Prošlo je tačno mesec dana od inauguracije, a u svom prvom govoru međunarodnoj publici juče – u okviru Minhenske bezbednosne konferencije (ključne konferencije o bezbednosti i spoljnoj politici koja se održava svake godine) – Džo Bajden je izneo neke ključne tačke i dao do znanja kako će izgledati način na koji će se Amerika, pod njegovom upravom, približiti svetu.

Neki već oduševljeno ističu da je ovo „istorijski zaokret“. Naravno, u ovom slučaju „zaokret“ zapravo znači napuštanje pristupa prethodne Trampove administracije i povratak na već dobro poznati američki put koji su koristila dva mandata Baraka Obame tokom kojih je Bajden bio potpredsednik.

Sve je ovo bilo više nego što se očekivalo, ali sada to dolazi kao nedvosmislena potvrda samog Bajdena.

„Amerika se vratila, vratila se transatlantska alijansa i više se ne gledamo unazad, samo se radujemo zajedno“, rekao je Bajden u jučerašnjoj najcitiranijoj rečenici svog govora.

Ko smo ti „mi“ koji zajedno idemo napred? SAD i Evropa, naravno.

„Partnerstvo između Evrope i SAD-a je temelj svega što želimo da postignemo u 21. veku“, rekao je.

To je prilično „zaokret“ u odnosu na politiku koju je vodio Donald Tramp.

Recimo to ovako – dve Obamine administracije definisale su put do ovih „dostignuća 21. veka“, a Bajdenova administracija ih sada nastavlja. Plan je samo delimično propao jer Trampova administracija „nije smela ni da postoji“ – sve što su započeli Obama i Bajden još snažnije je trebalo da nastavi prva američka predsednica Hilari Klinton.

Tramp je osujetio planove i odložio ih za 4 godine pokušavajući da započne jednu novu priču, novi američki pravac, svoju politiku

„Amerika na prvom mestu“. Da je kojim slučajem Tramp osvojio drugi mandat, ova politika bi sada bila još izraženija, a to bi se posebno odrazilo na one faktore koje Bajden sada ističe kao najvažnije – transatlantski odnos, jačanje NATO-a, izgradnja „vizije 21. veka “(trijumf liberalne demokratije, ne samo spolja već i„ kod kuće “).

Na neki način administracija Džoa Bajdena je administracija Hillari Klinton, sve što je planirano da se njome upravlja. Zašto onda imamo Džoa u Beloj kući, a ne Hillari? Budući da je Demokratska stranka shvatila da je Klinton propala 2016. godine, da je i dalje donekle „kriva“ što je Trump bio na vlasti u poslednje 4 godine.

Ali proces je morao da se nastavi, tako da ideja da se, recimo, Tramp zaustavi još 2016. godine sa nekim ko bi mogao, poput Bernija Sandersa, nije dolazila u obzir.

Tokom jučerašnjeg govora, Bajden nije pomenuo Trampa po imenu, ali mu je jasno aludirao kada je, na primer, govorio o NATO-u.

„Znam da je poslednjih nekoliko godina bilo teško i izazovno za naše transatlantske odnose, ali SAD su sada usredsređene na ponovni rad sa Evropom, konsultacije sa Evropom, kako bi ponovo stekle našu poziciju poverenja i vođstva“, rekao je Bajden.

Drugim rečima, Evropi se govori da bude srećna jer se vratio „stari šef“ i ponovo se zna ko je vođa. A to neće predstavljati veliki problem za Bajdena, jer je to nešto što je i sama Evropa želela (bar ako govorimo o dominantnoj upravljačkoj strukturi u Evropi).

Za Brisel, a posebno Pariz i Berlin, to je osećaj kada teret padne s leđa, teret koji nikako nisu bili voljni da podnesu, bar ne još (ili nikada).

Francuski predsednik Emmanuel Macron, koji je među prvima video da je „vrag odneo šalu“ sa Trampom, u jednom trenutku je izjavio da je NATO „klinički mrtav“.

Sad taj isti Macron kaže da „veruje u NATO“. Naravno da veruje jer zna da na njemu i Evropi sada neće biti hitno da grade neke alternativne vojno-bezbednosne nadnacionalne strukture (koje su na neki način vezivno tkivo za opšte postojanje zvaničnog ekonomsko-političkog modela upravljanja zapadni svet). Makron će i dalje spominjati mogućnost formiranja „evropske vojske“, čak i radi imidža, ​​ali zadovoljan je što to može biti samo teorija dugo vremena od nedavne prakse.

