Potrošači su spremniji da dublje zavuku ruku u džep kako bi kupili organske namirnice proizvedene pod fer uslovima.

Ali taj trend ne odnosi se na čokoladu. Njen osnov je jeftini kakao iz siromašnih afričkih zemalja.

Alfred Riter je do 2014. bio na čelu sad već u svetu poznate fabrike čokolade koju je pod porodičnim imenom osnovao njegov deda 1912. godine u Valdenbuhu. Alfred Riter se čak može smatrati pionirom bio-namirnica: još 2008. je krenuo u proizvodnju čokolade koja je imala sve sertifikate da je potpuno ekološka i „bio“.

Ali nakon deset godina je taj eksperiment završen. Njegovu bio-čokoladu jedva da je iko hteo da kupi, tako da je izbačena iz asortimana. Previše troškova i truda oko ekološkog proizvoda moglo je da ugrozi celu firmu sa 1.600 zaposlenih koja dnevno pravi tri miliona tabli klasične čokolade.

Zapravo je Riter imao najbolju nameru da „počne s malim količinama i vremenom čitav asortiman čokolada Riter Šport nudi kao bio-proizvod“, izjavio je u jednom intervjuu za Špigel. „Ali čitav projekat je bio neuspeh, s takvom idejom više ne smem da se pojavim u firmi.“

Uopšte nema „bio“

Čokolade Riter Športa čine 17 odsto nemačkog tržišta i nalaze se na policama praktično svih trgovina u ovoj zemlji. Ali bio-čokolade nisu tražili ni kupci, a onda su poslovođe trgovina prestale da ih naručuju.

Riter je ponudio bio-čokolade i prodavnicama specijalizovanim za bio-proizvode, ali su ga one – odbile. Iako je imao sve dokumente koji dokazuju da je njegova čokolada potpuno ekološka, od plantaže pa do gotovog proizvoda, takve trgovine ne žele da imaju posla s fabrikama koje prave i „obične“ proizvode.

Ostali veliki proizvođači čokolada se zato uopšte nisu upuštali u takve eksperimente: to nam potvrđuju i u švajcarskom koncernu Nestle, a i iz švajcarskog Lint&Špringli nam odgovaraju da u asortimanu „nemaju posebni bio-proizvod“.

O poteškoćama Ritera da uopšte dođe do ekoloških sirovina svedoči i statistika organizacije Fertrejd da trenutno samo 2,5 odsto kakaoa u svetu ima i sertifikat bio-uzgoja. Čak i kod kafe je udeo više nego dvostruk (5,2 odsto).

„U sektoru uzgoja kakaoa do sad nije bilo nekakvih velikih skandala s pesticidima“, pokušava da objasni taj paradoks Fridel Hic-Adams iz organizacije Zidvind koja se zalaže za pravedniju svetsku ekonomiju. „Iz toga bih mogao da zaključim kako kupci kod kakaoa nemaju nekakvu svest o problemima.“

I sertifikat košta

To malo ekološkog ključnog sastojka čokolade se pre svega uzgaja u Dominikanskoj Republici i nekim drugim zemljama Latinske Amerike. U dve zapadnoafričke zemlje koje su najveći proizvođači te sirovine – Obali Slonovače i Gani koje zajedno proizvode 70 odsto svetske proizvodnje – organska proizvodnja gotovo ne postoji.

Zapravo, možda organska proizvodnja i postoji, ali niko nema odgovarajući sertifikat. „Možda tamo postoje stotine hiljada uzgajivača koji uopšte ne mogu da priušte veštačka đubriva i pesticide“, nagađa Hic-Adams. „Ali, oni ne mogu da priušte da plate ni sertifikat i proveru njihovog uzgoja.“

Postoji čitav niz sertifikata koji svedoče o pridržavanju određenih socijalnih standarda ili zaštite životne sredine. Za kakao je to Fertrejd koji jamči da se proizvođačima plaća primerena cena za sirovine ili Rainforest Alliance koji svedoči da se pri uzgoju ne uništavaju prašume i da se čuva okolina.

I neki koncerni imaju oznaku za takvu brigu o životnoj sredini – i to kupci znaju i cene. Tako i Lint svedoči da podsticanje uzgoja kakaoa koji čuva okolinu „predstavlja osnovu politike našeg preduzeća“, a Nestle već godinama sarađuje s inicijativom Rainforest Alliance.

Hoće bio-jabuku, ali ne i bio-čokoladu

Ali uzgajati kakao ekološki, dakle potpuno bez „hemije“ u proizvodu i tlu, „to je potpuno druga stvar“, kaže Alfred Riter.

„To košta više nego svi ostali sertifikati koje imamo.“ Povrh toga, takav način proizvodnje neminovno znači i manji rod – pa tako i višu cenu. „Nažalost, naši kupci to nisu bili spremni da plate.“

Jer čokolada je u Nemačkoj jeftina i često na sniženjima. Neretko ćete naći kvadratnu tablu Riter Športa po ceni od šezdesetak centi za sto grama.

„Očito širok krug potrošača kod takvog proizvoda za užitak kao što je čokolada polaže manje vrednosti na bio-kvalitet nego što je slučaj kod ostalih proizvoda“, zaključak Ritera.

Kod jabuka ili mleka, nemački potrošači imaju barem teoretsku predstavu o ekološkoj proizvodnji, kod kakaoa koji se uzgaja u dalekim zemljama – nemaju, sažima Hic-Adams.

Uskoro bi čak udeo bio-kakaoa mogao dodatno da padne. Jer, čitav niz projekata ekonomske pomoći siromašnim zemljama zapadne Afrike cilja na povećanje roda – korišćenjem pesticida i veštačkih đubriva. „Uvek im se govori: ako želite veći rod, morate više da prskate“, dodaje Hic-Adams.

Ne samo to: dramatično siromaštvo poljoprivrednika Gane ili Obale Slonovače znači i da njihovi mališani ne mogu u škole, nego na rad na plantažu – u te dve zemlje radi oko 1,6 miliona maloletnika. A i „ekonomska pomoć“ pesticidima znači da se broj tamošnje dece koja se truje pesticidima „drastično povećava“, tvrdi Hic-Adams.