Nemci su stigli u Vojvodinu 1700-ih, kada je Marija Terezija odlučila da podunavske močvare pretvori u plodnu ravnicu.

Useljavale su se pre svega siromašne porodice, za koje je Panonija simbolizovala ono što će Australija predstavljati za Italijane početkom XX veka, mogućnost dobijanja zemlje, obrađivanja i preživljavanja.

Nemci su tokom dva veka predstavljali dušu Vojvodine, uvek jedan korak ispred ostalih naroda sa kojima su živeli: neki su vekovima bili prisutni na ovim prostorima, poput Srba, Hrvata i Mađara, drugi su pristizali kao doseljenici, upravo poput Nemaca.

Među mnogima, prisećamo se Rusina, Italijana (stručnjaka za uzgoj svilene bube) i Slovaka.

Nemci su, za razliku od Srba i drugih naroda, prihvatali i primenjivali bez predrasuda i straha nove poljoprivredne tehnike koje su se razvijale u Evropi i iz tog razloga su bili bogati, bogatiji od ostalih.

U geografskom regionu Bačke, gde se nalaze Apatin i Sombor, naselili su se Nemci katoličke veroispovesti, dok su u Banatu i Sremu uglavnom živeli protestanti.

Međutim, nije klasna ili religijska razlika uzrokovala tužnu sudbinu ovog naroda, nego Drugi svetski rat.

Bačka je do 1944. bila mađarski protektorat; nakon kapitulacije Mađarske, ona je pala pod direktnu nemačku okupaciju.

Od 350.000 Švaba koji su naseljavali Vojvodinu, polovina je dobrovoljno napustila svoj dom sa vojskom Vermahta, na kraju rata.

Među onima koji su odlučili da odu bile su Hitlerove pristalice koje su počinile strašne zločine nad drugim narodima prisutnim u Vojvodini.

Među onima koji su ostali bili su seljaci, zemljoposednici, trgovci, brodograditelji, koji nisu imali nikakve veze sa nacizmom.

I ne samo to: u Apatinu, Adam Berenc je osnovao pokret koji se otvoreno suprotstavljao Hitleru i okupaciji nemačke vojske.

Jedinstven događaj, ako uzmemo u obzir da su sve ostale opozicione organizacije, i ne samo u bivšoj Jugoslaviji, bile tajne.

Kulturbund, kulturna organizacija podunavskih Nemaca koju je osnovao sam Berenc 1933. godine u Apatinu, nije bila orijentisana ka nacističkim idealima, bar ne na početku.

Međutim, Hitler je postepeno počeo da iskorištava ovu organizaciju za indoktrinaciju mladih ljudi. Iz tog razloga, Berenc je odlučio da oformi Katoličku akciju, a potom je i rođen časopis „Die Donau“.

Berenc sigurno nije bio komunista, ali je shvatio da su vrednosti koje su inspirisale Hitlera bile suprotne hrišćanskim i video je da narod maršira umesto da ide na misu i da se pristojino ponaša.

Između dve zaraćene strane došlo je i do fizičkog obračuna.

Berenc je bio debeo, tako da su ga neprijatelji, okupljeni oko lista „Batschkaer Zeitung“, predstavljali na karikaturama kao svinju.

Mađari su ga, međutim, branili, ali u aprilu 1944, kada je Budimpešta kapitulirala, Gestapo ga je uhapsio.

Berencu je određeno da bude deportovan u Aušvic, zajedno sa Jevrejima pokupljenim po Vojvodini.

Nadbiskup Kaloče (Mađarska), Jožef Gres, koji se tog dana slučajno zatekao u Somboru, otišao je u zatvor i oslobodio Berenca. Još uvek su mađarski stražari čuvali zatvor – Nemci nisu još uvek bili uspeli da preuzmu kontrolu nad svim institucijama – i dozvolili su Gresu da pokupi Berenca, da ga ukrca u automobil i sakrije u Kaloči.

Berenc se potom zamonašio i umro je 1968. godine.