Legenda Atletiko Madrida, Milinko Pantić, sanja povratak u Srbiju i klupu crno-belih. 

Proveo je u Partizanu šest godina, nakon toga je neko vreme bio u Grčkoj, pa je svoj put završio u Atletiko Madridu gde je i stekao svetsku slavu.

Na tadašnjem Visente Kalderonu Pantić je pobeđivao najveće igrače toga doba, golovima i asistencijama vodio Jorgandžije do duple krune. Obožava Atletiko i dan danas. Ali mu je u srcu i dalje – Partizan.

U velikom intervjuu za španski AS, na konstataciju da je čudno što ne dobija ponude za posao makar iz Srbije, Pantić je rekao:

“Iz zemlje sam otišao 1991, pre 30 godina. Ja sam stranac u Španiji, Srbiji, svuda. Čak više nego ovde. Bilo je kontakata, ali sam zainteresovan samo za Partizan, moju najveću ljubav posle supruge i ćerki. Bilo je nekih poziva iz Grčke, ali bez konkretne ponude. Imam prednost što govorim grčki. Govorim i španski, ruski, slovenske jezike, malo engleskog i francuskog”.

“Po ceo dan gledam utakmice. Nedostaje mi posao, da budem na terenu, sa igračima, loptom. Sebe smatram psihički snažnom osobom, ali me hvataju momenti očaja. Kada vidim da sam nešto pogrešio, obučem šuškavac, odem da istrčim 10-12 kilometara i tako sklonim loše misli. Ali, nije lako. Razumem da imamo previše trenera i sada voditi ekipu je kao da dobiješ na lutriji. Imam i dalje veliko samopouzdanje, jer znam šta imam u sebi i niko ne može da mi oduzme tu iluziju”.

FOTO: fcbarcelona.com

Iz Atletika je otišao pre skoro deset godina. Od tada vrata Jorgandžija kao da su mu zatvorena.

“Mislim da ne bi trebalo da je tako, mi se međusobno privlačimo. Što se mene tiče, vrata nikada nisu zatvorena niti će biti. Do kraja života ću biti zahvalan Radomiru Antiću, neka počiva u miru, Hezusu Hilu i njegovoj porodici što su me doveli u klub i dali mi šansu da igram u Španiji. Zahvalan sam i navijačima zbog načina kako su me dočekali. Postoje ciklusi u životu, momenti i nikada ne znaš šta će doneti sutra”.

U subotu veče se igralo finale španskog Kupa, što je podsetilo Pantića na utakmicu od pre 25 godina kada je u dresu Atletika osvojio trofej protiv Barselone i to golom koji je postigao u produžetku (1:0).

“Otkriću vam tajnu. Nikada nisam gledao snimak tog finala sve do pre nekoliko meseci, zajedno sa suprugom i ćerkama. Mučio sam se kao pas, bio sam sav znojav, bez obzira što sam znao kako će se završiti. U prvom poluvremenu nisam pipnuo loptu. Trčao sam kao pile bez glave. U drugom da. Počeo sam da igram i Krojf mi je odredio flastera koji me je svuda pratio – Rožera. Bio je to najvažniji trenutak moje karijere. I gol u produžetku”.

Kada je Milinko došao u Atletiko 1995. to je bilo iznenađenje za sve. Došao je skoro kao anonimus.

“Bez tog skoro. Pre nekoliko dana mi je prijatelj poslao isečke iz španskih novina tih dana, u kojima je pisao da je Atletiko pitao koliko košta Padić iz Panioniosa. Moje prezime niko u Španiji nije znao. I onda sam došao i osvojili smo duplu krunu. To je sudbina. Uvek kažem da mi fudbal mnogo toga duguje. Nisam ostvario ni 30 odsto mogućnosti. Kao trener ni 10 odsto. Fudbal mi mnogo duguje. To je spektakularan dug. I ovo nije ni preterivanje, ni arogancija”.

Priznaje Pantić da više nema predstavu gde fudbal ide, kako će se dalje razvijati, da su mu neke sada popularne ideje strane.

“Ne znam gde fudbal ide i to me malo plaši. Talenat se izgubio. Postao je neprijatelj. Kada imate talentovanog igrača u timu, to je kao da imate neprijatelja. A, u moje vreme takav dar je uvek bivao prepoznat. Ranije kada se igralo sa trojicom pozadi govorilo se da je to veoma defanzivno, a sada vidimo da veliki timovi igraju na taj način i ništa se ne dešava. Sve se menja i odgovornost leži na trenerima. Tako vidim sada kao gledalac, možda bi sa trenerske klupe gledao drugačije”, priznao je Milinko Pantić.