Na današnji dan 1881. godine rođen osnivač moderne turske države

Mustafa je rođen 1881. u Solunu, tada privredno veoma naprednoj luci Osmanskog carstva

Rano je ostao bez oca koji je bio policijski službenik, okićen ordenima zbog velikih vojnih zasluga tokom ruskog-turskog rata 1877-1878.

Prema legendi, otac mu je obesio mač iznad kolevke i prorekao mu vojnu slavu.

Majka ga je kasnije, ispoštovavši želju svog pokojnog muža, upisala u sekularnu školu, a ne versku, što će imati presudan uticaj na njega.

Suprotno majčinim očekivanjima, posle se opredelio za vojnu srednju školu u kojoj će od profesora matematike dobiti nadimak Kemal – savršen.

Zbog izvanrednog školskog učinka, prebačen je u vojnu školu u Monasteru, današnjem Bitolju u Severnoj Makedoniiji.

Tamo će steći prijatelje poput Ali Fethi Okjara koji će kasnije činiti stožer njegovog vladajućeg režima.

Potom je primljen na ratni koledž u prestonici koji će završiti kao jedan od najboljih u klasi, ali početak njegove vojne karijere odgodiće njegovo političko delovanje.

Tih godina širom carstva je bujalo nezadovoljstvo protiv despotskog načina vladanja sultana Abdul Hamida II.

Mustafa Kemal se dugo držao dalje od političkih previranja, ali samo otkriće da su on i njegovi drugovi razgovarali o revolucionarnim idejama i čitali zabranjene novine poslužilo je kao povod vlastima da ih kazne.

Ataturk - reformator koji je preporodio Tursku 2Foto: Pixabay/Wikliimages

Tokom služenja kazne pri petoj armiji u Damasku, video je kako vlasti surovo postupaju sa lokalnim stanovništvom, što ga je dodatno razbesnelo.

Po povratku iz Sirije 1907. priključio se Odboru za uniju i napredak koji je bio povezan sa nacionalističkim i reformističkim pokretom Mladih Turaka.

Mladoturska revolucija 1908. kojom je ponovo uspostavljen parlament nakon dugo vremena i potom zbacivanje Abdul Hamida naredne godine vinuli su Envera pašu, koji je važio za njegovog ogorčenog rivala do pozicije vođe najvećeg dela revolucionarnog pokreta.

Enver će imati veliku ulogu u političkom životu imperije sve do kraja Velikog rata, dok će se Mustafa Kemal posvetiti svom vojničkom pozivu.

Postao je zagovornik nemešanja vojske u politiku i često je isticao da oficiri koji žele da se bave politikom treba da podnesu ostavke na svoje vojne funkcije. Zbog toga mu je porastao ugled u vojsci, ali se i njegovo neprijateljstvo sa Enverom produbilo.

Pokazao je svoje vojničke veštine u italijanskom-turskom ratu 1911-1912. u Libiji i Balkanskim ratovima.

Svoje prve korake u diplomatiji načinio je kao vojni ataše pri turskoj ambasadi u Bugarskoj.

Uoči Prvog svetskog rata protivio se državnoj saradnji sa Nemačkom, predviđajući kakav će biti konačni ishod nemačkih planova.

Kada je Turska zvanično ušla u sukob na strani centralnih sila 29. oktobra 1914. dodeljena mu je komanda nad divizijom koja je bila stacionirana na poluostrvu Galipolje.

Neuspešni poduhvat savezničkog preuzimanja kontrole nad Dardanelima i Istanbulom, odnosno tada još uvek Kostantinopoljom preko Galipolja izbacio je Mustafu Kemala, kao sposobnog vojskovođu, na međunarodnu scenu.

Tokom čuvene Galipoljske bitke koja je trajala od februara 1915. do januara 1916. postao je nacionalni heroj i “branitelj prestonice˝.

Nizao je potom pobede na istoku, ali je onda 1917. rešio da napusti front zbog lošeg stanja u vojsci i ponovo našao utočište u diplomatiji.

Po potpisivanju primirija u Mudrosu krajem oktobra 1918. pobednici su počeli da rasparčavaju osmansku teritoriju i da je dele međusobno, najavljući stvaranje nezavisne Jermenije i Kurdistana.

Prelomni trenutak za Mustafu Kemala bio je kada su saveznici predali Izmir Grcima koji su ga okupirali 15. maja 1919. nanoseći ogromnu štetu i proganjajući tursko stanovništvo.

Veliki vezir ga je poslao u Anadoliju da umiri paravojne grupe koje su se upustile u obračun sa okupatorima i nemuslimanima.

Smatrao je 19. maj, dan njegovog odlaska u Samsun, crnomorsku luku gde je reorganizovao nacionalistički pokret, umesto da ga uguši – kako mu je bilo naređeno i poveo Rat za nezavisnost, svojim rođendanom.

Rat se završio nakon četiri godine sa ogromnim žrtvama na obe strane.

Danas se mogu čuti optužbe na račun Turske za genocid zbog 30.000 stradalih Grka u ratnim nemirima.

U velikoj razmeni stanovništva koja se potom odigrala iz Grčke u Tursku preseljeno je 400.000 ljudi, dok je iz Male Azije u Grčku prešlo 1,3 miliona ljudi.

