija Buša naredila falsifikovanje, i da je moguća saradnja sa Al Tikritijem oko pripreme tog dokumenta. Habbush Al Tikriti je tada navodno potpisao pismo, nakon čega je bio prebačen u Jordan, sa 5 miliona dolara iz SAD, piše Ron Saskind u The Way of the World.

To je priča o špijunima koji su navodno bili odlučujući faktor da bude donešena i sprovedena odluka o invaziji na Irak.

Za razliku od prvog napada na Irak, u januaru 1991. godine koji je naredio Džordž Buš stariji, u ovom drugom napadu nije bilo jasnih političkih i bezbednosnih razloga, tako da nije bilo ni međunarodne podrške za SAD koje su delovale gotovo same, uz malu pomoć iz Britanije, što potvrđuje i podatak da je više od 90% poginulih vojnika pri invaziji iz amerićkih redova.

Iračko hemijsko oružje nikada nije pronađeno, a zatim je u SAD izbio skandal koji je tražio krivce za ovu avanturu i direktno prozvao predsednika Džordža Buša juniora i britanskog premijera Tonija Blera da su namerno lagali javnost sa pričom o hemijskog oružju Sadama Huseina kao razlog za akciju, a da su pravi motivi – interesi velikih naftnih kompanija iz SAD i Britanije sa kojima je porodica Buš bila u direktnoj vezi, i bila deo upravnih odbora američkih naftaša.

Irak nikada nije video demokratiju koja mu je obećana. Država se raspala na više delova, podeljena po verskom ključu na Sunite, Šiite i Kurde, i kontrolisana od verskih milicija i terorista. Više od 80.000 američkih vojnika koji su nakon završetka invazije ostali bez posla ostalo je u Iraku kao ‘nužno poratno obezbeđenje države’. Većim delom kao lažno privatno obezbeđenje angažovano od vojne kompanije Blekvoter, a plaćeni od strane privremene iračke vlade koja je u početku bila predvođena američkim izaslanikom Polom Bremerom. Privatna američka vojna firma Blekvoter koja je angažovala američke vojnike za upostavljanje mira u Iraku zaradila je 1,5 milijardi dolara u peroidu od 2003 do 2009. godine.

Irak je korišćen i kao baza za terorizam u regionu. Nakon pobune Sunitskih islamista u Iraku je stvorena najveća teroristička organizacija ISIL, predvođena Abu Bakr el Bagdadijem, koji je obučavan od strane CIA u iračkim vojnim logorima.

Saradnik CIA i MI6 Tahir Džalil Habbush al Tikriti, šef iračke obaveštajne službe, nikada nije pronađen.

Sama invazija trajala je blizu mesec dana, a prvi oficijalni podaci govorili su da je pri invaziji poginulo 139 američkih i 39 britanskih vojnika. Prvog maja 2003 godine, sa palube američkog nosača aviona Abraham Linkoln, tadašnji predsednik SAD Džordž Buš je objavio ‘da je misija završena’ i najavio povlačenje američke vojske iz Iraka za nekoliko godina, nakon što se uspostave demokratske institucije u toj zemlji.

Kao što je već rečeno, demokratija u Iraku nije došla nikada. Danas, 2018 godine, iračka vlada sarađuje sa Moskvom u borbi protiv ISIL i terorizma, i smatra američku vojsku uljezom na svojoj teritoriji i razlogom raspada države.

Invazija na Irak je trajala do kraja 2010-te godine. Dana 23. oktobra 2010. mreža Vikiliks je objavila 391.832 poverljiva dokumenta o ratu u Iraku. Hiljade dokumenata govore o teroru američkih vojnika nad civilima i masovnim ubistvima, o stvaranju terorističkih organizacija i eksploataciji iračkog budžeta, krađama iračkog zlata, umetnina i arehološkog bogatstva.

U prvom mesecu invazije, kada je Buš objavio da je misija završena, poginulo je 9.200 iračkih vojnika i 7.299 civila. Do 31. avgusta 2010 kada je američki predsednik Obama konačno objavio kraj rata poginulo je 4.804 vojnika koalacije sa Britanijom i ostalima, od kojih su 4.484 bili američki vojnici i 179 britanskih vojnika. Oko 30.000 američkih vojnika je bilo teško ranjeno.

Ali, iako je Obama 2010. objavio kraj rata, američka vojska je spustila vojnu zastavu u Iraku tek 15. decembra 2011 godine, i tom činu je lično prisustvovao i američki sekretar za odbranu Leon Paneta.

Troškovi rata su bili šokantni, čineći ovaj rat najskupljim u istoriji srazmerno obimu. Zvanično, do 1. oktobra 2009. vlasti u Vašingtonu su potrošile blizu 700 milijardi dolara, odnosno 8,8 milijardi dolara mesečno, ili oko 2.300 dolara po glavi stanovnika SAD. Džozef Štiglic iz Svetske banke, nobelovac, u svojoj knjizi o ratu u Iraku napisao je da su SAD platile 3.000 milijardi za ovu ratnu avanturu, i da su ti troškovi direktno odgovoni za potonju ekonomsku krizu u SAD.

A irak, civili u njemu? Oko 20% stanovništva, ili blizu 5 miliona Iračana si izbeglice. Polovina doktora je napustilo državu, a zemlja nema odgovoran i funkcionalan zdravstveni i obrazovni sistem. Za prvih šest godina rata, prema dokumentima koji su objavljeni na Vikiliks-u, kao i istraživanju Svetske zdravstvene organizacije poginulo je oko 150.000 ljudi, 90% od njih su civili. Međutim, Opinion Research Business (ORB) je procenio da je bilo 1.033.000 nasilnih smrti uzrokovanih ratom. Uzorak nacije od 1.720 iračkih osoba odgovorilo je da li je ijedan član njihove uže porodice (ljudi koji žive u istoj kući) ubijen tokom rata. Oko 23% ispitanih odgovorilo je potvrdno, da je najmanje jedan član njihove porodice poginuo u ratu. ORB je objavio da je 48 % poginulo od pucnjave, 20 % od auto-bombe, 9 % od vazdušnih napada, 6 % od nesreće, a 6 % iz ostalih razloga.

A sve je počelo sa četvoricom špijuna koje su CIA i MI6 obrađivali, a Buš i Bler upotrebili kao formalan izgovor za ovaj rat. Niko ne može da kaže da je Iraku bolje posle Sadama Huseina.

Pa, koje je koga tu prevario? Špijuni političare, ili Buš i Bler sve nas.

(D.P. Latas)