Putujući rekom Iravadi u Mandalej, engleski pripovedač Somerset Mom napisao je nekoliko redaka o magiji imena gradova, koja u nama bude neko neobično i mistično osećanje, a da gradove nismo posetili niti ćemo ikada tamo otići.

Ime se tako odvaja od grada i nosi sopstvenu harizmu. Ime Mandalaj je slavu steklo posle Kiplingove poeme u kojoj se engleski vojnik seća lepe Burmanke „na putu za Mandalej“.

Mom je našao da je grad u stvarnosti prašnjavih ulica, zagušenih prolaznicima i sprženih vrelim suncem. Isto tako brutalan u opisu bio je i Džordž Orvel, koji je u Mandaleju učio zanat kolonijalnog policajca: „Mandelej je prilično neprijatan grad, prašnjav i netolerantno vruć“.

Ovakvi opisi zadnje prestonice kraljevine Burme, koju su Englezi srušili u drugoj polovini devetnaestog veka, izraz su umetničke slobode, ali i kolonijalne nadmenosti.

Jeste Mandelej i danas vruć, zagušenih ulica i prašnjavog pristaništa, ali je neizmerna spontana ljubaznost Burmanaca, a grad sa okolinom predstavlja izuzetno lep predeo, prošaran belim pagodama.

Mandalej je bio prestonica tek tridesetak godina. Osnovao ga je pretposlednji kralj, Mindon, povodom 2.400. rođendana Bude, koji je za to ostavio amanet.

Kralj je izgradio tvrđavu kvadratnog oblika okruženu širokim kanalima i u nju preneo iz prethodne prestonice, Amarapure, kompletne dvorce izrađene od tikovine.

Uključiv i palatu za belog slona, koji je posebno cenjen kao božanstvo, jer je Budina majka u trudnoći sanjala kako joj beli slon daruje cvet lotosa. Sada su dvorci moderna posleratna rekonstrukcija, ali je vidljiva nekadašnja ljubav vladara prema mozaicima od stakla i ogledala.

Originalna je samo jedna palata, danas budistički hram Švenandav, koji je poslednji kralj Tibav preneo izvan dvorca. Rezbarska veština lokalnih majstora je u hramu vrhunska, kako na fasadi i krovovima, tako i u plastičnim prikazu scena iz Budinog života (džataka).

Iz vremena Mindona sačuvan je i hram Kutodav, biblioteka od 729 mermernih ploča na kojima su uklesani redovi Tripitake, svete knjige Teravada budizma. Svaka ploča nalazi se u posebnoj maloj pagodi, u nizu koji čini skladnu celinu sa centralnom pagodom. U kraljevo vreme, 2.400 monaha je naizmenično neprekidno čitalo knjigu šest meseci.

Najsvetiji budistički hram u Mandaleju je u Amarapuri, sada predgrađu. Posvećen je Mahamuni Budi. Legenda kaže da je kip jedan od nekoliko izlivenih za života Bude i da odgovara njegovom liku. Uostalom, kada su bronzani delovi izliveni, lično Buda je došao da ih sastavi, tako što ih je zagrlio sedam puta. Posmatrači u čudu nisu mogli da uoče razliku, toliko je kip bio veran. Hodočasnici (samo muškarci) lepe tanke zlatne folije na kip – a to sam i ja učinio – tako da je on vremenom obložen masivnim zlatom. Rano ujutro monasi umivaju lice i peru zube Budi.

Kralj Tibav došao je na vlast tako što su njegove buduće tašta i kraljica izvršile masakr nad rođacima. Somersetu Momu je nekadašnja dvorska dama rekla da to nije ništa, jer „Život je jevtin“. Poslednji izveštaji iz Mjanmara izazivaju strah da je i danas tako.