Lozanskim ugovorom, leta 1923. Turcima su učinjeni brojni ustupci i to je jedini ugovor posle Prvog svetskog rata koji nije nametnut pobeđenima.

Ataturk - reformator koji je preporodio Tursku 3Mauzoleju Antikabir u Ankari, u kojem je sahranjen Ataturk Foto: Pixabay/Schweinalp

Jermenija je podeljena između Turske i Sovjetskog Saveza, a nezavisni Kurdistan više niko nije ni spominjao.

Sultan je abdicirao i otišao u izgnanstvo prepustivši Mustafi Kemalu da na ostacima nekadašnje imperije osnuje republiku.

Mustafa Kemal će ubrzo ukinuti sultanat da bi se zatim otvorilo pitanje opstanka Kalifata. Kalifat je ukinut 1924. godine i tim činom Istanbul prestaje da bude centar islamskog sveta.

Ovo je bio uvod u opsežne reforme koje će napraviti Mustafa Kemal kako bi presekao sve spone sa otomanskom prošlošću i od Turske stvorio modernu, sekularnu državu. Zabranjene su potom verske škole i tradicionalni derviški redovi.

„Ta apsurdna teologija nekih beščasnih je trulo telo koje truje naše živote“, umeo je da kaže o islamu.

Narednih godina tursko društvo je doživelo radikalan preobražaj jer je Mustafa Kemal doneo savremene zakone po uzoru na švajcarske, italijanske i nemačke.

Fes će biti zamenjen zapadnim šeširom, a 1932. žene će morati da skinu marame.

Arapsko pismo je proterano iz državnih institucija, a njegovo mesto je zauzela latinica.

Mustafa Kemal će sa zapadnim šeširom obilaziti turska sela i podučavati seljane novom pismu.

Čak je uveden gregorijanski kalendar, umesto islamskog, i nedelja je proglašena neradnim danom umesto petka.

Od 1934. Turci su vlastitim imenima morali da dodaju i prezime, što do tada nije bio običaj. Samom Mustafi Kemalu parlament je dodelio prezime Ataturk – otac Turaka.

Mnogi, međutim, nisu prihvatili te reforme sa oduševljenjem,.

Posebno razočarenje je izazvala činjenica da su se na rukovodećim pozicijama našli isključivo saborci Mustafe Kemala, ali svaki glas protivljenja uskoro je ućutkan.

Komunistički i ostali opozicioni pokreti otišli su u ilegalu, a na hiljade ljudi je uhapšeno.

Bilo je čak i slučajeva smrtne kazne iz političkih razloga.

Od 1927. postojala je samo Republikanska narodna stranka Mustafe Kemala dok su izbori poprimili ceremonijalni karakter.

Bilo je pokušaja tridesetih godina da se formira opozicija na čelu sa Ali Fethijem Okjarom, Kemalovim drugom iz mladosti i prvim premijerom Turske, ali to je bilo kratkog daha.

Protiv Ataturkovog režima bunili su se i Kurdi kojima je bilo zabranjeno korišćenje njihovog jezika i isticanje identiteta.

Ataturk je čuvao svoj privatni život od javnosti.

Bio je oženjen Latifom koja je bila prozapadno obrazovana i koja je dosta učinila za emancipaciju žena u Turskoj.

Od nje se razveo 1925. zbog navodne ljubavne afere sa Fikrijom, rođakom njegovog očuha.

Nije imao biološkog potomstva, ali je usvojio dvanaest devojčica i jednog dečaka.

Najpoznatija od njih je Sabiha Gokčen, prva žena ratni pilot u Turskoj.

Krhkog zdravlja, Ataturk se sredinom tridesetih povukao u palatu Domalbahče u Istanbulu, gde je umro 10. novembra 1938.

Sahranjen je u mauzoleju Antikabir u Ankari, nakon što je kovčeg sa njegovim telom svečano ispraćen iz Istanbula.

Svi naredni predsednici Turske proglašavali su se njegovim naslednicima, ali danas njegove ideje popuštaju pred narastajućim talasima neoosmanizma.

Ponovo se vode rasprave o ženskim maramama i obnavljaju se verske škole, a oštre reakcije širom sveta izazvalo je ukidanje dekreta kojim je Ataturk pretvorio džamiju Aja Sofiju, simbol viševekovnog preklapanja hrišćanstva i islama u muzej.

Citati:

Moj narod će slediti principe demokratije, diktate istine i naučna saznanja. Sujeverje mora nestati. Neka se klanjaju kako hoće. Svaki ćovek može da prati svoju savest, pod uslovom da to ne ometa zdrav razum i ne uskraćuje slobodu svojih bližnjih.

Učitelji su jedini pravi čuvari naše nacije.

Ljudski rod čine dva pola, žene i muškarci. Da li je moguće da se svet poboljša napredovanjem samo jednog pola, dok se drugi ignoriše?

Obrazovanje je najpouzdaniji vodič u životu.

Čovečanstvo je jedno telo i svaka nacija je deo tog tela. Nikada ne smemo reći ˝šta me briga ako deo sveta boluje˝. Ako postoji takva bolest, moramo se njome baviti kao da je svi imamo.