Podjednako su srećni, ako ne i srećniji u Berlinu. Angela Merkel i kompanija dočekali su vest sa oduševljenjem da se američka vojska neće povući iz Nemačke.

Ono što Evropa sada očekuje, a Bajden zna da im to mora pružiti, svojevrsna je potvrda da Amerika neće ponavljati „štucanje“ u vidu Donalda Trampa.

Bajden će zato morati na svaki način da pokaže da će Sjedinjene Države sprečiti mogućnost da se Tramp – ili neko poput Trampa – vrati na vlast u Vašingtonu. Moraće nekako da pojača gušenje konzervativnih glasova, medija, po mogućnosti u saradnji sa velikim tehnološkim gigantima koji će igrati ključnu ulogu u „odbrani“ SAD od novog talasa trampizma ili nečeg sličnog.

To je u osnovi vrlo „poslovni“ odnos.

Bajdenova administracija, kao neka vrsta korporacije, mora svojim akcionarima objasniti kako će i na koji način postići svoje, a time i zajedničke ciljeve. Mora se pozabaviti opasnošću koju je ceo svet jasno video, mora reći da će se sistem odbraniti od mogućeg ponavljanja 6. januara 2021.

Američki odani saveznici voljno će spustiti prag tolerancije, što znači da se od Bajdena, štaviše, može očekivati da „očisti“ situaciju. Jasno je da ovo mora uključivati gušenje slobode govora, ali niko od dotičnih neće se protiviti.

Ovde govorimo o tome šta „SAD i Evropa“ planiraju da urade zajedno u vezi sa ponovnim jačanjem transatlantskog saveza, ali u ovoj priči nemamo dva aktera već četvoricu.

Njih dvojica su međusobno kompatibilni trenutno na vlasti, ali su preostala dvojica – jedan na ovoj i drugi na Atlantiku – u opoziciji. Američka i evropska konzervativna opozicija i dalje je prisutna sa ovim američkim osećajem moći u svojim rukama i učiniće sve da je povrati.

Trenutna vladajuća struktura u Evropi oduševljeno poziva Bajdena ne zbog onoga što kaže, već zbog onoga što predstavlja – izvesnosti da ni oni sami neće biti uklonjeni kao njihovi američki kolege 2016. godine.

Iako se, razumljivo, posle „Trampove epizode“ još ne osećaju potpuno sigurno. Još uvek ima mnogo nemira oko Atlantika i Džo će tek morati da pokaže da se „Amerika vratila“, prvo rečima, što sada čini, a zatim mora da pređe na dela.

Šta sve ovo znači? Jačanje zajedničkog neprijateljstva prema Rusiji, podrška novim promenama režima, transatlantsko planiranje za suzbijanje Kine (konfrontacija ili asimilacija).

Tokom svog govora, Bajden se, očekivano, osvrnuo i na Rusiju, nazivajući je „zlostavljačicom“. Rekao je da SAD i saveznici moraju zajedno raditi na sprečavanju „ruskih napora usmerenih na destabilizaciju demokratije“.

“U trenutku smo temeljne rasprave o budućem pravcu sveta. S jedne strane, postoje oni koji, s obzirom na Četvrtu industrijsku revoluciju i globalnu pandemiju, tvrde da je autokratija najbolji put napred. Suočavajući se sa ovim izazovima, – rekao je Bajden tokom svog govora.

Dodao je dozu drame sa: “Istoričari će pisati o ovom trenutku. Ovo je prekretnica. I verujem sa svakim delom svog bića da će demokratija prevladati.”

Tako je rekao Džo Bajden, ali istoričari se ne moraju baviti njegovim rečima, jer su ih geopolitički analitičari već vrlo dobro predvideli čim je postalo jasno da će on preuzeti vlast u Sjedinjenim Državama.

Da, Sjedinjene Države su se „vratile“ i to su dobro poznate Sjedinjene Države. Pitanje je samo koliko je sposoban da nastavi tamo gde je stao jer ga, kao što smo videli, unutrašnje kontradikcije već nagrizaju.

(24vesti.com via)