U nekim mirnim i davno zaboravljenim vremenima, činjenica da se u Kanadi održavaju parlamentarni izbori bila bi pomenuta samo štedljivo u svetskim medijima, uz servisne informacije agencija i procentualne poene rezultata koje su postigli vodeći kandidati.

Međutim, u aprilu 2025. godine, kolektivno nam je postalo jasno da više nismo u „dosadnim“ mirnodopskim vremenima, i stoga su parlamentarni izbori u Kanadi izazvali neviđeno interesovanje globalne zajednice.

Novi premijer Mark Karni, samo devet dana nakon što je preuzeo dužnost od svog prethodnika i stranačkog kolege Džastina Trudoa, raspisao je vanredne izbore kako bi konsolidovao vlast i zbio redove usred neviđenog zaoštravanja odnosa sa svojim prvim (i jedinim) susedom, Amerikom.

Ovog ponedeljka, oko 28 miliona Kanađana sa pravom glasa izaći će na birališta širom zemlje i odlučiti o novom sastavu saveznog parlamenta, a samim tim i vlade.

Prema kanadskom izbornom zakonu, redovni parlamentarni izbori se održavaju „trećeg ponedeljka u oktobru svake četvrte godine“, osim ako se ne raspišu vanredni izbori, kao u ovom slučaju. Glasanje ponedeljkom je namerno uvedeno kao praksa kako bi se biračima omogućilo da izaberu radni dan (umesto vikenda ili verskog praznika) jer kanadski zakonodavci veruju da će to povećati izlaznost.

Prema predizbornim anketama, Karnijevi liberali uživaju u maloj prednosti od oko četiri procentna poena u odnosu na konzervativce Pjera Poalijevra.

Za kontekst, pre samo tri meseca, u januaru 2025. godine, ti isti Karnijevi liberali su zaostajali za konzervativcima Pjera Poalijevra za više od 20 procentnih poena. Za samo tri meseca dogodio se kopernikanski preokret koji je neuporediv sa nedavnim predizbornim anketama. Topljenje prednosti od više od 20 procentnih poena u tako šokantno kratkom vremenskom periodu može se objasniti jednom rečju: Tramp.

Drakonske tarife koje je američki predsednik nametnuo svom najbližem susedu, a kasnije i celom svetu, u kombinaciji sa neprimerenim šalama o „Kanadi kao 51. državi Sjedinjenih Država“, nisu se dopale tamošnjim biračima. Stoga ne bi trebalo previše da čudi što je najveći gubitnik u ishodu situacije Pjer Poalijevr, koji je donedavno ponosno nosio titulu „kanadskog Donalda Trampa“ i obećao svojim sunarodnicima, uz punu podršku milijardera Ilona Maska i podkastera Džoa Rogana, da će zemlju vratiti „u dimenzije zdravog razuma“.

Međutim, Trampov tretman najbližih suseda Amerike stavio je Poalijevra u veoma nezgodnu poziciju: morao je da stane na stranu premijera Džastina Trudoa, koga mrzi i sam (i kanadska desnica), u projekciji nacionalnog jedinstva pred objektivnom spoljnom pretnjom. Isti onaj Donald Tramp čiji je populistički stil pokušao da replicira na kanadskoj političkoj sceni izgubio je svoj glavni izborni adut, drastično sužavajući svoj prostor za manevar u ključnoj fazi kampanje.

Strategija osmišljena oko tvrdnje da je „Kanada slomljena pod liberalnom vlašću“ morala je biti naglo zamenjena onom koja „zbija redove“. Koliko mu je manevarski prostor sužen možda najbolje ilustruje činjenica da na sopstvenim predizbornim skupovima više govore o Trampu i američkoj pretnji nego o vladajućim liberalima koje pokušavaju da svrgnu.

Zahvaljujući činjenici da su liberali osvežili svoj kadar imenovanjem bivšeg bankara iskusnog u suočavanju sa posledicama finansijske krize iz 2008. i Bregzita (Karni je bio guverner Banke Engleske), Poalijevr u ovoj kampanji ima samo taktičke mrvice za koje se može uhvatiti. Kao rezultat toga, premijerska fotelja, koja je pre samo nekoliko nedelja delovala sigurno i obećano, izmiče mu iz domašaja.

„Trampove pretnje aneksijom bile su snažan motivator među biračima levog centra koji u početku nisu planirali da učestvuju na ovim izborima zbog svoje antipatije prema Džastinu Trudou“, objasnio je za BBC Šači Kurl, predsednik Instituta Angus Rid.

U ovom kontekstu, Karni se prilično uspešno etablirao kao iskusan lider koji je dorastao ovako izazovnim vremenima, zbog čega bi mogao da donese liberalima najveći politički preporod u novijoj istoriji izbornih kampanja, kao i (neočekivanu) većinu u kanadskom parlamentu.

Iako Kanađani, kao i Britanci, imaju naviku da glasaju za konzervativce ili liberale, vredi pomenuti manje stranke koje bi ovog puta mogle da prevagnu. U ovom kontekstu, posebno je zanimljiv Blok Kvebeka, platforma ukrašena prefiksom „secesionistička“ jer zagovara otcepljenje frankofone pokrajine od ostatka Kanade. Kao što se i očekivalo, njihova popularnost nije vredna pomena u eri kada Kanađani moraju da se drže zajedno. Takođe vredi pomenuti Novu demokratsku stranku (NDP) čiji je lider Džagmit Sing, ključni partner u Trudoovoj manjinskoj vladi, koji se sada bori da pređe izborni prag zbog saradnje sa liberalima.